КОД РАСУТОГ ВЕКА

С очајем у души до зорења песник самује

Хоће ли моћи да себе дубоким болом допева

И овим сненим јутром иста тишина царује

Ноћашњи громови су умукли од љутога гнева

Рођену кућу живота грађену талпама бола

Наружило је суморно време до пуке руине

Који год чвор да посечеш искапаће смола

И катран црни за процеп бездана у тло глине

Смоницом развлачим дане између две грке жеђи

Сејем у грчу неомеђене наде из самих бисага ума

Руком сејача по дно брда на мојој вечној тромеђи

И дан забројен прође ко плот заваљен дуж друма

Издужиле се муке и сенке у копорану старом

Занос чела још се зноји и гину праискони беле

О моје поколење у колевци успавано немаром

У позадини песме коморџије вуку а груди шрапнеле

За смотру смрти постројавају се ожиљци и ране

Одбијам да примим лажно ордење за спомен собу

На узнешеном своду неба сунчани ход када стане

Костима мојим нека је проста постеља у гробу

Ако их прими даљна незнана свемирска црна рупа

Не питајте ме куда месечева копита тајно одјезди

Еони нека смењују еоне кад се из дувара клин ишчупа

Песник у паду све изгуби залуд му се жива мисао гнезди

Из смрти смрт се испили… Моји дани су не никло перје

Залуд орлићи писком вапе небом у ропцу погубне жеђи

Све ове љуске око кладе разбацане ваше су лицемерје

Изгубљен код расутог века по дно брда на мојој тромеђи

Никога нема у сутон на трагу песама и налету птица

Олујно небо тресе јата а језа страха камени им крила

О дали су моје књиге лука спаса ил само црна гробница

Посрнуо је уморни Пегаз у касу а даљине не криле Јабучила

У менгелама смрти стиснуте буне се ковачнице мрака

Земљом и небом посвуда пали ко заборав торови пусти

У винограду живота уместо родне лозе крстови с рака

Засађени носе зарђале жице… Кад пук се распусти

Пуковник заставу љуби опроштајно предајући је ордонасу

Сва почаст ковчег кратко покрива… Тече смрти колона

Плотун и херојски одпоздрав заслужен главом у ужасу

На звонику нико уже да повуче… Онемела опет ћуте звона

Одричем се пратиље сенке ал живе мисли спутати не могу

Расцепих срасло са животом ко гром два стабла преплетена

Раскућени рогови куће нагорели остају да чезну љубав у Богу

И у овој песми испредена су моја повесма за ваша вретена

Ноћ може на миру да мрежи душу тамом ко паук мали

Шапатом усне траже благе речи… Молитва снагу иште

С благословом… Ја и он у мени нисмо се ноћас растали

У глуво доба исписала се песма… Завршило се судилиште

© 25.11.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ”

ВРЕМЕПЛОВ /2016/  zelenakap.blogspot.com