Вољеној, с љубављу
Расипам јутром стихове из удолине душе
За дочек наде и нови дан у пролеће вере
Бехари бели и чисти иза ноћи освануше
Ал нема руке њене да их за споменар бере
Расути травом у капима сјајне росе
Светлуцају бисерно и меко за моје очи
Ко се то спрема да покоси љубав у откосе
На оштром резу и ивици смрти зелен се кочи
Из биља капље дланом зелено густо млеко
Мали наивни скакавац дошао је да га пије
Сву боговетну ноћ побеглу из сна Њу сам чеко
Да латице моје расуте не тугују белином хартије
Исписах запис вере посвету краћу од песме
Поему чекаће ноћ долазећа за рам бола
Нисам веровао да доћи неће... Каснити не сме
Носила ме само та мисао у вери њеног апостола
Зар очи миле неће читати ни један редак
Ни уши слушати шеталицу сата што подне откуцава
Сад кад ми грло стеже пелин чемерно једак
Умиру речи на уснама бунца срце и пупољи јава
Вијуге дубоких бора крвав зној одавно роси
Хоће ли Њене далеке обале душе да се утеше
Утопљеном песмом... Латице у кике заденут дар коси
У провиђењу видим из гроба ми се белином смеше
Овде се прекида песма кад ступа мук и тишина
Ветар лахори челом да вихорима глас јој носи
Умро сам данас на истом пољу дозваних даљина
У новој ноћи таме нек снију васкрс наши увели откоси
© 24.05.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
Времеплов /2019/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар