ДОК ЛИШЋЕ ПАДА С ГРАБА

На размеђу неба и земље 

У сред гробља мучи властито Јечиште

У сумрак небројаног дана 

Исту тишину иште

За узрок постојања 

Да се последња јека чује

Нека се и ова незвана сама

У одјеке болне преименује 

Тако се последња бол

Извору срца удвојена врати

Увећана и умножена у новој сузи 

Грудву душе још нико не схвати

Узалуд безосећајни умрли свете 

Сав раздор бола вас болео није

Преци моја патња и мој живот 

Само су моје неписано житије 

Чему прича ил песма

О Јечишту моме

Кад се врбе пре јабланова 

У свој атар удоме

Свако води свој раст к небу 

Жудно стреми у издигнуће

Са граба стражара пада лишће 

По гробовима уоколо у труло посрнуће

И испуцала кора

Невољно се данима круни

У моје време 

Прошлост се истином болном збуни

Уморном садашњошћу 

Ову будућност жудели нисмо

У време старости и самоће 

Коме написати опроштајно писмо

Суђено ти је да сам слушаш 

Јеку рођеног Јечишта

И да се враћаш успомени 

Давном завету из Пландишта

Времену кад си киселијо у дубоком виру 

Младу конопљу

И руковеди јаре пшенице 

Са песмом збрајао у снопљу 

Па оштрим српом у јесен

Резао с тикава пузаво вреже

Стигло је зиратно жалосно време

У јарам стоку нико не преже 

У пустој кући згасло 

Прадавно огњиште моја глуваро

Црни пуловер ноћи 

До бледе зоре усуд је опаро 

Вредне руке твоје кућанице

Неће га крпити и плести

Никога нема молитву да прозбори 

И сриче благовести

Нејакој чељади 

Па потом малу 

Да моли за скромни берићет

Злослутне птице позобале су све 

И овај самоникли сунцокрет

Покуњено је спустио уз дувар куће 

Празну округлу главу

А осамљени собни светац на зиду 

Не чека свој дан ни крсну славу

Дремљиво чкиљи онако уганут 

У кривом расушеном раму

Никуда не путује 

А годинама рамље продан сраму 

Стари домаћин је умро

И веле “у гроб однео славу са собом”

Син му наследник “нововерац”

Покудно шапућу… “Прекрштен новим добом”

Следи свој пут и правду 

По своме бразда и живот оре

Шушкају да је “црвени јеретик”

Ал јавно свој грешни суд не зборе

На крају свих крајева 
Бесмислена је ова прича о вери наслеђа
Јечиште је остало глуво 

И утихнуле су свађе око међа

Живих међара више нема 

Да се узгредно годинама гложе

Ни правоверних ни другачије верујућих 

Да се једним Богом истински обоже

Лелеке и јеку однело време у гробље 

Минули су ко јесење кише

Свеопшта пустош тишином глувом 

Записе живота и смрти престала да пише

По гробљу коприве шипурци и купињаци 

Властито царство чкаља слободно шире

Трњак до трњака… Болно црнило

И духови немани свуда се шире 

Са чуваркуће и великог граба 

Пада лишће у труло посрнуће

Зелену јед и маховину с гробова 

У исти загрљај стеже ово беспуће

© 28.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.bogspot.com