ПЕСМА СЕ ПЕВА А НЕ СРИЧЕ

Зашто превари престоно време не наилази

И ваљано зборење кути иза решетака смираја

Никада два добра да закораче на истој стази

Докле ће оно од јуче и данас да нас раздваја

Прамиња магла сећања с тугама у овом долу

Умукла јека меденица па глуво време господари

Како да вам опростим мутне разлоге у расколу

Ми се не граничимо међу собом а ни наши атари

Поткрдате ми песме и не слутите да сте прочитани

Глас вам је бледолик и у анемији импулса вам нема

Ко и како да објасни твоју зелен горку на дивљој грани

Питомо не може ласно да се прицепи у духу калема

По правди не суде судије људске... Али Бог хоће

Код Њега изговора нема... Рачунате ли на милостињу

Може бити да је дара превршила меру у часу злоће

Не зовите као своје туђе речи сутра ће да вас проклињу

Похвале из престоног времена неминовно избледе

У маглама сећања да се угнезде нити да господаре  

Не могу и неће... О Божјем вакту рачун се сведе

Ништарија празна само је ништавило и жиг преваре

Неславно је обележен бити... Како са стигмом љаге

Проходити поетка поља... Тргни се у сраму уклетниче

Присвојче песму умиј и ороси стих.... За дан преваге

Сирото дете да не носи твој грех.... Песма се пева а не сриче

©  30.05.2019.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига:  РАСВИТ ОРИОНИДА /2019/

zelenakap.blogspot.com

УТОПЉЕНА ПЕСМА

Вољеној, с љубављу

Расипам јутром стихове из удолине душе

За дочек наде и нови дан у пролеће вере

Бехари бели и чисти иза ноћи освануше

Ал нема руке њене да их за споменар бере

Расути травом у капима сјајне росе

Светлуцају бисерно и меко за моје очи

Ко се то спрема да покоси љубав у откосе

На оштром резу и ивици смрти зелен се кочи

Из биља капље дланом зелено густо млеко

Мали наивни скакавац дошао је да га пије

Сву боговетну ноћ побеглу из сна Њу сам чеко

Да латице моје расуте не тугују белином хартије

Исписах запис вере посвету краћу од песме

Поему чекаће ноћ долазећа за рам бола

Нисам веровао да доћи неће... Каснити не сме

Носила ме само та мисао у вери њеног апостола

Зар очи миле неће читати ни један редак

Ни уши слушати шеталицу сата што подне откуцава

Сад кад ми грло стеже пелин чемерно једак

Умиру речи на уснама бунца срце и пупољи јава

Вијуге дубоких бора крвав зној одавно роси

Хоће ли Њене далеке обале душе да се утеше

Утопљеном песмом... Латице у кике заденут дар коси

У провиђењу видим из гроба ми се белином смеше

Овде се прекида песма кад ступа мук и тишина

Ветар лахори челом да вихорима глас јој носи

Умро сам данас на истом пољу дозваних даљина

У новој ноћи таме нек снију васкрс наши увели откоси

©  24.05.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

Времеплов /2019/ zelenakap.blogspot.com

БЕЛЕ ПЕРУШКЕ

Бити чист као беле перушке о да ли се и то може

У вихору док лебде расуте тик изнад наших глава

А толико их је вајних дужебризника што се гложе

Око белине једног пожутелог перца да га разложе

Сви неразложни умови без части... У дубини страва

Превише је болних потопа и срама по громади јаве

Стену накотрљавају залудни Сизифи пајташи

На трун што им мрачи сенку коју са собом вуку

Несигурно је и колебљиво ко су туђи а ко наши

Истина би поручила лажи јасно... Доста је сјаши

Са грбаче невиних... Нека сами носе своју муку

Ко ће удовољити растројеној раји на своју руку

Нико вам казати не уме разграде поетика и књига

Ви само читате своје сујетни и надобудни кругаши

Повезани у дробу ко неутажена црева без брига

По блату докле ће таљигати ваша климава таљига

Не провлачите крпе и песмуљке продавци кванташи

Испод мостова векова без части... Дакле судбаши

Вама није суђено у одсуству дара датог од горе

Да лепо сричете риме кад нисте ни сами срочени

Вреди ли писати утук на утук... Не знајући да зборе

Човечански и виспрено коме би да се додворе

Себи самима шта кажу уображено подбочени

И кочоперни... Разумни не клањате се ни једној сени

На пут заједнички ако падне... Следите своју стазу

И проходте властита житна поља до усамљене булке

Мудрост налаже да се увек буде отмен и на опазу

Воденице да мељу мливо водом бистром у старом јазу

Невешти тркачи поетског хиподрома уз нове сулке

Ви нисте док Пегазу држе дизгине неки мулаци и мулке

Не поводте се за ером празног чагрљања огољеног стиха

Без мелодије лепог звука дошле из одјека срца и дубине

Река љубави и смирења заувек је истински драга и тиха

Мрски су сви жонглераји и када разврат огољена ђиха

Дромбоља и дроља простака и простакуша са бине

Неукуси књижевне журке страше ко мрачне пукотине

Боре на лицу краљице уметности под велом

Зборану ружноћу руж и пудер и никоје маске

Прекрити неће... Над њеним срамним опелом

Згрожавање траје... Ко укива ексере неделом

У краљичин ковчег носиће проклетство даске

Са чворовима у веку разлаза и мртве проласке

© 19.05.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

Књига РАСВИТ ОРИОНИДА /2019/

zelenakap.blogspot.com

ЗНА ОВАЈ САМАЦ

Поглед кроз прозор закачи се за крошњу шљиве

Чим подигнем очи са белине екрана да ми сване

Онда се сјате сете у души јаче... И буду тугаљиве

Више но оне ноћне на рубу снова онако растрзане

Покушам да окупим мисли око јединог стожера жеља

Расуте ко лишће по мокрој башти да заувек не сатруну

Машим се књиге мудрости и бирам речи Христа учитеља

Да ми срцу утеху да призивом наде док стоји у чуну

На домак обале и разуђеног мноштва коме још проповеда

А оно гладно превише не мари за хлеб живота ни поуке

Рибе би хтело без заповести што их Он потанко распреда

Уместо њиховог смисла желе јефтину трампу а не муке

Невични новом послу збуњени рибари од заната

Улов људи у мрежи за огрубеле шаке и умовање

Није стара навика... Ново се вазда тешко схвата

Зар могу јагањци међу вуковима бити то послање

Недужна жртва овоме кишном дану и сам ето бивам

Нико ме осим Христа не разуме... Дођи у мој чамац

Преклињем те... Мач ојађени у нови раоник раскивам

Хоћу да тужне речи патину одбаце... Зна овај самац

На путу за мој Емаус Христе кад се пред вече удвојимо

Нека вечера не буде са сузама ко немили доручак једи

Под новом дугом неба сишлог на земљу да стојимо

Хоћу мој први брате милостиви... Са горе Ти беседи

Довека неће падати кише... Узалуд нисмо кисли

Истине речи ја ћу предано слушати и све творити

Заветујем се стожерним олтаром љубави и мисли

Сунце правде са тобом нове ће моје зоре зорити...

На овај дан  © 15.05.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: МИЛОКАЗИ - ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

ТРИСТАН И ИЗОЛДА

Празнични је дан... Врви на све стране дечија цика

Бестијално урлају моторцикли своје лудачке трке

Немоћна жена не може да укроти пса одметника

Около јурца отргнут с ланца... С чаробнице фрке

У променљивом ритму зборује поподне по спирали

Жубор воде из луле надјачава музику слушалица

Наглуви пензионер зубар на пензију гласно се жали

Дежмекастом без брчића... Са старог клена грлица

Изнанада се гласи одмеравајући можда остатак дана

Запис скице и надошлу риму у џепу бележница вапи

За пристиглу Изолду што се свија око витеза Тристана

На каменом зиду крај извора... Сви по својој мапи

Путујемо путеве живота газећи опале цвати багремова

Док не покошено војничко гробље немује у прикрајку

Шумарице су пуне љубави... С хумки и дечијих снова

Из загрљаја смрти јава растаче умом Десанкину бајку

-Било је то у некој земљи сељака.... Пут гробља стаза мили

Узбрдо горе уз багремове урасле у ковраг бременити

Плаво поподне беле облаке снева да миром још раскрили

Осокољени силно се роје зрикавци неуморни a скрити

У таласастој трави... Златна зунзара по размеђу корака

Бруји... За тили час феномен нужни оку се лако искраде

У бљеску ненадног блица крај Споменика срељаних ђака

Роди се овековечена слика трен белине младенца и младе

Докле да лута жеља занешена стихом ван рама идиле далеке

За досег сунца окаченог о звоник на горњој ивици лука

Потом се распукне даљина ко отворене двери у тајне меке

И момак заљубљени песму сриче девојци обгрљеној око струка

***

Зраци ми милују теме... Кроз крошње строфе нежно светлуцају

Низ стрмен споменика окомиту... Чувари мрави журно силазе

И два лептира црноока разиграна кратко се цвету удварају

Сакупљам отпале цвати по стази сећања да их невине не изгазе

На овај дан  © 12.05.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: МИЛОКАЗИ - ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

ДАН ПОБЕДЕ БЕЗ ПОБЕДЕ

Данас не сретосмо јуношне стегоноше

У маглама мртвуља празник своје осаме

Очевидци ко би знао одистина где одоше

Без сведока у каве се утопише густе таме

Апатија завладала на све стране

Док млађано лето једнако кашљуца

Изнад погнутих глава шестаре вране

Гракћу некоје слутње а плам светлуца 

У древном гаравом гасарчету иза решетака

На прозор пушкарници из прошлог века

Нека чума или буљина прети из мрака

Невиној дечијој сени ту иза угла из прека 

Мој стегоноша велики отац гробљем стражари

Већ четврт века и јоште бдије да род збере

У предвечерје боговетног дана коледари

На сеоском гуну играће своје игре невере

Узалуд поричемо страх ужаса међу нама

Без стегоноша грчи се срце од вриске

Она леди крв модру у набреклим жилама

Док траје представа паганске страве митске

Враг је однео у заборав труле кобиле

Што смо их негда играли раздрагано 

На коси тајно плешу вилењаци и виле

Изнад села виори се неко повесмо танано

Како то да данас не сретосмо дике стегоноше

Докле ће мртвуљати празник славе своје осаме

Не рекосте ни мени страшљиви одистина где одоше

Наше победе...У каве се утопише густе и зле таме

Зашто су епопеје ћутолози избисане из читанки

Бесмртни пук није шарада и удворица гмазу

Потомак ратника не пристаје на лаж плетисанки

Дан победе без победе нови је пораз у поразу...

© 09.05.2019. Славими® Ј, Зеленкапић

књига: ОСВИТ ОРИОНИДА /2019/

zelenakap.blogspot.com

ПСАЛАМ ЗА ЊУ...

Мили, с љубављу

Мајске су запаљене ватре у мени Милу сниле

На пропланку вере пре раскршћа побегле тмине

До зоре бестијално коло залуд су играле виле

И једна дивља ружа шепурила се сред врзине

Тегобо време годинама ми крало сладуњаве наде

Разбијам главу мудростима мудраца са истока

Куда су из мога споменара похитале риме и зеленкаде

Зашто је поцрнела негдашња плавет у зеници ока

Гргурав талас ретког расположења и болне слутње саме

Докле ће ломити своје врхове и долине у горкој пени

Под левим ребром разваљено гнездо срца у трагу јаме

Тешко је препознати… У псалму за Њу сви добри гени

У коду наше деце са њеним кодовима спредају нове ланце

У истој лози живимо данас са надама у вечно сутра

Слободно на испашу изводим постхумне песме јагањце

Да наша поља у пролеће оживе… Нека се разбуде јутра

Окупана љубављу и оките се жуђеном позлатом мира

Небо је испило росу мојих суза за век да блиста

На подијуму вечности ступају скупа њена харфа и моја лира

Псалми за Њу од мене уздарје… Зелени хлорофил листа

Зеленим трагом млечи небом нови пут млечни

Без почетка и краја… На само нашем једином своду

Негда пролазни трагови у рајском свету вечни

Сада су путоказ анђеоски и жар у неспутану слободу

Мајске су запаљене ватре у мени Милу сниле

На пропланку вере пре раскршћа побегле тмине

До зоре бестијално коло залуд су играле виле

И једна дивља ружа шепурила се сред врзине…

На овај дан © 03.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com

СУГЛАСНИК И САМОГЛАСНИК

Ако се песмом поето морамо селити у тајну

Пустите зрак самилости да белег остави

На прочељу овога свитка… За тачку белине

Нек Рајна пољуби Дунав и Дунав Рајну

Кад Гете шешир скине хромом Вуку из нарави

Последњи сугласник самогласник да не промине

О чему занесено трабуња ово јутро глагољиво

Језичке мостове однеле су бујице мутних вода

Дунав у чизми хуком теснац размиче и круни кланце

Да Црно море окупа у белој пени.. Укисло кољиво

Буђа у успомени мргодног свеца… На грбачи уклетог брода

Брдовит Балкан опет се стреса да збаци ланце

Иде ли западни ветар на сверну страну Европе

Жуте се флеке не дају убелити без луга и цеђи

Разборитости понестала касно се будиш у магли

На затрављеном путу Маркове бразде и тешке стопе

Скочањила је смоница тврда… У инат међаш на међи

Нашој одолева… Ни султановој сабљи нисмо се сагли

А данас однекуда из прека дух Бранковића се јавља

Ко ће на Божуровом пољу да слуша заклетве Кнеже

Ибар се одреко Лаба и Ситнице и сам за себе пени

Великодостојник у блуду растаче праотачка узглавља

На ђубришту иза нашег плота буја самоникло вреже

Само јоште ћуприју љуби плаховита Дрина… О јесени

Кад увену холандске лале и овенчају се Алпи белим велом

Шумадија ће тражити крагује а Башчаршија затварати доксате

Не дајете да тугује Ћеле кула големом песмом из Горанове јаме

Прокопије испод Хисара нека се исповеди за наш грех опелом

Соколови Југовића уз топот са барјацима кад се кући врате

Огњишта затуљена да разгоре… Сунце нека се роди иза таме

Песник се без епопеје смирити неда у једном вапају

Завет за поколења увек се у оскудици срцем збори тише

Суд историје неће мимоићи ни једну јоту изосталу

За уродице наше њиве орали нисмо нека кукољи знају

Песник се не плаши западњачке реке кад аманет пише

Ни оних што су продали свету крв лажју о Светом гралу

Ако се песмом поето морамо селити у тајну

Пустите зрак самилости да белег остави

На прочељу овога свитка… За тачку белине

Нек Рајна пољуби Дунав и Дунав Рајну

Кад Гете шешир скине хромом Вуку из нарави

Последњи сугласник самогласник да не промине

На овај дан © 01.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.bolgspot.com

песнику Р. ДРАИНЦУ у спомен на дан његове смрти