ИЗ НИШТАВИЛА У НИШТАВИЛО

Вољеној, с љубављу

Још један болни спровод на ком сам данас био 

И нова посета Њеном гробу с молитвом немом

Две хумке су последња јава а не сан који сам снио

И повод овој песми о животу и смрти са дилемом

Како да моју Милу помилујем осмехом

И како гробе да је моја молитва пробуди

Докле бити узалудне битке са смрћу и грехом

Мом осуђеном животу два пута се суди 

Пристигао је напокон рок као и увек кратак

Не могу да ми машу Њене склопљене руке 

У знак поздрава... Сам данас живим остатак 

Одслужио сам животе давно све ајлуке

Залуд је сведочанство овог кусура живота

Мртве га очи Њене гледати више неће

Из сувог врела нема жубора ни клокота

Воде живе... На гробу тугује даровано цвеће

Кораке смрти знане и марш звоно већ звони

Условљен безизлазом са једном трунком наде

Данас мртваци живи за лесом у истој колони

Сутра ће и они бити праћени пут гроба... О јаде

Језиву истину сви знају а свесно је од себе крију

Неко други у колони замениће их сутра само

На истом путу смрти и себе жале и сузе лију 

Погнутих глава са болом у души... Сви тетурамо

Убогом гробљанском стазом у задњем испраћају

Наша смрт је сапутник на њој од самог рођења 

Нераздвојна сенка... Прагови живота клопарају

Године ко сточни вагони промичу у дану похођења

Зашто се сви рађамо са клицом смрти за задњи час

И зашто тако проживимо рођене животе кратковеке

Има ли Васкрсења у вери... Као да је Бог умро за нас

Тај глас ми умом пени ко талас к обали рајске реке

Сећања и успомене за неко време ближњи нека носе

И њине корпе кад се распу приспеће друго време гњило

Са поруком гроба заборав стигне у увеле јунске откосе

Од смрти до смрти тако остаје само мртво ништавило...

На данашњи дсан © 31.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

ИЗМЕЂУ МЛАДОГ МЕСЕЦА И МЛАДИНЕ

Прсти намере и обмане јасне 

На заробљено поље копају раке

Коме се смијуље пакости тријуфално

Кочије правде коридорима неба касне

И неме скеле... Не возе никуда тежаке

До обале и хоризонта у време жално

Жеље су бесмислом пресечене

Преко докова разуђених с првине

И очврслих линија трајања

Прилегло растројство две мене

Између младог месеца и младине

Покајнице свезаше чворове кајања

Можда ће те се питати протоци судбине 

Што нема трећег позива и одазива 

Зашто се без трага трагови губе

У вашој стрепњи налев страха кад плине

Недрима голим у засенак шљива

Модре гује палацају... Множе се прељубе

У пролому ништавила лишени спомена

Ако се икада усуди сретну узгредно 

Алузије ће се спомињати на суду истине

И ретки трагови избрисаног племена

Чији је ово бивак био у доба чедно

Не разазнаје се по камену испод маховине

Затрпан презир и поруг у дану кретена

Нико никада није звао промену жеље 

Најлепше да поружњају... Дрзник је хтео

Гори ли ватра тамо где није запаљена

Воденица без бука на празно не меље

У кругу издаје сажаљења ушур није срео

Језе се дрско увукле и под туђу кожу

Векови црвоточе за свој грош

Уз сваку сенку припијени су чемери 

Обргљена сплетом у зановетну ложу

Нова магла ужаса гнезди дан лош

Адамско колено грца у вечној невери

На данашњи дан © 30.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ” ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/

zelenakap.blogspot.com

ЗАДОЈЕН ЉУБАВЉУ ОДРАСТОХ И УМРЕЋУ

Корене знам и своја исходишта

Тако ми се бар радозналом чини

Но незнах кућу мог коначишта

Дали је близу ил се изгубила у дивљини

Задојен љубављу одрастох и умрећу 

Рођено исходиште зашто … Повратак иште 

Сужавају се кругови живота… На несрећу

Гробље немо чека… Пожелећу коначиште

Уместо црне земље затрпава ме време црно

Кад бува прва другу похлепом иште

Клијало није дозрело… Дуго ће трунути зрно

Под пазухом косматим… Чека судилиште

Црвени печати лако и брзо цветају

Ту где зној крв и гној скупа провриште

Толико слатке крви немам на распродају

Залуд несносне буве црни нокти биште

На платоу осветничком у дроњама сиротиње

Од господарица мог тела бранити се мора

Тек је одболована жутица… На трњу глогиње

Најезда бувља мили ко да митингује пре збора

Тешко је и горко судити самом себи… А буде

Приспе суђено време иако га не каните 

Позивате се грчевито када вам други суде 

На елементарно право да се истином браните 

Ако себи сами копате раку… Закасните 

Рођену бразду и међу туђини су вам преорали

Немојте журити да се у њу сахраните

Украден живот однели су недостижни идеали

Крилате наде ко птице поскубене у риду

Од исходишта до коначишта незнају пута

Голуждраво бежање у паници и стиду

Песник сањар и човек како да данас не залута

Древни “зид плача” ништа је према мом зиду

Урушиће се пре коначишта у исходишта

Корене више не знам… Гледам своју кориду 

Све моје данас с отровним копљем сконча у ништа

На гробљу Бозман купио сам малу кућу 

Рођена земља ова није моја домовина 

Загонетна су “вечна ловишта”… У надахнућу

Имам Небеску авлију широку и разграђену као утрина

Ту где је бивших и потоњих занавек нестао род

Скитнице уметници тек је улазна капија мука 

Лук дуге славолука од истока на запад не омеђи свод

Исходиште и коначиште данас су једна лука 

У њој се чамци истине више не плаве 

За само судилиште вашу пороту нећу

Ни снова више немам осим болне јаве 

Задојен љубављу одрастох и умрећу… 

На данашњи дан © 27.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

МУТЉАГ ЗАДЊЕ ПРОКЛЕТЕ НОЋИ

Теку разлози умни узнешени на седмом степену барикаде

Има их море да вас удаве и саплету... На путу тутумиш

Шта то у ово ноћно доба разложно усред таме раде

Јесу ли у праву мудри... Тресла се гора а родио се миш 

Разбацују се на све стране јастуци мокри од лудих снова 

Соба је тесна да прими незване госте придошле изненада

Раздор се вртри у круг а глава вам пуца тежа од олова

Празне молитве и метанисање није помогло... Жешће пада 

Корона што се ноћу збива... На клацкалици горких успомена 

Пут тутумиша је зачаран дуго па му се не назире далеки крај

Како се снаћи кад вас издаје мртва стража или њена смена

Задња проклета ноћ претворила се у муку... На себе самог лај 

И цвили... Нико те неће чути... Извијај бритви мршаву шију 

Пред зору ће снови да се прережу... Изненадно избављење 

Да дође твојој измученој души... Кртице ноћу тајно рију

Своје подземне лагуме и ходнике а ви тако себе у презрење 

Ноћно доба није мило у тесној соби мокрих јастука кад се свети 

Не разумеју вашу последњу песму јадиковку... Мртве страже 

На крају сам докучиш да обмануте и мале речи немају памети 

Утеха и спас у тами короне пропадну... Други закони ноћи важе 

Супростављање умних разлога узалуд бива... Тече мутљаг ноћи

Молитвене речи посустају па ућуте пред стравом... Бол грла

Дубоко пече... Код очију вере како веровати умној слепоћи 

Распуђене мисли су напустиле ужасе збора... Тужна су ваша трла 

Лавеж и цвиљене појела мрклина... Крајњи час смрти се слути 

У доба пошасти и блокираног ума апатија незвана лако прође

Сазњање је одбачено... Од рођења сваки жив се свом гробу упути 

Ову истину немојте ви порећи себи... И без короне крај дође... 

© 24.10.2020. Славими® Ј. Зеленкапић

Књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com 

КУДА НИЖЕ ?

У дневнику живота крију се моје избледеле петице

Орахову љуску не здробише ласно шаке невиднице

И данас водопад муке млазевима разлива белу пену

Мемла се шири побочно ко осветник затоном у гену

Грло отекло пуца ко реско стакло на љутом голом мразу

Тајно су сметови затрпали пртину… Једину стазу

Доласка наде… Мила опет су ми се замутиле беоњаче

У пуста гнезда леже залеђене птице … Ноћ се растаче

Лупешки лако… Нови се мрак тајно свуда завлачи

Космати двоглави урлик немим пољем умирати… Космачи

Слуђене откосе магле плести и некуд водити заклетнике

Уз који олтар пристају маловерни и задњи позив клике 

Маловрази погружени уз брег гамижу језом сами горе

Слуте нову ноћ страве… У мртву поноћ свешће раздоре

Левог и десног ребра и помутити завађену браћу снове 

Док их страшила пуде… Нечестиви на размеђу воде ратове

Са Кара-Бегом туђе Султаније… На нашој завађеној тромеђи

Раздељене тропрснице трну… Угарак црни сам плута у цеђи

За раскорак судбине и записа… Зеру чекам на празном длану

Неме сведоке звезде… Ни ове ноћи нису смеле да изостану

Лелуја сенка одбеглог трена… Протуве мрке плешу зидом

Нова се песма у души свлачи… Ко ми то дроње крсти видом

Док ме понори вуку јаче од земљине теже… Мила куда ниже

Скамењен ми је језик… Залеђени траг и мрље бола псето лиже 

У уму сврдла врте муку… Развртеле рупе црнилом зјапе 

Опет ће без кусура сва моја умовања дрзници да одрапе

Великом глобом… За нове патње душе нема места без стида

Закинутом ко задњи лист проклетим ноктима кошаве кида

Вртлог умора елипсу дуби… Узалуд тражи жижну тачку

Да згоди срце… Оно се неда предаји и бекству у мит убилачку

Није ово мој крај тек тако… Не режите ми кости кошаве луде

Мени припада покрстица девојачка а вама у наслеђе ваше заблуде

Пој несрећних птица не може да мучи без одјека у залеђу

Протумачио сам староставно писмо по ободу исписано глеђу

Ватриште набоја није немо… Стару сузу бола стих не роси

Засејах га новим духом да живи… Ниси збуњен и знаш ко си…

На овај дан © 23.10. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ”БОЗМАНСКИ ПЛАТО”  ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/ 

zelenakap.blogspot.com

ЗАВРШНА РЕЧ

Како победити корону у подељено доба до истином

Разумни њу ишту... Да се савсет не обрука и не затупи

Сви ће одговарати пред небеским судом и Сином

Христ покајање чекати неће када завршна реч ступи

Богови језе небосклоном упоредо језде

Нису сви свикли на ћутање и муклу тишину

У уму се неке нове мисли јутром гнеде

Јава је дубока а давно прошло време мину

Успомене су стале под стреху за време кише

Чека се престанак пљуска и рогобатних речи

Шћућурено под крила квочке пиле страх сише

Добује олук досадном музиком као да јечи

Наметнула се јава у доба короне па бива горка

Ничим оправдана убира биланс смрти... Миле сати 

Ка брду у гробље измиче нова погребна поворка

Тужна слика уоквирена у рам чека да се врати

Дуго ће да се памти пошаст и панична језа 

Нико још не одгонетну њен састав и структуру

На сањивом вајату и тору пала је натрула реза

И затворила мисли да гладне блеје пред буру

Нема повратка са пута по небослону мукле тишине 

Како сад свићи уместо ћутања и мука на силну блеку

Хоће ли напокон ова јесења досадна киша да умине

И пиле да слободно истрчи испод крила квочке у реку

Друго се време јаве жели сада а оно као у инат касни

Издало нас стрпљење после новог пика и таласа короне

Привиђење се збива у маси као истина у вечној басни 

Поново на узбуну жреци наших живота узалуд звоне

Вук... Вук... А вука нема... И када једном у недоба дође 

Залуд сва повика и чуђење... Језива страва се у причи догађа

Призив несреће немилостиво наивне тако дроби и глође

Поука ова све опчињене трезни... Неверовање се поново рађа

Извештајима и апелима од заразе короне се не верује

Надувена је истина паником о зарази у халабуци струке

Прошли дан садашњем не личи... Горе вести умом зује

У исти добош страха ударају ради вакцине црне поруке

Тако расте дилема... Коме веровати у наступу језе

Неки су за а други против... Зашто учени ћуте

Док се спроводи умножавају и док падају резе

Мука се збира у разваљени тор док истину муте

Како победити корону у подељено доба до истином

Разумни њу ишту... Да се савсет не обрука и не затупи

Сви ће одговарати пред небеским судом и Сином

Христ покајање чекати неће када завршна реч ступи...

© 21.10.2020. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ЛЕЛУЈАЈЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com 

БЕЗНАЧАЈНА ТАЧКА

Претворили се у ситну безначајну тачку на горњем своду 
Далеко од стварности... Ибрисани својом сујетом са листе
Успех се данас не прашта... Срамоте се рађају у свом роду
Примећују тек случајни намерници... Ту ствари нису чисте 

Подмукло се игра испод жита... Да се Власи не досете 
Што би рекао мудри народ... Опет као да је све чисто
Праве се љубазни и фини... Успут тек саплићу и прете
Њихову биографију не можеш читати... Тајно сам листо

Обмањују себе и поезију краљицу уметности чагртањем
Од Бога су већи само у свом царству сујете... Ипак су мали
Без дара и талента... Увек теже за наградама и признањем
Лажни су ту постаменти за жаљење... У дубок глиб су пали

Нису ступили на звездано небо... Узнешено и одвећ свето
Никада их примити неће оно ни овенчати славом за век века
Само лаје на звезде у погубној ноћи дрско шугаво псето
Не знају да су ситни и безначајни... Тачка... Ко понорница река

Пресушеног тока... Никога не поји... Песме немају свежине
Пева се... Сви певају... То је данас мода... Сутра су бледа крпа
Која је одбачена да трули... Кад се брод у поетске воде порине
Мора да има талентованог кормилара... Туђа песма се дрпа...

Крађе и плагијате сутра ће узгред да открију верни читачи
Дрскост бедних и малих ништица... Похвале лажне и дипломе
Од мешетара... Краљицо уметности поезијо над њима плачи
Питам се дрчни што празно ричете за чије рогове чему и коме

Бацате земљу црну... Велико букање траје да се на то сеириш
Сујетна сцена и предуга прљава листа за жаљење сада остаје
Ову опомену без осуде игнорисаће ситни да правду шириш
Да говориш из срца љубави... Ово те јако боли... Опет се лаје

И лајаће се... Поезија пати од надобудних и пуних сујете
Улизице пузе ко пијавице по мутној бари да њену крв сишу
Где је стид... Не поетично је да узвишену краљицу псујете
На фејс мрежи... Умишљени песници не знају да пишу...

Тако савремене атологије штанцују приучени... Лук и вода
Оправдава ли настојање предговора поговор коментара
Шта рећи о шибицарском труду без нужног великог кода
Намећу се здушно упитна питања... Дотерали су цара до дувара

© 17.10.2020. Сллавими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com

ЧАР БЕЛИНЕ

Дуго су зазирали и заклањли се од слободе мисли

Једнако лаковерно да ће мучање донети забуну

Водопад речи ипак је текао док токови нису свисли

И минус се увећао на узбудљивом муклом рачуну

Испод жита се пољуљано дешава једнозначна збрка

Каскаде се ређају низводно да газ буде нешто већи

Најзад је посустала савест... Са вечном слободом трка

Мисли су расле унаколо ко вреже... Нипошто пузећи

Настанило се време мудрости узвишене по ободу ума

Мучање се одало још јачем говору у знак дугог пркоса

Да ли су људи заједљиви сишли ради тога са свог разума

Док је пољанама узанси блистала тако јака јутарња роса

Свисла је освета и пале су лажи нечовечног блебетања

Низбрдицом посртања... На њој они нису тако вични

Сад њихова предност истопљена може мртва да потања

Испушеним шумским лушама црног праха постају слични

Да се на рану скору стављати неће прах ветром тек расути

И развејан у поље мртве пустоши што иза њих се изгуби

Време тишине остаје још дремљиво да узурипирано кути

Образ срамоте њихов нико сутра ради ругобе да пољуби 

Неће се слобода вечна стидети пошасти и насилног чина

У сећању биће празнина да се ружне речи не спомињу

Издајство њихово далекосежно да позна ова мртва дубина

На чару белине ново јурто наде ће да позна прљаву грињу

Мудрост стамено стоји на узвишеној лествици слободе

Разгранале се једнако вреже изниклице по пољу мира

Верује се чврсто да речи бесане нараштају потоњем годе

Време живота после буке на нарамку сећања крај свира 

© 15.10.2020. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com

МИСЛИ ЛЕШИНАРИ

Мрси се гужваник мисли у уму некако бритко 

Само се сећање вуче пребијено и траје дуго 

Оста орање у јесен рану за озиму пшеницу плитко 

Дали је у праву птичији глас знаш ненадмашна туго

Сребрне сузе капљу у јендек покрај пута споро 

Неман се уз брдо пење незван на светом збору 

Теби ћу тајну рећи што цури у раздање мала горо 

Морам знати да ли је суштина у тајном разговору

Извори су се замутили па моја душа дуго пати 

Сласт нема до горчине разливене у грешном млазу

Поноћ је давно губава прошла... Избегли мрки сати

Преорали су међе вечне кад ум није био на опазу

Крај је дошао узалуд наде... Срозао то очекивање жељно

Извидница је закаснила да јави протекле несносне пене

Сужњу истину опору... Дошло је време короне погибељно 

Чуђењу нема места... Џаба су се разрогачиле моје зене

Гужваник мисли нико размрсити неће ни пребијено сећање

Признајем јамачно горчина заузела душу па се башкари 

У јесен рану жуљно је убого остало само плитко орање 

Орловско гнездо у уму царује... Мисли су само лешинари

Корона се одужила и заузела место ведрине црну слутњу

Хоће ли једном тој немани доћи крај... Мисли се лешинаре

Несрећним умом... Нико ти неће опростити разузмну љутњу

Носи бол жуља који су ти наметнули... Не трпи нове самаре 

© 12.10.2020. Славими® Ј. Зеленкапић

Књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ 

zelenakap.blogspot.com

КЛИСУРА СЛОБОДЕ

Јагода бола окомито расте на узвишици вере

Светим видом упекла красна сећања па трају

Ко још да следи упут и да види друге намере

Примакло се збунило и стреми једином крају

Насеобине језде уз леву обалу пролазности

Један је круг самоће обрнуо трајање креста 

Чувају сећање своје на ломне старачке кости

Посетили су леварачка гробна убога места

Бол у јагоди и јагода у болу није ти јамачно знано

Предворје ниско са косим тремом сад се узноси 

Порушили су клисуру слободе још за дана рано

Саградили понос на заравни и пријашњој коси 

Чуда се збивају незвана изван очекиваног тока

Раздели следују мали испод насеобине лука

Јутром измаглице нису завадили у глави два ока

Окрзнут је само крајичак жеље испред кулука

Опет се зором врти круг самоће у свом знаном смеру

Сећања заборав грле да се врате са плачног пута

Мучи ли их помисао како достићи узвишицу веру

Крај бива на пола круга у посртању ока и мрља жута

Насеобину треба пронаћи и досећи висину креста

Починак тек тада долази у разбор и мали свршетак

Порука гори пламеном да не згасне и чува давна места

Ко ће га знати ко је у помисао припросту бацио летак 

Клисура слободе мртвају ћути и ново затишје спрема

Треба читати та уцењивачка слова са летка који пада

Искуство вели иза њега кланцем ће доћи нова дилема

Задњу одлуку још нису рекли у сушаству измаклих нада

© 10.10.2020. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com

МОЛИТВЕНИ ПСАЛТИР

Вољеној, с љубављу

Затулићу ватре снова у пепелу испод сача

Гоњен тежњом племенитом до узглавља

Убила ме ова мемла и истина дечјег плача

И дах ми се постојања новом жудњом јавља

Да истраје свевидница под заклетом исте наде

Кремен спаљен сав у гару истрошених битисања

Нисам брао јагориде ни модрине твоје винограде

За муљање тешких мука стигло време пре раздања

Иштем тебе усекли пориву на запису урезаном

По трагу сечива читај рабош неке нове мере

Опаши ми умље чистом речју и тканицом тканом

На разбоју песме поцепане не тражи постере

Ни велике слике за засторе неба одвећ тмурног

Клизи тмина очном дупљом у кратеру нове језе

Нема соба корачаје броји… Изостанак журног 

У дневнику без прозивке… Спетљале се везе

У чворишта тврда… Нек се с болом дрхтај јави

Одбол нема залог у реци времена што у току мине

Мноштво сенки титра зидом… Трен је треперави 

Колоплет се мрси у мрежама лелујаве паучине

Затуљене ватре снова угашене у пепелу испод сача

Нек истраје свевидница под заклетвом исте наде

Сваки камен котрљање дном живота река глача

Ботаничка башта љубав моје руже с Њеног гроба краде

Не иштем тебе усекли пориву на запису урезаном

Ни велике слике за засторе неба одвећ тмурног

Изкидале се копче и везници су сатрули с наканом

Сан се разбио о док на крају јутра у цик пурпурног

Завезан у чворишта тврда… Дрхтај не може да се јави

Гоњен тежњом племенитом да досања уз узглавља

Нека се с болом окуми вечно… Пушкин је певао Полтави 

Како ја певам Њој… Испијен у празнини што се јавља

Кремен спаљен сав у гару истрошених битисања

Не тражи по трагу сечива… Не читај рабош нове мере

Мој молитвени псалтир за твој олтар зван нек се клања

Вечно у засторима неба… Носим своју душу крилима вере

Још дуго клизи тмина очном дупљом у кратеру нове језе

Одбол нема залог у реци времена што у току немиром мине

Јасна Пољана нека памти и моје шуморе самоникле беле брезе

Топлица стихове Драинца носи подно Хисара у помрклине

На овај дан © 07.10. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com 

ЧЕКАМ ТЕБЕ У ОСВИТУ

Вољеној, с љубављу

Изостала си и ове године са још једног твог рођендана

Само сећање живи... Давно се време враћа или прикрада

Твој љубљени се једини сећа... То је моја вечита рана

Зашто си изостала... Чекам те Мила... Ево сам сам сада

Да у постухној песми обележим незаборавни твој дан

Да стиховима подигнем спомен живи на непрежаљену

У време короне самујем... Светли тек рачунара екран

Нижу се речи болне посвете... Бдим још једну смену

Да смрти супротим живот... Твоје жуђено васкрсење

Да тешим душу конано и заувек жељеном доласку

Своју у твоју да прелијем жудњу... Ноћ разуме хтење

Моје и нашу једину жељу... Ни говора о проласку

Времена и година од твоје преране смрти... Она јамачно

Није била са мојим допуштењем... И сада се још питам

Не знам дали је Бог тако хтео... Да се раскине брачно

Уздарје... Обострана љубав... Зашто је престао наш ритам

Никада појмио нисам и не могу... Разум се не супроти

Узоритом... Наш брак ни сада не познаје дугу празнину

Коју је донела твоја смрт... Хоће да се настави и оваплоти

На јави сањам да дани и године наше самоће заувек мину 

Дођи Мила... Предуго чекање боли... Одужила се самоћа

Сирочета... И у овој песми читај жељо тајну нашу свиту

Васкрсење знам да се жуди... Да моје срце не онемоћа 

Да се смтри твојој примакне моја... Чекам тебе у освиту

© 05.10.2020. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.cом

ПРАВИ ПСЕУДОНИМ

Псеудоним врли стоји уз вас док сте год живи

Сам си га себи дао из поноса или милоште

Истина је да живот са годинама узгред посиви

Да ли он још увек иште такве нечувене поште

Горди се поето њиме... Знај од њега зависи

Прирасте као тврда чворуга на скромној глави

Читаве године пртиш га... Свој јеси или ниси

Знан другима или не знан... Чудне су нарави

Трпиш ту и тамо... И сви се дани у круг врте

Ригнишпил живота клеца и шкрипи... Трају једни

Псеудоними вечно... Тако поносни понос прпе

Заричеш се... Носио би га и у животној истини 

Но он се неда... Упорно те уз пут као сен прати

Не отарасити се заувек... Ова те не напушта жеља

У другој средини хоће ли да живи... То схвати

Биће ти лакше кад камен са срца спадне... Беља

Зора има да се свуда размили... Дух је твој миран

Све док псеудоним не васкрсне... Сви треба да знају

Тешиш се прирастањем... Псеудоним је брижно биран

Тако ће он остати да буде познат свом нашаштају

Песници воле тајна имена... По њима су знани

Када уђу у вечну литературу по свом псеудониму

Прирасте уз свету главу... Чик да се од њега окани

С поносом потписују песме и величају стару риму

Мајстори стиха то су прави... Псеудоним да живи

Нека се спомиње вечно на благим уснама поколења

Мани се древне истине да живот са годинама посиви

Не умире прави... Кроз вечност неће бити презрења

© 03.10.2020. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ 

zelenakap.blogspot.com