Ово је ванвремена и савремена цртица са болном истином. Јел то могуће? Колико овде једне а колико друге спознаје има тако ванвремене и истодобно савремене? Људи моји, све наше заокуке и сугреби су прокужени. Мртвило се није увукло у пукотине наше ере од јуче. Траје од памтивека. Само је сада наше поколење дибидус умртвљено без иједног знака живота. Куда и докле са глуварењем и у глуварењу?
На развалинама сујете гнојне су нам пљуге. Ко ће малаксалу утвару превући преко јендека. Смрад је постао неподношљив. Чудно да се раја не жали. Сви веле да је огуглала. Мало по мало кували су јој и испирали мозак без цеђи и сада пати од заборава.
Како и зашто су на светом трону части заселе неке чуме? Тако вам је то када они господаре. Нашу славну деспотовину одавно су обрукали. Од некадашњег витештва није остало ништа. Прекројили су нам и име и иметак. Под окриљем тмине запада исток се покварио. Умом смо засуљали у доба амеба и патуљака. Кола су одавно отишла низа страну. Задња двоколица је прешла предњу.
Разумни ће разумети истину о нашој двоколици. Зато свака реч даљна која се овде намеће и пише сама жална је и огубављена. Тешко ју је повратити од муцања. Узалуд неки још свесни желе да буде грлата. Богобајазних одавно нема у олтару самоће. Испилили су се кривоверни и парадници који се играју вером и нацијом, који се играју нашим животима и сутрашњицом.
Није чудно ако је данас све на продају, живот, будућност, нација, па и вера. Наш народ са подсмехом по кад кад шапне: -Свако тера свог кера. И где и докле смо дотерали? На ивицу амбиса, или се већ строваљени ваљамо по бездану, просудите и сами. Млако, уствари бљутаво, од бљутавости гадно и поспрдно стање нашега бивства свемир до сада није видео у задњој грозоти. Овдашње плоти су смртне и разлучујуће.
Ми више нисмо своји ни код своје куће. Ни часне слуге нисмо, но полтрони. Има бунџија који се неће сложити да смо дотакли дно дна. Не мари, то су они код очију без очију. Просуђивање им није валидно. Све што говоре не би ли оправдали себе лично, и колективно посрнуће, као плеву развејавају ветрови и њихове сумње. У коначници самообмана не издржава силину збиље.
Морал је давно пао на испиту. Дубиоза васцели народ воза по танком леду. Нема никога ко ће пружити руку спаса и одважно стати на супрот једу. Овде се ноћ зове дан, а дан је уистину глува ноћ. Слаба је утеха и мрмљање да није све тако црно. Докле ће мо жмурити пред болном стварношћу? Докле ће мо бити тупи на оштру истину?
Шарлатани ће тако зборити по зарозаним ивицама пропасти. То вам је она ружна слика са зарозаним двема левим и подераним чарапама. Ружна је тобожња господа у ципелама која није изашла из опанака. Овде се не збори о часним опанцима подругљиво него о шљампавим ципелама и о оним дустабанлијама који су их назули а блатњавог су карактера и окорелог црнила испод ноката. Реч је о балегарима која изигравају господу а од госпоства просипају речи из језика ружноће.
Њива и асвалт никада нису били, и неће бити у истој равни. Лупеж не може да се скрива иза одоре која му не пристоји. Грабеж увек жуља и сврби. Некада нам је писао неко добронамарно. Нећемо му поново узимати речи и преписивати их овде као последњи вапај. Ако до сада нисмо разумели његове речи, ево и парафразе коју ће мо надам се бар чути. Чујте... голотрби! Три тачке се неће римовати са задњом речи у реченици вапаја али се средишња реч да наслутити. -Мућните главом, протресите мозак, прочачкајте уши, протрљајте очи, дирните у своју савест... -У сиротињи духа се не може више трајати. Одговорни смо сами за своје нестајање. Одговорни смо за пород, одговорни за пуста села, за пусту земљу, за пусте душе, за апатију, за пресахле корене... Одговорни... ! Одговорни...! Бездан одјекује:- ЧУЈТЕ... ГОЛОТРБИ...!
© 22.11.2019. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: СВОДИЉЕ цртице /2018/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар