уторак, 29. новембар 2016.

НА КОНЦУ НОЋНОГ БЛУЗА

Зором тврди мраз живота у срцу песника дуби рану
Шљива под прозором овенчана грли ниске огроздале
Како прескочити нумеру блуза растућу у заточеном дану
И мимоићи оток суздржаних жеља по своду истине пале

Студи су ми јутрос студеније здружене са чемером
Ноћ је здробила душу… Зора узалуд стихове скупља
У прозору окамењена туга чами… Витраж с намером
Поглед вере исцртава нове шаре на окну и бела дупља

У очима пали искре варком из потаје с крошње наде
Висе висуљци прозирног кристала ко стотине минђуша
Који их уметник ноћас сали у калуп мира мртви граде
На осаници уморен што немо опет ћутиш и ко те куша

Зашто се одричеш песника који те у срцу окованог носи
До трга мртвих… Обезглављени постамент још стражи
Уместо главе бела купа у лево нагнута саучешће проси
Шта да јој уделим и ја обезглављен смрзла зоро кажи

Песник и птице овде су затечен трен бола у истој студи
Отисци на постаменту исписују своју песму несреће
Читкост јој квари јато сврака што криком парк буди
У леду ако урежем стих до нове ноћи издржати неће

Хоће ли бар небо да нам записе прочита и препис овековечи
У неку Божанску књигу изван леденог света окамењених суза
Скочањен трг празнину ћути... У неумитној ступи мраз гњечи
Кристале исписаних речи и пале идеале на концу ноћног блуза

© 29.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ”
ВРЕМЕПЛОВ /2016/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 28. новембар 2016.

ДОК ЛИШЋЕ ПАДА С ГРАБА

На размеђу неба и земље 
У сред гробља мучи властито Јечиште
У сумрак небројаног дана 
Исту тишину иште
За узрок постојања 
Да се последња јека чује
Нека се и ова незвана сама
У одјеке болне преименује 

Тако се последња бол
Извору срца удвојена врати
Увећана и умножена у новој сузи 
Грудву душе још нико не схвати
Узалуд безосећајни умрли свете 
Сав раздор бола вас болео није
Преци моја патња и мој живот 
Само су моје неписано житије 

Чему прича ил песма
О Јечишту моме
Кад се врбе пре јабланова 
У свој атар удоме
Свако води свој раст к небу 
Жудно стреми у издигнуће
Са граба стражара пада лишће 
По гробовима уоколо у труло посрнуће

И испуцала кора
Невољно се данима круни
У моје време 
Прошлост се истином болном збуни
Уморном садашњошћу 
Ову будућност жудели нисмо
У време старости и самоће 
Коме написати опроштајно писмо

Суђено ти је да сам слушаш 
Јеку рођеног Јечишта
И да се враћаш успомени 
Давном завету из Пландишта
Времену кад си киселијо у дубоком виру 
Младу конопљу
И руковеди јаре пшенице 
Са песмом збрајао у снопљу 

Па оштрим српом у јесен
Резао с тикава пузаво вреже
Стигло је зиратно жалосно време
У јарам стоку нико не преже 
У пустој кући згасло 
Прадавно огњиште моја глуваро
Црни пуловер ноћи 
До бледе зоре усуд је опаро 

Вредне руке твоје кућанице
Неће га крпити и плести
Никога нема молитву да прозбори 
И сриче благовести
Нејакој чељади 
Па потом малу 
Да моли за скромни берићет
Злослутне птице позобале су све 

И овај самоникли сунцокрет
Покуњено је спустио уз дувар куће 
Празну округлу главу
А осамљени собни светац на зиду 
Не чека свој дан ни крсну славу
Дремљиво чкиљи онако уганут 
У кривом расушеном раму
Никуда не путује 
А годинама рамље продан сраму 

Стари домаћин је умро
И веле “у гроб однео славу са собом”
Син му наследник “нововерац”
Покудно шапућу… “Прекрштен новим добом”
Следи свој пут и правду 
По своме бразда и живот оре
Шушкају да је “црвени јеретик”
Ал јавно свој грешни суд не зборе

На крају свих крајева 
Бесмислена је ова прича о вери наслеђа
Јечиште је остало глуво 
И утихнуле су свађе око међа
Живих међара више нема 
Да се узгредно годинама гложе
Ни правоверних ни другачије верујућих 
Да се једним Богом истински обоже

Лелеке и јеку однело време у гробље 
Минули су ко јесење кише
Свеопшта пустош тишином глувом 
Записе живота и смрти престала да пише
По гробљу коприве шипурци и купињаци 
Властито царство чкаља слободно шире

Трњак до трњака… Болно црнило
И духови немани свуда се шире 
Са чуваркуће и великог граба 
Пада лишће у труло посрнуће
Зелену јед и маховину с гробова 
У исти загрљај стеже ово беспуће

© 28.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.bogspot.com

субота, 26. новембар 2016.

ПОСЛЕДЊИ ОПЛАЗ ОГЊИЛА

Гвоздено огњило ударом кратким троши крзави труд
Никако нова варница да се роди и пламен дозван бане
Одавно прокишњава ми ум уместо неба… Подмећем суд
За плаху кишу суза што лију немоћ… Никако да престане

Боли ме она иста свеколика и давна јеч
Што у корену подно грла заточена спава
Не могу пред лицем истине повући реч
Дрвени заглавак на секирици се расцветава

Опет сам на расцепу слушао другу заглуницу
Без одговора болна песма поновила се ни око чег
У верном срцу нећу да будим нову злослутницу
Све моје распуђене речи с иверјем разбежале се у збег

Уз Црну чуку чујем хуј загона ветрова силника
Узјогунила се и долина каменита набрекла од кама
На десном длану боли здерана рана распрслог плика
Тајновит је сеоски Пљош грабовине и запрушена јама

Сећање буди језу призивом страха у уму на совин глас
Карлица располућена без разливеног млека бели
Успомену… Нејако чобанче изненада добило фрас
И оспе ко печурке удариле телом… Дани су невесели

Реч нова никако са усана да кане… Космача цвили ко црв
И поток Крвавац изнад села са јужне стране одавно не извори
Гладна гунгула паса луталица нањушила је проваљен гроб и стрв
Лају на свој сугреб избраздан шапама… Траг смрти траже чопори

На улубљеној страни кадионице откачило се вресло
Још није испала бакарна нитна закована за данце
У тапијама прадедовским избледео је запис… Умрло гесло
На споменицима препознајем и моје вршњаке… Знанце…

Ко сасушено лишће нечујем свако у јесен своју
Са грана живих падали су редом и прекореда
Смрти иде занат од руке… Што оно веле ко по лоју
Воденица меље животе и паспаљ с маховином запоседа

Загон ветрова прозивку чита бесомучно ко позивар
Трулежна тела невољном гробу невољно када дају
Ниједно име му није свето… Одазивају се просјак и говедар
Смичу се лако резе на капијама… У закључаном рају

Све покојнике не чека раширено Аврамово крило
С лажима ситне речи беже у пест да се од гњева скрију
У тужном селу последња ноћ оснутке мота на мотавило
За кућу смрти ђаво тражи живот да плати кирију…

Раскрчио сам с муком шибље и трње… Прогледале су раке
На гробљу запуштеном… Ум чује јеч и празних корака бат
Уместо речи пред лицем истине… Молитвом бројим облаке
И чекам да балон неба пробурази муња… Приспео је вакат

Заточеној речи из грла да гргољи… Заглавак секире је спао
У маховину седефасту… Време је сакрило уклесана слова
Дневник живота уместо живих са мртвима сам прелистао
Јесења сумор само јеч точи место речи… Плетем га у песму зова

Да ова смоница тврда с пролећа изметне све мртваце и пре рока
Хоће ли исклијати бачено семе… Нове влати наде траг су знамену
Забраздила је моју ледину ума пред сумрак чудна мисао недубока
Последњи оплаз огњила узгредно изорао је вриском искре реч камену...

© 26.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

петак, 25. новембар 2016.

КОД РАСУТОГ ВЕКА

С очајем у души до зорења песник самује
Хоће ли моћи да себе дубоким болом допева
И овим сненим јутром иста тишина царује
Ноћашњи громови су умукли од љутога гнева

Рођену кућу живота грађену талпама бола
Наружило је суморно време до пуке руине
Који год чвор да посечеш искапаће смола
И катран црни за процеп бездана у тло глине

Смоницом развлачим дане између две грке жеђи
Сејем у грчу неомеђене наде из самих бисага ума
Руком сејача по дно брда на мојој вечној тромеђи
И дан забројен прође ко плот заваљен дуж друма

Издужиле се муке и сенке у копорану старом
Занос чела још се зноји и гину праискони беле
О моје поколење у колевци успавано немаром
У позадини песме коморџије вуку а груди шрапнеле

За смотру смрти постројавају се ожиљци и ране
Одбијам да примим лажно ордење за спомен собу
На узнешеном своду неба сунчани ход када стане
Костима мојим нека је проста постеља у гробу

Ако их прими даљна незнана свемирска црна рупа
Не питајте ме куда месечева копита тајно одјезди
Еони нека смењују еоне кад се из дувара клин ишчупа
Песник у паду све изгуби залуд му се жива мисао гнезди

Из смрти смрт се испили… Моји дани су не никло перје
Залуд орлићи писком вапе небом у ропцу погубне жеђи
Све ове љуске око кладе разбацане ваше су лицемерје
Изгубљен код расутог века по дно брда на мојој тромеђи

Никога нема у сутон на трагу песама и налету птица
Олујно небо тресе јата а језа страха камени им крила
О дали су моје књиге лука спаса ил само црна гробница
Посрнуо је уморни Пегаз у касу а даљине не криле Јабучила

У менгелама смрти стиснуте буне се ковачнице мрака
Земљом и небом посвуда пали ко заборав торови пусти
У винограду живота уместо родне лозе крстови с рака
Засађени носе зарђале жице… Кад пук се распусти

Пуковник заставу љуби опроштајно предајући је ордонасу
Сва почаст ковчег кратко покрива… Тече смрти колона
Плотун и херојски одпоздрав заслужен главом у ужасу
На звонику нико уже да повуче… Онемела опет ћуте звона

Одричем се пратиље сенке ал живе мисли спутати не могу
Расцепих срасло са животом ко гром два стабла преплетена
Раскућени рогови куће нагорели остају да чезну љубав у Богу
И у овој песми испредена су моја повесма за ваша вретена

Ноћ може на миру да мрежи душу тамом ко паук мали
Шапатом усне траже благе речи… Молитва снагу иште
С благословом… Ја и он у мени нисмо се ноћас растали
У глуво доба исписала се песма… Завршило се судилиште

© 25.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ”
ВРЕМЕПЛОВ /2016/  zelenakap.blogspot.com

четвртак, 24. новембар 2016.

ПРЕСТУПНЕ ГОДИНЕ

Мачује просвет округ и торбарицу прошлости
Под висом набора тупих на светом косом крову
Шила су одбила намере искона и жуљеве кости
Испијен речник самоће грли мртве фразе у отрову

Душевна гозба с ниском се оградом пуко равна
Испод моста кајања пенуша бели малински ред
У застругу сећања тугује ледина покисла и травна
Крај капије суђаја на цичи зими чека просјак просед

Опомене времена с глувим барутом сплићу дружбу
Говори опроштајни у каменом процепу жаре клицу
Из гнезда голуждраво пресловљава мајчину тужбу
У изговоре орканских бура не кудите моју мезимицу

Уз сиви траг куда измичу по оточју кораци штури
Пут непозанти упоро тражи завежљај на обрамици
Дрхтаве шаке не држе воду одбегла кап по кап цури
Оркестар птичијих виолина тактове броји на жици

Изнад понора смртне вртаче ретки ће овуда проћи
На конак друге обале од повечерја до зоре ране
Зли духови нису потписали пакт осуде у слепоћи
Од кужне мржње са маргина уклете књиге не читане

По пасјем трагу иза гребена шуњају се неверице
Чађави застор планине утају вешто у одори скрива
Масиве модре море облака заогрће ко бусење клице
Под хумком заборава зарасли белези и алтернатива

Модри грумен опомиње са обода мастионице скореле
Папирни бродови уврстане корвете ко сеоски дерани
Док у бесомучној вртешци глобус одбацује паралеле
Не жали Боже мрве хлеба како ће сироти да се прехрани   

У оскудици простих година преступне су ретке
Календари су прошли бестрагом у глуму натрашке
По ђубришту историје ветрови разносе бачене летке
У сламарици древних снова закотиле се јогуни вашке

©  20.11.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
ВАРВАРОСЕ /2016/ zelenakap.blogspot.com

субота, 19. новембар 2016.

ОБЕСКРИЉЕНИ ПЕГАЗИ

Невесту поезију не ситу живота спопао је смртни рак 
Узалуд трају не окопнеле наде на обронцима ума
Овде где ватре вечерње нису сажегле мрак 
И мноштво лута странпутицама сишло с друма

Разбори прошли и вај одводе песнике у трку
На силазишта умља од када тугује прошли дан
Ко ће да расчвори чворове и да разреши збрку
Док наш век романтике болује жутицу расејан

Мостом је прошла нова колера развођа и безсрама
Траг новога пута одселио се у тајну глувог доба
Обневид тамни толике очи и младалачка скрама
Инстант је време брзо и вруће а неукус све проба

По току мутних вода брлог поплаве осваја свуда
Цери се подземље тамних слика и свраб жуља
Док јуноше тек испиљене кличу у времена луда
Седокоси уздахом уставе моле да све не прокуља

Молитвом не тражи гроб по блеску пале звезде 
Не поводи се узлетима оних што сишли су са стазе
Многи су пегази обескриљени у стампеду најезде
На пољима је мноштво телеса што бестидно их газе

Рез не лечи упале мозга... Иза остаће ожиљци јаве
Брестова кора запис скриће у дослуху времена
Хоће ли се постидети своје зелени кад пожуте траве
На житном пољу уродица и кукољ нису чиста семена

У судњем часу достижни циљ је само празнина 
Насилници у новом чину остају без јатака 
Грабеж су преотели нови пауци и паучина
Невид у мрежи црна је тачка ко зборовање сврака

И мноштво лута странпутицама сишло с друма 
Овде где ватре вечерње нису сажегле мрак
Узалуд не окопнеле наде трају на обронцима ума
Одиву поезију не ситу живота узео је смртни рак...

19.11.2011. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 17. новембар 2016.

ВИТКЕ ЛИНИЈЕ ЧАСТИ

Кад раја суди… Паразитима је место у царству паразита
И митингује… Сви бандити нека иду у царство бандита 
Зна се место исто толико сујетнима ураслим у сујету 
Не одређујте гладнима оквире… Глад одређује дијету

И тако разлога на претек безброј за претегу муке
Чиме би јадна мржња свукла љагу ко рукавицу с руке
Да је не подере у поздер расут немаром испод трлице
Који је слепац смислио непроглед наше слепе улице 

Аномалија нову аномалију из самог чланка роди 
Ко што се глиста чланка чланцима по новој моди
Свуда око нас су ђубришта… Умро је дух народна надо
Што се чудите одкуда толико ових што мрчу стадо

Блејање блеку оркестрира у нашем гладном тору
Идеје само идеје остају мртва промаја на умору
Сирене се усириле у јауку кроз ову ноћ глуву
И светац што душе мери пројаха некуда на пастуву

Издао га сапутник… Громовник што громове свлачи
Не грми на свој дан… Побркао је календар у нејачи
Сенилног старца... Одавно му је поскубена брада бела 
Лажа је мит о Фениксу… Кад ће да никне из пепела

Трабанти писци трабуњају за се… Клепећу трула чекетала
Мељу воденице лажи… И пршти паспаљ женских романа… Комасала
Отимају туђе њиве за своје међе… Узалуд сеју неплодне орнице
На књишком гробљу у фурди креште им књиге ко црне птице

Од награда и стрепњи вашар се комеша и данима презнојава
Јавна је тајна на живе очи идолске подвале трају болесних глава
Има ли кога да вулкан слути испод узнешене сајамске куполе
Велике медвеђе хале немог сведока што љубомором чува идоле 

У ненаданом дану кад буде грунула лава све ће да их обрише
А иза тога овдашњи мрави и ново доба стижу… Пророк пише
Мали писци градиће царство на темељима часним поколењу
Презрени јуче цветају данас пољем поезије у рајском дозрењу

Касно се схвата… Паразитима је место у царству паразита
Ал њега неће бити… Урушава се и ово царство сателита 
Из речника јесу ли избрисане ружне речи да нико не позна сујету
Награде нису гладне… Витке линије части не потребују дијету… 

© 17.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ”
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 14. новембар 2016.

У ИМЕ ПОМИРЕЊА

Још један расток узалудни у множини расточења
Дели песниково срце и ломи душу разуђену
А песме траже суђени час и време зрења
Запеле речи чекају последње сузе да крену

Изливе нежности јастук до поноћи да сакупи
Да ноћ не чује нејасни шапат и не позна чисте сузе
Више неће оловка опоруку писати… Лист прекалупи
Измучена шака што скрива исповести кад ноћ дану ореол узе

Докле ће тама крчмити раскриљене кусуре наде
Далеко је до појутарја у измаглици нестварних снова
На путу живота неверних је све више злокобни јаде
Десетковане ти мисли песниче ко војска умрлих витезова

Песме посуте прахом чаме дозивом далеког доба
Не разгрћи ноћас пепелишта… Истина горети неће 
Разишли смо се у два трага… Поете сеобари пре сеоба
Ја палим лучу давну а ти чаврљањем тулиш свеће

Гргољем празним… Узалуд мрак овог века те роби
Расток има два пута и увек води на две стране
Охоли слободни песмопојци узеше песму за хоби
Убијају истину речи… Кида се душа… Дим тако остане

Кад завист засеје срце и ум… Савест се лако угуши 
Испод груда у време суше семена тешко клијају
Паклени котао одавно ври… Јара се пркосно пуши
Расток за растоком и ова наша расточења не престају…

Слободњаци и везиоци риме исту плетеницу неће везти
Ни покрстицу по покрову за час смрти или за доламу
Крунидбену… Свако ће своје вино пити у дану причести
Уснама љубити рођени портрет заточен песмом у свом раму

На самртној постељи песник и пријатељ му у растоку
Пружају руку руци… У име помирења… Нек свако своје снева
На јастук канула суза и она тек завирена у пријатељском оку
Братиме се скупа и заветују у ново јутро… По своме свако пева

© 14.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 13. новембар 2016.

КАД ГОЛУБОВИ КРСТ ЉУБЕ

Новом самоћом јутрос болује дан 
У вихору кошаве одоше развејане наде
Још један ров за одбрану тек затрпан
Откопавају опет нокти са срца барикаде

Нема подвижника вере на олтару тишине 
Ко покров мртвачки разливена душа бледи
Чујем фијук бича и вику а не знам гонича Сине
Док ти одлазиш сам... Мени се враћају нереди

Милост су немилосно раздробили пауци
Сад двори мука стару невољу подно јастука
Под прозор са сланом првом стигли вуци
И крик језе жене у црном што сама кука

Стамену чедност жеље грех је оборио с ногу 
Бршљан се отима на окомитој страни крова
Мрмљају модре усне задњу молитву Богу
Не бројим акове суза отиске окамењених слова

Овуда није прошла потера изгубљених речи
Преко реке на другој обали мамурлук оста
На помолу је ново јутро прозебла зора млечи
Читаву ноћ бдења не дочеках чеканог госта

На таљигама су провукли остарели дан 
Уморни ати за покој вечни у мртво село
Још један раскорак са животом дописан
На пустом путу до гробља празно опело

Замире било крви по меандрима модрих вена 
Сећања давна претура увалом одсутно време
Немоћна реч некролога кркља пригушена 
Док кошава повија багрење и разноси црно семе

На другу обалу како прећи са ожиљком чира 
Брвно уместо моста несигурно и труло чами
У тајну је умотана цела долини немира 
Пригушен налет бола још једну сузу мами

Осакаћено тугом дрхти просјачко тело 
У неверици помућени прелаз тоне 
Из распукле чашице жир је пао невесело
Изнад града у даљини промукла звона звоне

Голубови у круговима шестаре са звоника 
И враћају се древном крсту да га љубе 
За предвечерје моје туге једна утешна слика 
О, како у њих нема греха и ове људске губе

На Содом личи далека панорама мог града 
Привиђење судбе нагони ми стрепњу шта га чека
И ти си Христе плакао над градом као ја сада 
Жал је удвојен за прошлим и будућим... Оба века

У летопису уништења с проклетством биће
За поруг и опомену... Ако је буде имао ко чути
Кад крст сатруне пољупце голубова сниће
Моја песма вере љубављу ће додирнути

Трећи миленијум... На обзорју покајања
Градиће нови пастири небески град мира
Моја им душа нова пространства поклања
Да њима харфа бруји гласом псалтира

За расцват вечног пролећа рајска поља 
Уз Христа Цара неба и земље, све васељење
Да се збуде не моја него Његова воља
Хвала Христу што крст је носио и за мене!...

13.11.2011. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

среда, 9. новембар 2016.

НЕК РОСА ОРОСИ ОВА НЕВЕРНА РУНА

Земљом где дани плачу a дрхте ноћи 
Многи гацају својом странпутицом живота
Знају када ће сумрак... А дал ће јутро доћи
Неби се клели... У друштву мудраца и полиглота

Све идеје о љубави давно су прокисле
У сјају туђе превласти избледеле боје
Мало је трезвених што сами главом мисле
Поводљиви ће пљескати другима… Тако је

Јесен је изгризла зелену боју одмор за очи
И трулеж се у вртлозима пред ногама котрља
Исцепан и мокар плакат о Богу тужно сведочи
Полуодлепљен на зиду... Док народ самоверни срља

У неки свој свет издаје пропалих снова
На голој стази живота само да преживи
Из бачви пластичног ума пао је излив отрова
На све стране горчине као у Мериви

Извори јед горки и жуч точе уморној души
Са угашеним сјајем у свакој очној дупљи
“Како живети у свету који се руши ?”* 
Филозоф Библијски одговор нуди... Хоће ли шупљи

Лавори Пилатови држати истину... Лучу небо је дало 
Вечну за избављење света... Христа страдалну жртву
Или ће мрак да угаси жижак вере... Ово светла мало
Не презирите надобудни... Оставите вашу бару мртву

Јесен умире да се пролеће иза опоре зиме роди
Да васкрс ума процвета у цветку малог каћуна
Свет изнова подиже Небески градитељ… Све плоди
Испод његове руке нек роса ороси ова неверна руна

Ново је време судија... Бог ће приспети скоро да суди 
Гори а не сагорева купина... Заповести љубави се објављују
Свеколики хришћански народ разуђен у атарима блуди
Докле за поглед вере пустињом на штапу уздизати гују

Мојсије по провиђењу за крст Исусов с Голготе… Знате 
Ко је Господњи к мени… Позив долином сузном одзвања
Прљаве руке залуд је прати а савест не опрати Пилате
Сведочити истину а не примити је... И данас само послушања

Пут су у царство небеско... Дух уздиже Зборну гору
Званице на крунидбену свечаност сам Христос збира
Вечно је јутро рајско свануло... Пролеће расплиће зору
Зелена боја буди очи... Једа и жучи нема… Из Псалтира

Нова песма нову риму сплиће... Не плаче дан… Изнова пева 
Ни ноћ не дрхти јер ноћи нема... Свеза савршенства траје
Небески сат није пешчаник што из левка у левак песак слева
Време нема поделе и границе... Овде се не мери… Откуцаје

Љубави Божје велико срце сваком срцу штедро дели
Небески свет се не руши... Земаљски је минуо у забораву
Свет који се руши верним животом верни су преживели
Истинољуби рајски живе... Вољеном Христу одајем славу…

© 09.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

*“Како живети у свету који се руши?” Радиша Антић

уторак, 8. новембар 2016.

РУКОПИС ИЗ БОЖЈЕГ ПЕРА

Васцели мој живот није ништа друго
До једна уморна непроспавана ноћ
Кад зора помоли лице немогу лако рећи
Било је ружних снова... Лаку ноћ туго
Опет започне дан бола... У кораку је немоћ
За моје слабашне наде... Хоће ли праг прећи

Још није време за пут смрти куда сви иду
Ви ћете даље путовати кроз живот и маште
Ко од нас иде бољем... Време ће казати своје 
Сократова одбрана по Платону у мом бриду
Жуља мој ум о смислу смрти и живота и речи таште
Што их збирах у мудрости за рајске перивоје

А где је рај... Све горче питају моје потамнеле очи
Кад хоризонт живота губи обрисе у даљини
И удвајају се сени магловите између јуче и сутра
На решету година откуда штурост данас... Шта сведочи
Зелена светлост умрљана... Јели све у патини
Што покрива... Хоће ли успомене живе дочекати јутра

Васцели мој живот није ништа друго
До једна уморна непроспавана ноћ
Кад зора помоли лице немогу лако рећи
Било је ружних снова... Лаку ноћ туго
Опет започне дан бола... У кораку је немоћ
За моје слабашне наде... Хоће ли праг прећи

Они трагачи и извиднице пре лукавог ухођења
Да људском збору јаве шта Ханан тајновити има
Живот свакако није мед и млеко... Смрт је пустиња
Песма је само шарени лептир ил олтар заточења
Жртва песника за помирење... Сакупљен гној у набојима
Изгорела купина са Синаја... И магла што прамиња

Кланцима живота за утају планинских висова
У тражењу сунца изнад облака тмастих бремених брига
Навреле сузе су прокапале... Добро јутро туго
Недам потопу силу да ме сруши бујицом оловних слова
Небо није библиотека јада ни ризница земаљских књига
Други је рукопис из Божјег пера... Збогом Мисирска каљуго...

© 08.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

МЕНЕ, МЕНЕ, ТЕКЕЛ УФАРСИН*
МЕНЕ* БРОЈАО ЈЕ БОГ ТВОЈЕ ЦАРСТВО И ДО КРАЈА ИЗБРОЈАО
ТЕКЕЛ* ИЗМЕРЕН СИ НА МЕРИЛА, И НАШАО СИ СЕ ЛАК
ФЕРЕС* РАЗДЕЉЕНО ЈЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ И ДАНО МИДИЈАНИМА И ПЕРСИЈАНИМА
Књига пророка Данила 5,24-28.

понедељак, 7. новембар 2016.

ЗАГОН ИСТИНЕ

Лепота нечујем цвета разбором тишине
Остатак дана није прозрачан и бео
Душа не уме да ти каже дно дубине
Волим те Мила руковети моја... Дар зрео

Гребен живота наднео се над кланцем 
Како језера прећи на уставама река 
Остати свој у свом атару... Не бити странцем
У родној кући где посрнули праг одавно чека

Мрак нагони зебњу у посивеле очи 
Доход се надом разгорева на огњишту
Мисао што лута уоколо тек опет крочи
Земљаним подом... У касу долети ишту

Месечину угашену у прошћу на рубу сокака
Полазну тачку пораза и загон истине 
Заглавила се успомена раселином пре мрака
Уоколо је чкаљ наједрао у црнилу купине

Грех је одузети ми слободу битисања
Док ратује устока са преваром милости
Мој дух се само Божјем духу клања
У овој пустоши прибирају се преци и кости

Преврат у души се не догађа поругом
Иако мисли уједа зебња разрока
Авлијом детињства избраздане тугом 
Лутају сироте сузе свисле у провалијама ока

Прегршт сећања здробљених у шаци носим 
Све своје поседе прекривене мемлом ноћи
Да посветим запису отиском босим
Завет је заклетвом потврђен и гост ће доћи

На раскршћу гумна страх множи утваре 
Низ реку покајањем протиче зов пољуба
Пси развлаче иза плотова све преваре
Зелени и бели лишајеви прекрилили ко губа

Ноћ се није вратила прагу празна и нема
Посвета је написана и хумка наду чека
Бремен је мој руксаг рима, мирисних поема
Сабориште химни љубави цвета у обзорја мека

07.11.2011. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 6. новембар 2016.

ТЕРМОПИЛСКИ КЛАНАЦ


Две пратиље сумња и несаница
Неизбрисиво трају…
Прва је неуморна кртица
Подземним ходницима тумарају

Око логора разапета је бодљикава жица
Уз сваку људску стопу
Неизлечива пошаст сањалица
Разиграва копите у галопу

Поета у земљи Страдији живи
Где Бог је бол
Горак му извор ко онај у Мериви
Не признаје да “Он је нико и ништа
Загубљен северни пол… 
Поларна ноћ тамног коначишта...”

Не разуме до краја шта је "џиберчина"
Можда је то неки лола 
Луталица… џукела... стрвина...
Играч на кецу ил перјаница туђег кола

Са дивљим раздељком косе
Што бежи на своју страну
Док очи буље мраком ко у казану
И слепи просјаци милост просе

Кад мука кључа у нервозни дан
Нови запис ожиљка што гноји
Зарезом бразда длан
Помутило се све… Стали разброји

Кофер је препун сакупљених сећања
Осуда и пресуда дана 
И ноћних већања
Свој удес песник грана

Са песмом или без ње да га схвати
Пре но приспе време
И живот смрти дуг врати
У једну маргиналну тачку обоје стреме

Замравињају многи трнци лако
Кад језа песмом мили
Бије се битка за превласт рако
Спартанци у кланцу… Термопили…

У страху распредају се древне легенде
Историју дремеж и сан векова хвата
На окулару ока пале уморне бленде
Од Христа на овамо толико Пилата

Што руке перу у туђој крви
Без кривице… Част нису сачували
И онај Јудин пољубац издаје први
Понавља се сваки дан… Сви су издали

У соби смрти нико да поцрвени од стида
Под ножем пуца чвор… Све дубље блато и тиња
Бесциљно тоне савест између четири зида
Жутило старости са штапом пуко главиња

Песме су одавно исписале умрлицу
Живот упорно заварава траг
Бекством… Недам се том злицу 
Нек ми је милостив Бог и укор благ

Нова сећања у сепетима носим даље
Без ордена су песникове груди
Нема никаве значке ни медаље
За храброст… Нећу што додељују људи

Драже ми мрље расуте крви и жучи
По пољима поезије и живота
Залуд су други украли пламен лучи
Моја ће опет да гори иза свих урота… 

© 06.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

петак, 4. новембар 2016.

ПРЕКОПАНИ СНОВИ


Понизно тражим азил за моје песме само
Мени га данас засигурно дати неће
Ја правоверни… Дисидентима по кад кад дају
Нисам од ове феле… Из моје лепе зашто ићи тамо
Овде сви шврљају ил пишу да умреш од среће 
Још једна ту је мана… Песме се не читају

Не чита се ништа моја жалости лепа
У теби пискарала више но читача
Књигама можемо ложити ватру
Ова нација моја код очију слепа
Вашаре готиви више и испод сача
Жарено у обмани… Сви под јeдну шатру

Као под шљиву кад се будемо збрали
Ил какав храстов запис с клепталом
Док наш владар задужбину гради
У нас куда год крочиш црква на сваком ћошку
Уз помпу нове темеље опет су освештали
Благоверни кличу и здушно величају хвалом
Заклињу се и моле великомученика у нади
Не слути сироти народ измаклу троношку

Око празне софре зашто беспослен да седи 
У кулуку нека бар смерно теше бели камен
За будући храм што ниче с благословом
Градити библиотеке болнице ил школе не вреди
Вазда су биле прече Богомоље… Ко знамен
Ктиторства и власти… Узвишене са сведеним кровом

И крстом велечасним у страху за некрштене
На твојој улазној капији до јуче црвени граде
Још једна црква приде није на одмет народе
У време парадокса све су нам многоцене
Зар је битно што их је више но верника… Параде
Хришћанства и помодарства ко непогоде

На наше улице бујично муљ и шљам наносе
И унуци ће нам сутра гацати у глибу
За благдане на причест кад буде хрлила руља 
Пред храмским дверима песници нека просе
Ко ће за нову књигу да удели… За хлеб и рибу
Док роси сирота киша и плазе глисте из муља 

Ценим сваку цркву нашу и часне духовне темеље
Градитељству и ктиторима ни овде не замерам
Дивно је кад се приводи к Богу народ покорни 
Знам не треба само свеце него и песнике просветитеље
Моја земља лепа … Неко воли песму кад зашкрипи ђерам
А ја изнад свега волим књигу и библиотеке … Ратоборни

Црквењаци новог владичанства премного је ваше соли
У ово бљутаво време… Знајте уста су нам одавно горка
Са улаза храмских протерани су слепи народни појци
Доста је шатри и игара… Има ли права песник да моли 
Разјапљене су жвале сотонске… У суноврат иде поворка
Народна… Праћена нарикачама… Ком опанци ком обојци

У кукавно време залуд свеколике цркве док се затварају школе
И кад су нам књиге одбачене… Само су јефтина роба са бувљака
Коме ће звонит звона са звоника… Поколења чујте болни одјек
Докле да дижемо црвке споменике и у наручја љуљамо идоле
Нејака нам је коњица за трку уз руљу посусталих пешака
Циљ уласка у коло лажних звездица удаљен је за читав век

Зар ћемо увозити њихово наслеђе родоскрвно и параде
И узимати их за цивилизацијски домем и вишу меру
Пузајући слугерански у њихов азил нећемо стремити 
Пегаво сунце на западу како ће румено изаћи на истоку наде 
Кад нас ко трошне мрве буду збрисали… За њихову вечеру
Ми и наша презрена култура слуге и слушкиња ћемо им бити

Између библиотеке и цркве на раскршћу како остати
Књига или кандило шта ће јачу лучу дати неимари
Која ће задужбина народу повратити веру да преживи
Оба олтара упоредо на суду времена ко богаљ сакати
Оплакиваће судбу кад буду зврјали празни олтари
Песници или свештеници није свеједно монашки уклети

Раздељен народ мучиће се да преживи још један смртни дан
И сутра ће упирати свој поглед свако у своје небо горе
Метанисање и писање су залудна посла и празан кад
Песнику без биљарде на Бозману кад прекопају сан 
А нови владар пожели веће ктиторство из љубоморе 
Канонисани писци у свеце без ловћенске капеле слаби су над

Азил у гробу и пеме остале без корица… Кад сатрули лес
Другом у закуп продаће гробно место… Моје није имао ко да плати
Ни другу домовину песме нису хтеле… Неко се бојао уљеза
У новом миленијуму цркве су порушене… Последњи земљотрес
Слутим с доласком Христа … Нико их више неће подизати
На новом градском тргу шестариће крагуји око покислог кнеза

Ко ће тада рецитовати моје песме код крста на књижевној зони
Писати ћирилицом летопис владрске цркве за чија житија
Прекопани снови тужиће сузом у истој некој јесењој киши 
А песници свеци јездити маглом векова у избегличкој колони
Црвеним градом не умем вам рећи која ће се вући мртва литија
И ако песме нико ни тада читати неће… Песниче не сустај… Пиши…

© 03.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ТРАГОВИ У ТРАГУ”
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com