На хрпу књига раскњижених какве вредноте
Испод цене распродају они којима је књига роба
Залуд што су писци дали дане… године… животе
Сад лешинари рију утробу испражњену од дроба
Покидана су црева несрећног писца и издавача
Жутица заузела папир па трну модра слова
Критичара одавно на бувљаку нема… Ни плача
Ретки заљубњеници сиротиње траже књигу снова
За своју душу… По нешто овде на галерији и нађу
Стотинак метара даље под куполама све блешти у вреви
Промотери… Продавци и радознали шетачи кад зађу
У шуму књига и реклама… Завезано како да се расцреви
Вашар је у метежу… Са свих страна нуде се чари
Песнику гладна душа и очи лутају пуне жеља
Тискају се… Гурају га… Док се отимају лешинари
Око стрва… Под мишком песмуљке пријатеља
Грчи обузет сетом… Судба песника у кутији од банана
Чами и чека нечију руку да помилује корице меке
На полицама нема места за “живог песника од рана”
Ожиљци усирене крви само су трагови и бразде далеке
Канџама лешинарским разнешен дроб… Шупља празнина
Бездана јама смрћу занавек зјапи… Не мећи стегнуту руку
У чељуст кутије офуцане… Плитка је ова песничка домовина
И тврд је гребен пресахлог мора поезије… У ранац стави муку
Велики је вашар… За једну обданицу не можеш стићи
Да видиш сва “лицидерска срца”, “луше и празне пене”
Зашећерене чудним нагрдама…Заборав ће мимоићи
Песника од рана… Знао си… И ловоров венац напокон увене
Кутија од банана једини је ковчег великих и малих
Где се живе и мртве кости песника свадити неће
Склоњене су бронзане бисте… У магли векова залуталих
Све је више на гробљу књига… Соко и гавран бдеће
На мртвој стражи у црним крошњама јабланова
А неки “новоиспиљени” грактаће из туђих гнезда
Тешко је мој народе кад се на кило продају књиге зова
Једног живота у који улазе нови варвари… Најезда
Пред собом остави пепео само на згаришту поезије
Трагове крви олујне кише ако сперу шта ће родити бразде
Опет сам се гладан прокисо и празан вратио са литије
У моју собу међ' моје књиге сиротице… Напољу газде
Остале су да вашарују трљајући своја благоутробија
Дописах “Спомен у неспомену” нову песму мог рукописа
Изгубио сам битку али не и рат... Моји пијуни… Моја поезија
Јачи су од ловаца топова и коња… Призивам сабрата Диса
Плаву гробницу нека моја зелена чува “Утопљене душе”
Књигама не дајем вечни помен… Оне не умиру… Живе
Да бисерају за чисте дланове без сузе гласом васкрснуше
У време мога времена једрим словима засејах добре њиве
С пролећа неког све ће да озелени и плаво да помодри
Вашара књига и кутија од банана незнам хоће ли бити
Дали ће неки вером смело ходати по води Петар бодри
Моје “Неутопљене душе” нико и никад неће утопити…
© 02.11.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМНЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар