четвртак, 30. јун 2016.

НЕБО НАДАМНОМ...

Пут се одужио. И промисли се отегле. Очи лутају унатраг а ум бежи унапред. Успомене се размилеле као ови млазеви зноја, који успут и обрише болна рука, а успомене долазе и одлазе саме. Још једна ме мука прати. Коме да испредам причу? Нема никога да ме слуша. А приповедати себи и слушати се, то боли. На чему оставити запис, и то је мука. Писати по прашини или жврљати каменом по камену, не иде. Шта ако ово све у заборав оде? Небо се још није осуло звездама. Моја источна звезда вазда се задња рађа.
Слушај ме будући часе ради оног прошлог, не дам ни први ни потоњи у заборав. У детињству био сам чобанин. У трећем добу опет сам слободни уметник. Знано је, чобанин чува стоку. Искусни песник чува речи, идеје, намере, успомене, постхуме… Чувати и сачувати је велика лекција којој ме је живот научио…
Само што се није родило звездано небо. Чувар истина засведочава неком сутрашњем чобанчету или мудром песнику своју успутну причу. Ако и тебе чека твоја звезда знај искуства никада нису иста, али се могу поновити. Древни мудрац је зборио:- Свему има време…
Песника који сада не пасе стада сустигло је ново време. Најчешће пасе себе и животом подучава друге. У мисији исписује свој животопис. Од чобанина до песника прође му век. Грубу не одељану тојагу и штап фини и лаковани иста рука је носила, на почетку лако и кочоперно, а сада опрезно, ситно и шепаво. И све је ово разлика наиве и реалне уметности у животној школи. Једино је искуство прогресивно. Данас је много теже. и све болније жуља.
Недавно сам нашао Њено писмо. Написала га је у болници у предосећању скорог краја. Садржај и порука ме годинама опседају. Писано је онако срчано, у болу, са поверењем у мене да ћу је бар ја разумети. Идем пут гробља на разговор са њом а само Бог зна шта ме чека. На првом крајупташу седам да предахнем. Из ранца узимам писмо да га још једном прелистам. По нешто из њеног писма могу да поделим са будућим временом, нешто остаје уз моју садању муку, а има и онога што остаје у немости ума, срца и душе, када јед смрти застане у грлу, и кад се речи од суза загуше. Прерана смрт све прекине у великој жучи.
“-Чудно неко време дошло… Чујем како око мене уздишу људи. Не умем рећи јесу ли болничка времена увек иста, али знам да су људи мутни и променљиви. Сујете људске свакога дана боје време. Охолости га ложе, а грабежи га развлаче на све стране. И политика удружена са лажима отворено га трује. Разум као да су упрскале вране. Једноставно ово време је чипаво и ружно. Морам ти рећи и да је задужено до бола. Осећам да је болесно од рака сваковрсног, попут мене. Данас сви свуда свима соле памет. Одавно су прави бисери бачени пред свиње. Кокошињац је пренатрпан ћоравих кока. И творова давитеља има колико ти драго. Ништа нас више неће спасити…”
Мени савест добацује: -Вараш се Љубави моја, ту су религија, филозофија и поезија… И разум ми се буни: -Може ли дављеник да спаси дављеника? И опет Она убедљиво засеца мој ум новим горким речима писма. Написала ми је нај искреније и нај отвореније своју муку.
“Чуј ме:- Религија је одавно потонула. И вера је на продају. Човечанство разара глад, јефтиноћа, похлепа, и које какве друге тричарије.Тешко је размрсити ово уже дављеничко и избећи омчу. Човечији живот је бесцен. Ако разумеш, све је будзашто. Све је на продају. О, да је бар оно ”танте за кикирики”. Ти можда нећеш знати шта је то “танте” али није ни битно, веруј ми на реч, мој једини чувару истине и сутрашњег сведочења.
Мање више религија је задрта. Одавно је постала испрана и проста. Свештенство јој на зор облачи плашт мистике и традиције. Иако оно носи своје ризе, истина је, они у религији и по религији не живе. Уосталом “лукави знају, религија је само за рају”. Болан је овај рефрен њихове сваковрсне и свеопште песме.
Вера је за наивне. Она је одавно бушан појас за спасавање у мутној реци… Спочитавају разумнима што не поштују свеце, што су оставили очеву славу, а не знају да је они у гроб односе. Вера се не наслеђује. Потом, зашто се не крсте, а добро знају да је крст презрена справа за распеће и окрутну смрт. Зашто га хришћанство ваздиже и велича и Христа изнова разапиње? Крст а не жртва на њему се велича, носи о врату, столује на зидовима, куполама, на светим књигама… Ужас један...
Вернима истини прете казном и ватром пакла. Једино ће верска елита са рајског дрвета плодове јести. “Јеретици” ће своје језике жвакати… Верујем да ће будуће време једино дати суд ко је међу нама у наше доба био “јеретик” а ко “правоверни”? Јадна је религија саткана од догми…“
Зној од умора се следио а неки други изнутра ме пробија. Читава вечност је ова моја немост. Шта рећи и како бранити религију пред овим искуством? Свака реч њеног писма је опоро тачна. У болести и на самрти аргументи вере могу бити ништавни пред истином. Поуздано знам да је још увек јака у вери. Помирена са Богом мирно исчекује крај. Све је већ речено и одлучено. Очекујем да ће тражити да Богу препустимо причу о животу и смрти, причу о религији и вери. Већ чујем како ме запиткује: Али, шта је филозофија живота?
У уму спремам одговор у намери да јој као наивно дете признам.-Морам ти признати да сам то боље знао и разумевао као чобанин, но данас као песник и верник. Уосталом потрошио сам живот за једну лекцију и знам да оне друге лекције неће вредети ако по њиховој осуди заједно са другима који су вазда мислили својом главом будем и ја са тобом плутао огњеним језером…
Моје очекивано страдање може њено бар малом утехом да умањи, мислио сам. И опет из потаје моја савест заподева у њено име нова зачкољива питања. Чујем како ме промуклим гласом и са ужареним очима молећиво пита: “Шта ако огњено језеро и не постоји? И пре него чује мој немушти одговор сама себи одговара: “Мислим да су га лукави измислили да човечанство држе у страху и покори док они стрижу овце и гоје своја благоутробија. Мртви се нису вратили с пута. Само наде одлазе преко гроба. “
На помен речи наде трезним се од збуњености. Напокон и моје за кратко уздрмано самопоуздање има јасан закључак. -Наде, иако варљиве, једина су киша мога ума које падају по пољу и мог живота пред њену смрт…
Ношен надама још неко време седео сам на крајпуташу у својој осами. А потом неочекивано стрпах писмо у ранац и упртих га на плећа. Тромо сам се придигао. Пут до гробља ме је чекао даље. И мој монолог и разговор са собом пође самном.
Занео сам се и запричао о религији а Ти једина моја би желела да чујеш од чувара истина и причу о филозофији. Филозофија шири људски дух у намери да размиче границе могућег и немогућег. Уме да недри законитости и рађа једра и свевремена гесла. Филозофске мудрости тако свевременске прескачу границе векова. Филозофија доводи у питање све догме. Догмате религијске не могу под филозофски скут… Религија упрошћава филозофију сводећи је на левак догме. Зато нити догме пуцају брже од омчи филозофије. Смрт тамо и овде само је смрт.
Исповедам се сам себи како ја особито волим поезију и песнике, будући да сам из тог соја. Филозофске тоге су ми ближе од мантија свештеника фарисеја. Од белих болничких мантила имам страх и зебњу. Само песници истински шире границе. Они не копају ровове и не подижу бојне грудобране да утврђују границе поезије. Речи у руци песника су птице готове за лет кад се шаке отворе. Са филозофијом може да се корача. Поезијом се лети. Са религијом се бауља…
Човек је рођен да усправно хода. На путу се често саплиће, пада и устаје, носи ожиљке.Трагача у шуми понекада сачекају кљусе и јаме што их је сам оставио па заборавио и ископао или које су други ископали и прекрили шушкором и чкаљем. Напокон, истина је да човек сам себи копа гроб.
Осудићеш у мени филозофа за ове речи, али Мила не можеш спутати мисли твог песника. Не заборави да ми је живот доделио и улогу тешиоца и пастира. Моје чобановање и пастировање били су, и јесу без ајлука.. Нико ме није плаћао кором хлеба, а ни данас нисам плаћен. Сам плаћам моју и твоју муку. Живот ми још није вратио кусур. Уосталом, шта би са кусуром? Да је бар кусур којим се може обелоданити нова књига посвете. Радије бирам жуту банку, кад немам више, за прљави шешир просјака. У сржи мојих костију дарована ми је самилост од Бога иако други мени и теби нису били самилосни. Твојом смрћу Драга ја сам непреболни губитник.
Добро је што сам јоште жив. И моја сенка има своју снагу. Знам да чудом расте или се смањује. На три стопе је подне, зна то чобанче. Тако сам онда мерио време. А кад се сенка издужи двостуко сам се надао предвечерју које долази. Сада сам у предвечерју живота па ме некако опет носи нека песничка нада. У подне је било време да се пландује. Предвечерје зове да се конак смири.
И тако живот као минули дан чека црту да се подвуче и да се Богу да рачун. Филозоф ће у предвечерју живота видети скору таму ноћи. Свештеник сан, и то онај без снова, и прилику да узме порез опела. Песник у мени гледа рађање источне звезде… Звездано небо надамном… Ово је истински стих мог и твог живота. Можда заветни рефрен. Вољена просуди сама…
Небо надамном спава. Далека звезда се лагано угасила. Сузно око једва је испратило последњи бледи зрак падалице пре времена. Пола сата пре зоре учинило ми се да је умрло све. Само истина твоје хумке је ту, моја неразлучна сенка. Чувару истине док стоји у сени смрти остало је заувек да чува твоје писмо и успомене. Жалосно како долазе и одлазе саме.
И у повратку са гробља нова мука ме је пратила. Више није ни било важно коме да беседим причу? Верујем Љубави да си ме ти једино чула. Иза ове зоре заиста немам никога да ме изнова саслуша. А приповедати себи и слушати се, то боли. Неки песник иза мене нека промишља на чему ће оставити свој запис за своју љубљену. То је сада његова вера на испиту. Писати по прашини или жврљати каменом по камену можда ће будући часе и то бити вредно труда. Не дај да моја прича и мој запис оду у заборав. Слушај ме будући часе ради оног прошлог и овог садашњег допусти да и тада љубим моју Љубљену. Небо надамном није остало празно. Моја источна звезда је само заспала…

© 30.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com

среда, 29. јун 2016.

РАСКРШТЕНИ КРСТ


Баталите грдњу грдоболи. Нико се у грдњи не горди. Сушта је мука нагрђеног. Преврат ума само што не склизне у лудост. Времена су злоједа. Има се и нема се петље. Дрски је у чвор вежу, а ови душом танани, неће да се петљају. Јаче је оно у њима, него све око њих. Било би очито да је ваздан тако. Но сумрак увек потамни дан. Повечерје утиша буку, а ноћ однесе жељено у запећак свемира. Тупо и на резу крезаво има своју животну ролу. Није достојно гледања, али се гледа, па се магновење испреда данима. Толико лудости на улазу у заграђе да те просто боли глава. На чему овај свет почива? Трауме су му основа постамента који се нагиње. Када ли ће пасти?
Оковратник је тесан. Пилеће памћење је наочито. Никакав џиџвар га не може сакрити. Тужни су ови наши лазови испаше. Стада и чобани овде више не пландују. Све је зашло за Европски брег, а он се крњи, и угиба пред олујом. Тандрчу таљиге, а снени таљигаши певају посмртне арије, док царске кочије мемла музеја скрива. Одасвуд миле мумије док се стоноге надимљу у бљештавим неонима.
Оближњи бувљак нема пазара у ово време јефтиноће. Депонија се осећа  у нелагоди смрадној. Амбари су нам одавно празни а наћве покрадене и опљачкане. Мили Боже, куда ће ова раја, у каве збегове и чарнојевићке сеобе? Зар вам не боду очи патрљци нагорелог дуба на међи нашег завичаја? Ми и немамо завичај, чујем ехо што га доноси ветар. На Видовдан смо га раскрчмили. И Бог Вид је заклонио очи у нашој лажи паганске самообмане. Истина је очита. Пантеон нашег века преци не препознају. Изникле су нове шикаре и засениле хоризонт слободе. Историјска читанка изагнала је ресавске преписиваче. Одавно су нам скројили кошуљу кројачи новог светског поретка. Шта рећи несрећни спомениче?
Заум није у заједању. Истина расола се точи да бунило отрезни. Нека су нам свети подруми прибежишта, пред аждајом.Треба закорачити у рођену авлију одважно, једнако мушки. Стрине ће по обичају проливати воду за срећу. Ничија није до зоре горела, теши се народ. И биће тако. Тражи се ленгер. Крст је раскрштен.
Сидра и котве не држе овај брод. Стари тесари као са Нојевог брода отишли су по нову луч. Зубљу треба штафетно предати некрштеном поколењу да не згасне буктиња. Доста смо газили кал. Расквашена земља је освета опанку. Глиб је несносна мора свих раскола. Моћни су отели са наше међе карбункул, тај црвени племенити гранит. Бели је посивео. Без међаша складови се ласно преоравају. Кашике нам злослутно звече по чинији. Толико данги на земљаној здели као усуде готово несвесно исцртала је људска рука. Докле ће смутна чорба да цури кроз врсте и да нам флека софру?   
Голубиња кал исфлекала је наше опустеле окамењене кровове. Хоће ли плаха киша спрати нечист? Молимо се да нам кише не однесу чуваркућу и не преору седеф маховине. Ако се то збуде изгубићемо тапије. А без њих нема трајања ни корена. Како доказати да је сада њихово негда било наше? Они не маре за клетву:-Отето проклето... па узвраћају:- Чије овце тога и ливада...
На капији заграђа нема вратница што негда беху као иглене уши. Потом се чудим чудом одакле је китњасти пупавац слетео на разнизани камени плот? Селица се вратила у постојбину да позобље кривим кљуном последње семе небригом расуто и оно самоникло. Обзнаних вам ову појаву људи пупавци пре него вас сколе грабљиви гаврани. Сведоци су ми Влашићи, седам звезда из мог сазвежђа, док гледам у Орион, у небеска врата очекујући одговор.
И без одговора видим таштину. Стиска ме ова празнина. Белег је заспао. Пустош коначи у души. Ништавило се успиње и на небо. Испразност са промајом не проветрава чађаве дуваре бетонских замака. Коприве и чаљ нису обмана. Боду ми очни вид. Варка западног неба иза кога се утопило сунце жалосно бледи. Пролазност множи кораке. Сујете се надгасавају. Уображености су гробљем поражене. Тамо на њему громадни белези узалуд поразу протурече. Таштина и само таштина. Она је наличје греха. Напаст крпеља и бубина свакојаких ужасава. Овде где журба не станује царују све неправде. Раскрштени крст у предвечерје оста да болује...

©  29.06.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com

уторак, 28. јун 2016.

СЕДАМ ЖИВИХ РАНА


1.
Давно си Драга заспала
Окамењена птицо на одру
Кад понесоше те онога дана
У зору тек рођену модру
Опроштајне речи не сишле
На врху твојих усана
Читах једну тајну
Очи ти беху отишле
Далеко у Босну завичајну
Само ти знаш Вољена
Пут и стазу сакривену
До капије врта љубави
Никад се неће вратити жена
Пена живота кад се разбије о стену
И смрт животу крај објави
Из увира жала

Давно си Драга заспала...

2.
Гробари чекајте још мало
Не затварајте ковчег, дуга је осама
Да наместим увојак њене косе
Вулкан душе провалу бола јави
Нек сузе росе њене образе
Овај трен, време посустало
Пред вечношћу, узвишен и свет је у нама
Срца нема не зборе и речи не просе
Ми се не опраштамо од Љубави
Незнане су јој смртне стазе
Анђели њен мир нека чувају
Ној је досуђено што се нама није дало

Гробари чекајте још мало...

3.
Успомена успомену вуче
С пролећа развигори опет дувају
Моју Милу Једину, да пробуде
Време је да прошетамо по врту љубави
Очи је моје за горама уснулим траже
На капији надања руке загрљај жуде
Црвене муње деру небо громови грувају
Накани мојој пре сусретања не дам да суде
Зелени јастук разастрт прекрили мрави
На путу у заклон овај низ мом срцу каже
Пред Богом моли покајање... Да буде...
И данас седам година чекам ко јуче

Успомена успомену вуче...

4.
За књиге живота наших ново читање
Веме је... Листања сваке странице
У родно срце давне јесени
У заталасало узрело жито
Ти крочила си булко мала
Скромна у стиду од румени
Позвана си у позвање
Да избалучиш сваку ресу тканице
И нови гоблен да извезеш, дар мени
Песму Теби посвећену ја сам Ти чит`о
А ти си у предвечерје снено шапутала
Како је мила...! Ох, што је лепа...! Дарована је мени...

За књиге живота наших ново читање

5.
Данас себи самом
Изнова кад је у болу читам
Она ми срце стоструко цепа
Дуго сам загледан у ту слику
Пред црним рамом
Не знам кога да питам
Зашто је улица живота слепа
Што смрт укра моју Дику
Зашто те нема Анђеле
Куда прерано оде
Окамењене усне ни реч да опепеле
Живот и смрт рачун кад своде

Данас себи самом...

6.
Смрт је ми задала седам живих рана
У Твојој души светост ме среће
Моја се душа огледа
У Твоме лику
Ситно исписан запис... посвета
На полеђини строфе, од длана не веће
Без девојачког прореда
Уз срце на груди грчим слику
Већ седам мину лета
Поновни удар бола стиже без мена
Не траје седам дана
Прегазило ме седам времена

Смрт ми је задала седам живих рана

7.
Давно си Драга заспала
Гробари чекајте још мало
Успомена успомену вуче
За књиге живота наших ново читање
Данас себи самом...
Смрт ми је задала седам живих рана
А слика са посветом мелем дала
Зрно вере под грудом бола проклијало
Заменио сам данас за сутра и оно јуче
На хоризонту прошло у будуће сусретање
Видим победу светлости васкрсења над тамом
Иза седам година кошмара, гробља прекопана
Смрт ми је задала седам живих рана

На Видовдан 28.06.2011. © Славимир Ј. Зеленкапић
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 26. јун 2016.

ЗЕЛЕНА ДУША


Прскају чворови квржице љуте
По најеженој кожи од свраба
Под табанима замори исти ћуте
Наврзла се ова киша ситна и слаба

Одвише досадна у замућеном дану
Ромиња из сата у сат... Бриди ко рана гнојна
Вечни скитница чешља савест испрану
У мозгу кљује закречена жлезда лојна

Ако се јед кором разлије и чир процвета
Зелена душа нема где да се скраси
Сву историју пролажења не позна моја пета
Витеза са мамузама у галопу што не часи

Са олујом се утркује громове да надгласа
Цареве године дуге нема ме на родном прагу
Да своју љубу обгрлим око врата и паса
Штитоноши препуштам да пише ратну сагу

Жал у оку коначи одвећ дуго
Испразнио је студенце суза скоро
Сироти животе ко нам се није наруго
Четвор се учетворио у глибу сви четворо

Још нисмо зашли иза задње окуке пута
А кола су се засуљала низа страну у погибао
Фијуке бича једино чује мисао забринута
Леви потпорни зид куће у безвремље је пао

Чворови, чиреви, квржице... Толико бољутица
На јадној распетој кожи у истој смрти гноји
Лешинари се збрали да се стрве око светица
У негвама заточена чекају чеда и повоји

За остављену децу... Ако ме провиђење не удеси
Уместо мајки љуто млеко... Вучји подоји
Стихови крвљу и чашћу опрани и моји греси
Чекају Витеза... Витештву нека дорасту моји

© 06.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
Објављено на порталу “ОЧАРАВАЊЕ“

поновна објава:
ВРЕМЕПЛОВ
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 23. јун 2016.

У МАЛОМ КЛИЈА ВЕЛИКО


Занимљиво је бити са собом у разговору. Ја овдашњи, оном унутарњем у мени беседим.   -Притули нетуљено. Крени да тихујеш. Тишина те чека. У њој се смирај укотвио. По свему судећи на домаку си. Не осврћи се. Било би забавно, али је урокљиво. Ти ниси за остраг. На соби заборава су отворена врата, па пожури да их затвориш. Не тумарај светом него душом. Колико тога не изреченога у њој има. Ожеднели су записи душе. Треба их напојити новом причом из одаја истине. Разумни, и они са душом, разумеће твоје зборовање мисли. Пусти да душа истином проговори...
Ја слушам говор душе, а мислим да су велике речи једино што треба јавити свету. Можда и не слутим да се велике речи јаве саме ненаданим мудрим вриском душе. Нећу да се узадм у смисленост, када спонтано има свој тренутак. Откачињем резе и отварам капије па хитам за водичима речи. Пут узбрдо је тежак и изазован. Одмарам се по често на падинама. Искуствено знам да се напред сеже истрајним корацима. И мале речи су божанствена утеха док не породе оне велике. У малом клија велико. Онај унутарњи мени овдашњем дошаптава:- Не дангуби, и не губи време око ништарија. Клице ће победити грудве смонице. У расту из дана у дан је сила трајања која их усправља и води у листање, и тако из влати на концу бива једар клас. Без сетве нема жетве. Разуми, да су грудве и спотицања ту да се искаже довитљивост и драж изазова. Главно је свему што си чуо:-Не осврћи се сине!
 Одмичем ја у одмицању времена. Тако запажам да туљено одавно не дими. Све је само сиво пепелиште. Упркос свему моје тиховање се распевало. Све је више самониклица. Зелене се песме и приче. Гргољ душе је танан и поетичан. Будан сневам смирај, то лепо одмориште што ме чека. Ако потраје дуже решен сам да спремим и логор коначишта. Сутра је нови дан, и што оно стари веле, нова нафака. Домети су ми на домаку, и само мало, још мало, и бићу тамо. Измакао сам уроцима и то је први знак спасења. Док су они дремали ја минух мимо њих лаким мимоходом. Врата заборава напросто нисам ни видео. Опростио сам им све.
Чудим се како су записи живнули напојени росом душе. Видим како се усправљају, а до јуче су били згажени. Ту су и штитоноше велике речи. Уврстале се ко стражари по ободима бивака. Суздржавам врисак, да злослути не чују, и да се уроци не пробуде. Ништарија ни откуда. Зашле су у своју маглу невида. Небо опроста је ведро. Одавно сам знао да ништарије и ништаци са ништаријама и ништацима кумују. Они нису део мог света и моје душе. Писање је мој живот. Позван сам да будем сејач. О свом вакту доћи ће и жетвари..
Зора ће скоро. Сутра крећем у нови дан из падине са логоришта на успон. Одболовани су жуљеви. Испражњени су умори. Нове воље су пристигле на време. Заноси су ту. У завежљају све сам брижно збрао. На први птичији зов је полазак. Не бринем ни за сапутнике, и они ће самном у устопице. Мој запис оставља траг. Овај запис није молитвени, нити је са белегом урезаним.Траг је постојан и за следујуће нека је путоказ. Јуче и данас нисам узалуд путовао... У малом је проклијало велико. Житна поља се већ злате... 

© 23.06.2016. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com

среда, 22. јун 2016.

РАЗБОЛЕЛЕ СЕ УСПОМЕНЕ


Неми разговор с гробом траје и даљином
Незнане црне бубе жустро претрчавају стазе
Јато лептира лута мирисном кошевином
И сетне топле сузе беже низ моје образе

Две високе витке тополе овде страже саме
На ували крај споменика цветног и белог
Осећам како реума несносно пробада раме
На усамљеној клупи сневам раскорак целог

Минулог дана… Мисли и жеље разгором поветарца
Теку… У бесмисленом низу кипе несносне мучнине
Бојим се разлучити токове најаве последњег жмарца
Што усиљено пара моје тело језом из саме нутрине

Теби молитва шаптана тихује кад тајно одјезде доле
Сливом потока малог године ко галопи пене низводно
Знам Љубави вратиле се моје успомене да се разболе
Дах ми се губи у грчу срца тоне поље уздарја родно

Пастирским зовом опет су кренула расута стада
Моје песме будилице… Чујем срце песника
Са зрикавцима бруји немо да се надгласа балада
И у откосе саберу попци за оркестар уметника

Девет година чежње ум своди на хумку Њену
Зрикавци стрижу даљине… Пораз живота боли
Ливадом прострт пролом… У један навиљак вену
Сабрани часови бола… Пристигли су тупи расколи

У срцу Шумарица распуко бели цвет и пала крила
Мермер је посивео у раскораку историје наше
Овуда одавно не шеташ Љубави… Где си моја Мила
Стрељана смрћу рано… Мој појас осаме муке паше

Далекo је Бозман и твоје гробље… Не желим тамо
Овде је клупа сећања празна… Душа те чека Роде
У сенци тужних топола… Дођи да мало чаврљамо
Ко ове две гугутке жедне однекуда долетеле крај воде
  
Не кради нам вечност Шумарцама Бозманска падино глува
Извор се разгргољио... Рефреном тече балада васцела у смирају
Прадавни запис два срца урезана времешно дебло одавно чува
У сумрак меки и песму нашу Мила нека зрикавци препознају

© 21.06. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић
На дан твоје сахране

поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com

уторак, 21. јун 2016.

ЗАВЕТНА ПЕСМА И ТРИ ЈАБУКЕ


Јабука знак знамења оца положена руком
На недра рођењем у празнични дан
Завет са заклетвом мајке под јабуком
Милошћу неба траје на земљи овенчан

Мој први глас и суза песме у заносу
Били су стихови свети и племенити
Кад ветрови сећања расплету ти косу
Поста Завет вере... Прими га Мила и ти

Пусти да песма разгали у спокоју
Срце што пева и стихом се диви
Јабуком оплемени жудну душу своју
Док човек живи кроз њега песма живи

Од заветне песме нема ништа светије
Песник у себи има грумен лепоте
Небески дар чека сам да се открије
Слободне љубави истински оваплоте

Поезија је и моја путања живота
Зачета из жижне тачке васељене
А љубав сав језик песника полиглота
Заветна песма траје ко месечеве мене

И плач се дечији опет чује под јабуком
У Брду међу кукурузом на врху наше њиве
Кад ме породила мајка у болу с муком
Без гласа... Успомене сетне сећањем живе

Са леђа скинута кошуља за први повој мој
Пупчану врпцу очев срп још болом сече
А ваше смрти буде другачију песму неспокој
Срца су тада радошћу певала а сад јече

Вољени у сенци оба споменика на заравни
Моја песма чека да глас љубави се одазове
Завети посвећења сплету нови и онај давни
Три јабуке три дара положих на ваше гробове

21.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
„Спомен у неспомену“- Камен сећања
ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com

понедељак, 20. јун 2016.

ЛОНЏА


Голи трагови на мрком асвалту крију тетиву сломљеног лука. Браздају се разне мрље испод моста пред први сутон. Количник увенућа по сведочењу отписаних ушао је у негатив. Под пломбом сумљивих полета кристаци псећих очију тамне испочетка.У опису тужне слике крепост речи ми посустаје. Жалост се осећа сваким новим треном. Мршава нада испоснички са шеширом пролазника води дијалог. Бољитак смо чекали на двомостовљу толике чежњиве године. Дурбини нису омађијани да криво исказ виђења бележе. Малер ме потерао. Одавно тражим да се окани. У грудви вере тешко је сакрити све догме света. Дан се невољно мрешка ко бор на ветрометини. Рафал циче покосио је звончиће разбацаног смећа. Арлаук иза једине мензе виком се прочуо. Узалудност свих мојих чекања чами. Одговора и овог пута нема. Масница са леве стране окрзнућа у чивит се преодела. Грозоморе магле свлаче се под мостом иза запуштеног ћошка. Муштулук зацело нико још није донео.
По сувислости морало би да се растајни у уму. Ко све, и шта све, не зарезује моје мисли. По уводу очекивало би се расплинуће приче о луталицама, а она никако да крене. Отказују речи. Промрзлост прстију све је очитија. Вакум ће населити туге. Оне су лош предзнак краја приче. Глад не уме да збори, она цвили.
          Два пута су се увезали чворови на мразу. Нико их више неће распетљати. Тужно је што овај час нема сведока, осим мене. На крају ће се свести на поразну истину да се није ни збио. За аманет ово није утешно. Магле се поигравају изнад и у мени. У сред кошаве ветра неде ни откуда. Замериће ми њихова псећа поколења. Нећу да ово буде изување пре брода, и оправдање у могућем изговору. Преступ хоризонта чини ми се једино могућ избор. Задњи атоми снаге мени и њима хоће ли помоћи?
Вероломни не забрањујте моју веру. Ја нисам од ваше сорте. Моји торови ума су на другом крају истине. Глуматања презирем будући да своју улогу живота озбиљно живим. Округло па на ћоше је ружно заобилажење истине и засигуро претворна лаж и лицемерје. Мало по мало успење с муком чини ме одважнијим. Исту глад трпимо. Досегнућу ја то и надићи себе самог. А шта ће ови кукавци? Не исписујем ни једну јоту самољубља и гордости. Само сејем семена у бразде надања у пркос зимској неверици и апатији. Не помишљам на лонџање са њима, а ни са људском лонџом. Њихов сам заштитник, али нећу да губим време на људске ништарије. Дан нагиње заходу а моје очи би да још прате зубати сунчев ход. Спремам ватру душе да запалим западно небо и уз успаванку да повијем сунце. Док оно буде спавало ја ћу будан бдети, као ова лонџа уз контејнере. Хоће ли се утола глади наћи? На неврени месец ретко рачунам када се магле с мрклином учетворе. Ноћобдији глувоћа неће сметати.
Обрт са зором стиже. Источна звезда се вратила. У видном пољу раздањује се све брже и брже. Не усуђујем се да питам, зар је ноћ на искапу морала оваква студена и гладна бити? У некој небеској повељи не верујем да је тако било за гладне записано. Не вреди људски изговор да нисам позван ломити восак и печате. Повељник ће то учинити када буде за то час да се небу и земљи обелодани сва псећа и људска беда. Успори и ти трагачу тада ход и пристани корачаје да одаш част и славу Спаситељу. Гледај широко како се акварел милине и лепоте разлива док те буду пратиле топле псеће очи.
Уметник над уметницима тражи наша лица да се оцртају у његовом. Стани рођена сузо да не помутиш непоновљиво. Клацкалицо умовања допусти да се твоја слободна страна вине горе. Нека и ноге моје не беру земљану студен, а њихове шапе не закивају у леду. Исправна вертикала држаће сигурну хоризонталу. Ја једино волим овај однос Бога и човека, у коме је тачка ослонца на свом месту. Знајте, у њој грех губи своју равнотежу. У њој је самилост и за ове недужне псе.
Преступио сам хоризонт одважно и на време. Изнео сам им властиту вечеру. И ту је тако дошао заокрет. Од бледог наличја прича се преодела у озарена лица. Отказа речи више нема. Сада се борим са расплинућем да не потопи бит казивања. Тако вам је то када се Провиђење умеша, и испреде своју нит. Сва је вештина мене маленог била препознати је и следити је. Восак и печат са повеље постали су моје запечањење. Дар дивита је богат да још исписујем. Обелодањено не треба обелодањивати. Ко је жело да чује, и ко још жели, није му се бранило,и не брани му се. Вечерас сам био њихов азил. Људским заједљивим лонџарима нека буде задовољство лонџања. Ко прекорачи хоризонт не враћа се више уназад. Смртну пресуду и уклету глад, бар за једну ноћ, провиђење је избрисало. Слободну територију око контејнера и јутрос чувају моји пси, док су торови ума на другом крају истине, тамо где је лонџа непозната.

© 20.06.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com 

БОЖЈА МИЉЕНИЦА

                                                                 
 " Хтети далеко и желети много, кад је реч о постављању несебичних циљева, није грех, није опасно. Погрешно је и опасно ударити себи сувише блиску мету, јер то значи изневерити себе и друге, остати дужан животу" писао је књижевник Иво Андрић. Знаменити песник  Бранко Радичевић у песми "Молитва" певао је: "Фала, Боже, на дар ови, о помози, благослови, да ми како с права пута, душа млада не залута". 
Док је Бранков сабрат по перу Лаза Костић клицао:" Од, јаве си кова снове, сад од снова јаву вези". Француски књижевник и филозоф Франсоа Мари-Волтер има истинску запитаност: "Ако би смо људима одузели њихове визије, које задовољство би им онда остало?" Ево само неколико навода како уметници, књижевници и песници, деле своје визије и стремљења ка висинама.
Овој причи о визијама и стремљењима, додао бих  и причу о успешном астроному Каролини Лукреција Хершел, која је открила планету Уран /због чега је названа и "Уранова миљеница"/ и 2500 маглина и 806 такозваних двојних звезда. У трагању за звездама, открила је и једну комету /1786/ која носи назив "Женска комета". Пре него што је умрла 1848. године Хершел је сама написала свој посмртни епитаф који је по њеној жељи урезан на надгробној плочи у цркви близу родне куће: "Очи оне која је на овом свету слављена вратиле су се на звездано небо".
Данас је седам година од смрти моје Вољене супруге Милојке која је моја "Уранова миљеница" иако није била астроном, али која је мени открила звездано небо љубави, која ме је даривала визијама и стремљењима ка поетским и Божанским висинама и чије су се очи вратиле на звездано небо.
Гај Плиније, римски научник, данас ми је сабеседник који ми говори: "Сматрам срећним оне којима је Бог дао као задатак да чине дела  достојна описивања; или да пишу оно што треба читати, а најсрећнији оне којима је дато и једно и друго"  Овде је вредан спомена одјек ових Плинијевих речи у мудрости владике Његоша. "Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити"
Моја Мила остаје да довека живи! У њеном погледу је мој поглед и наша стремљења висинама, звездама, Богу и васкрсењу. "Уколико човек нема поглед у даљину, туга му је за петама" беседио је кинески филозоф Конфучије. Но и туга песника гони у висине. Не само песник Јован Јовановић Змај, него сви песници света могу вам рећи: "Ко пелен није гутао,тај не зна шта је сладост, ко тужан није био, тај не зна шта је радост" Ја живим за њену и моју радост Васкрсења! Моја Мила је "Божија миљеница"!

18.06.2011. Славимир Ј. Зеленкапић

поновна објава:
ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com

субота, 18. јун 2016.

РАЈСКИ ШЕТАЧИ

Мили, с љубављу

Из успомене исцеђен пресудни дан
О годишњици исто опор и горак
И данас је испијена на искап жуч
Још се провлачи душом не досањани сан
На сувом грабу бдије чворак
С капије гробља слутим... Песму му знам
По Варди нико више не скупља смолу и луч
Милин недовршени вез прошлом времену је рам
С гоблена сливена љубав уму ми збори
Овде ме не чека моја Мила берачица цвећа
Не мари и моје орнице су пусте... Давни разори
Где су наше младости и прамалећа

Нек теби злохуда смрти запис древни јави  
Предели рајски не могу да се мере
Са земним које су табанале ноге
Ни живот пре и после разделнице
Смрти су болне пеге на мапи пута
Нико да не раставља Бог што састави
Који је злоћуд досудио канцере
Драма живота уделила је друге улоге
Вечито дете жуди да опет гања свице
Свако не може носити трнови венац
Раскршће спозна ко не сме да залута
Поети окрепу даје Божји студенац

И на дванаесту годишњицу нови зов
Још јача љубав и ако исти трагачи
Смрти пратиљо живота у Победнику гроба
Са васкрслим Христом Мила и ја смо јачи...
Дванаеста строфо у теби је посејано
Уздање вере... Верни смо сејачи
Победо васкрса певај благослов
Смрти живот не растачи... Нисмо посустали
Дуга на хоризонту наш је знак... Зацељуј рано
Данас се листа нова страница... Велико вечно доба
Прегазили су росу суза рајски шетачи
Мила наш дом те чека на другој обали...

© 18.06.2016.  /на дванаесту годишњицу смрти/ Славими® Ј. Зеленкапић 
књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ /2016/ zelenakap.blogspot.com

петак, 17. јун 2016.

ПЕНЕЛОПА



Мили, с љубављу /1952-2004/

Шта бисте ви будни часи ноћас од мене
Сазнање колико у једној сузи има соли
Откуда толико искри прашти из стене 
У купи пешчаника докле да цуре боли

Не питајте ме у једној песниковој сузи
Све сете света росног јутра су збране
Куда су се раздружили ови моји недрузи
Кад све разделим с песмом шта остане

Круни се стена и искре ватру душе пале
Ломача гори бурно у луку стидног месеца 
Муке се враћају старе на рубу окоштале
Растикале се песме за обзорја жељена деца

И овде не спавају свици фењери ноћи
По трагу им се враћам у дозив успомена
Почивша се чека... Рекла је да ће доћи
Не у сан... Између врсних најврснија жена

Ја јаву хоћу непрекинуту животну нит
Смрти је доста било и гробног мрака
Напукле боре дубином браздају гранит
Време разједа све крадом... Из мојих шака

По истој стази сећања расипам наше белутке
Путоказ у тмини недоба да следе њене стопе
Стражари гробља не браните тајне тренутке
Сусрете срца и љубави мене и моје Пенелопе

Часови будни знате ноћас ме воде узвишене жеље 
Осам година усне чекају њен пољубац чедни
У млину живота доњи камен моје године меље
Не рушите ми веру у васкрс и дан догледни

У истом трену чемер и нада сузе и искре измешане 
Размеђе душе ова песма једино може да премости
У заветном стиху повељи вере нека кане и плане 
Бог ми је сведок љубављу олистале стигле су милости

И у наш атар на прагу жудње у моју собу осаме
Разбројиле се године туге дозрела жита и лета
Завеса се спушта завршни чин мину наше драме
Врт душе за моју Пенелопу рајски вечно цвета

17.06.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ПЕНЕЛОПА: Врсна Одисејева жена. 
Мојој врсној МИЛИ дан у очи 8. годишњице. 

„Одисејева домовина“ 
циклус „Буди се моја Итака“

поновна објава:
ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com

четвртак, 16. јун 2016.

СТОНОГА


Преврнуо сам камен сасвим случајно. Запео ми за ногу. Са доње стране у мемли скривала се стонога. О како је брзо промилела у хитњи да се некуда сакрије. Пустио сам је. Шта је она Богу згрешила? Нека живи свој живот. Бол у палцу је био прејак.Нисам ни помислио на освету. Неко време седео сам на истом камену чекајући да бол умине.
Тако су ми мисли некуда одлутале даље. Ни сам нисам знао као и зашто су се уплеле у стоноге. Овога пута фигуративне стоноге људске су ме разједале. Јест, велика је то истина. У мемљивој лажи, као испод овог камена, како пронаћи истину? Може ли се лаж преврнути као камен?
И би оно спасоносно подсећање. Истина увек избије на видело. Ја то видело тражим. Ко га гаси? Где је истина? Ко је лажира? Шта да чиним у ово моје и задње време овдашње када је нормално постало банално? Докле ћу стићи ако ме толико камења уз пут спотиче?
Слушао сам много пута изреку:- Свако време носи своје бреме. Истинита је, али није смисао у времену, него у бремену. И сам имам бреме које носим. Можда није смисао како га носим, него шта носим? Опет бреме све бремени.
Време се као и пут препознаје по својим знаковима. Овај пут је беспутан. Нигде путоказа. Дивљина. Путокази и знаци или ти камени колобрани одређују пут и време. Пусти пут у пусто води. А шта је бит времена, она спољна за око, за жаљење, за тумачење? У нутрину времена свакако је теже проникнути. Наше време по својим знацима, ако би се једном речју опредељивао његов карактер,засигурно је јадно. То му је знак.
Знак времена да се материјализовати у слику. Одлика „јадно“ уствари је мрља разливеног облика. Ни једна мрља нема близнакињу. Јадне мрље свуда око нас наликују ми на нечитак рукопис. Хериоглифи су прочитани и ако се тешко разумеју. А мени, па можда и вама, готово прође живот и још нисмо прочитали наше време и нашли свој пут. Тако вам је то кад мрља мрљу прекрива и јадно је јаду надодаје.
Хоће ли ме јадници разумети ако не спознају свој пут, и не разумеју време и себе? Пре ће забасати странпутицом, и у неко прошло време, а ретко у будуће.У поређењу са овдашњим могу ли они дати навирући одговор ако истинскога нема. Где је истина?
Истина увек избије на видело. Да, или не? Залуд гасите видело! Само стоноге под каменом воле таму.Лажирање је кратковеко. Истинита је она народна:-У лажи су кратке ноге. Ја не симпатишем стоноге.Тешко заобилазим камење. Будим га кад год ми се на путу испречи.
Напокон су влати траве пригрлиле ружну стоногу што изађе испод преврнутог камена. Земни призор се изгубио чим сам подигао поглед према небу. Доста је гледања у земљу. Зашто су готово сви људи данас смркнути, и зашто су им погледи приковани за земљу? Ко још упире поглед горе? Опрхване главе муком и бригом моје и ваше гледање није у земљу и под земљом.
Пустимо стоноге нека плазе. Светле висине и истине маме.Тражимо ведрину. Стонога је случајно залутала у ову моју причу, узгредну цртицу, али јој нећу дати да стигне којим случајем у дечију песму. Одавно нисам наиван. И поред тога питам: -Одкуда камење на путу? Ко га је расуо туда куда моје ноге проходе, и ко ме то злонамерно спотиче? Мемљиве лажи су обуђавиле овај свет. Он није више наш. Камење је постало громадно, што би моји јужњаци топлички рекли, стенчуге. Ружне су лажи до зла Бога, ружније од стонога. Само је један имао право рећи: „Ја сам пут, истина и живот!...“

© 16.06.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић  
књига:БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/ 
zelenakap.blogspot.com

ЗЕЛЕНИ ЧОВЕЧУЉАК


Мргодно пролећно небо у предвечерје нагомилано тмастим облацима слути долазећу тамнину. И улична светла су пригушена. Котрља се саобраћајна гужва. Свуда промичу смркнути пешаци. Чини се да сви беже да утекну од олује која само што није започела.
У овом граду битисања олује нису једина језа. Рекли би лакоуми, чудна ми чуда. Ко уме да их спозна није чудак, само су му запажања јача страна.Тешко је у нашим кривим огледалима не видети неискривљен лик. Некада црвени град одавно није црвен. Најпре је пожутео, па поплавио. Сада је блед. Како је кренуло, није неизвесно да ће потамнети. Ни то неће бити чудо.
Узгредно чудо су рефлектори што немилице бомбардују фасаду саборног храма. Очито расипништво је на делу. Народ плаћа и ово, а не црква. Неколико џипова и црних лимузина испред епархијског дома као авети сиротињу опомињу, како се живи на високој нози. Кога је брига за сиромашну и убогу паству? Елита, да се зна, не може бити елита, ако би спала на народне гране... Низу чуда у граду нема краја.
Док чекам зелено светло на семафору сустиже ме мој стари познаник, убеђени уметник. Он себе не сматра чудаком, него слободоумним. Има ту истине, јер слободоумно збори, и слободоумно живи. Свакако, о свему има слободоумни јавни став. Оран је за критику и филозофију. Просто речено, он је човек од калибра, и то оног јаког. Јесте слободоуман, али не и увек разуман. Уме да претера, и када истину збори, често у одбојан зид удара.
Данас љигавци уметнику само климају главом. Ћутолози ћуте, држећи до свог суда. Полтрони као и увек, тапшу га по рамену, а чим му окрену леђа, оговарају га. То вам је наша балканска прича, рекли би опрезнији. А ја бих рекао, не мислећи ни за јоту на увреду, него истински, наша српска, геачка, покварена градска. Од виспрених сељака се томе не можете надати, будући да су они сувише препредени.
Мој пристигли сапутник,знани уметник, без увијање пружајући левицу према храму и рефлекторима виче:-У нас има свакаквих, ових ортодоксних, католика, протестаната, али нема хришћана. Генијални Ганди је био у праву говорећи:-Христос да, а хришћанство не. Ни ја не волим претворнике, ни ово садашње парадно хришћанство. Знаш ли ти пријатељу мој шта је багра? И над багром има багре.Види им аждаје џипове и шкорпије лимузине.Треба да су со народу, а одавно су му горки и бљутави. На све самозване хришћане ми се повраћа... Чујеш ли...!
На семафору се указа зелени човечуљак. Моли:-Закорачи! Инстиктивно кренем излизаним прелазом на другу страну улице. Слободни уметник је још говорио у свом заносу. На пола прелаза нисам му разазнавао речи. Гушило их је брундање мотора тешког шлепера. Возач као да је намерно турирао мотор.
Окренем се махинално да видим иде ли он преко прелаза. Не. Стајао је на истом месту, окренутих леђа, и већ је говорио своју причу новом саговорнику. Тако изоста наш дијалог. Нисам стигао ништа да му кажем, и уобичајено да опонирам. Али све до куће мислио сам на изречено, а особито на запажену истину, да нема хришћана.
Грмљавине и језиве муње сву ноћ су ме држале будним. Наметало ми се тешко питање:- Јесам ли ја, и какав, и колики хришћанин? Личне одговоре гушила је ранија неочекивана спознаја са раскршћа испред семафора, да нема хришћана. У просевима муња, све до зоре јављао ми се одјек болних речи, из монолога слободоумног уметника, који се није преодео у дијалог. Али нема хришћана! Али нема хришћана...!
Јучерашњи догађај и случајни сусрет двојице слободоумних отишао је у заборав. Сменило га је згражавајуће чудо, док су они исти тврдокорни рефлектори у храмском дворишту неуморно горели дан и ноћ. Опет су бљештали џипови и црне лимузине на сунцу. Поглед ми се закива на комшијски тазе окречени зид. Дречао је црвени графит. А у потпису Радоје Домановић, млађи, нашврљао је: -У земљи Страдији, сваки дан су у завади, две сестре близнакиње, дрска власт „демон-кратија“ и пуки плебс „демон-страција“.
Није нужно рећи вам да црквени рефлектори нису угашени. Графит је тек након неколико дана невешто и овлаш прекречен. Но, и после свега, пролазници остају у чуду. Од сада и ја само гледам у зеленог човечуљка на семафору, што ваздан корача, и никуда не стиже. Збуњују ме и три шестице данашњег датума. По древном библијском сазнању тумача зна се чија је шестица симбол и број. А када ће шестицу, човеков број, да замени Божји број, седмица, број пунине, то овај неми зелени човечуљак са семафора не уме ми рећи? Нажалост, ни слободоумнима није дато да растајне све тајне и чуда...
   
©  16.06.2016.   Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com

среда, 15. јун 2016.

ВЕЗ ОД СЛОВА ПО ПОКРОВУ


Песник је поникао
Из сиротињске постеље
Ко из древног записа
Украсно слово повеље
Први још тражи место
Под сунцем на јави
Други је изгубио
Најдраже острво љубави

Слово црно од кованица смрти
Рукопис боли модар
Тестамент тек ће да се чита
И прими подар
Олистале идеје
На дрвету слободе проређен хлад
Опет је прерано зашло сунце
Умро је песник млад

Пољем љубави и света
Остале растурене песме зова
Превише једа у души
У чистим венама траг отрова
Поета сањар сме ли на самрти
Својих снова да се одриче
И кад су ко близанци истоветни
Никада исто не личе

На истим извориштима
Напајан гениј мудрости
У опроштајној песми заветном писму
Неће да се опрости
Мапу живота исцртале су сени
Дубоке бразде филозофије
Свиленим везом слова по покрову
Још једном песмом да се открије

Сентимент извезен срмом
Белина покрова једва носи
На одру све се збрало
У мирис живота миришу откоси
По врту песме песник остави себе
Бекством од себе
И тмина гроба песму вапи
Има ли ко да је чује... Дух зебе

Једини биљег горњег звања
Омамом мира још га зове
Ко узвишене звезде
Свемиром узнешеним нека риме плове
Распеће му је суђено на рођењу
Крста се песник не одриче
Свечано да га прими небо
Орион врата своја размиче

Последњи некролог беседи песма
Говор је језик тишине
На пут одласка се не спрема
Његови су сви путеви и даљине
Песник по усуду изгори лако
Скрати збир живота за трећину
Звездани и млечни кратко потрају
Поетским небом се расплину

Не стигну песници тако
Свој епос да испишу до краја
Кад рано оду из поетске домовине
Одселе се из завичаја
У исто време сусрете и растанке
Са душом одживе
Једино песме нису
Ко тела им пролазне и распадљиве

Не тражите мрље у кругу празнине
Изједене старошћу
Нада се сама одомаћи
Под руку води веру једину гошћу
Кроз свако сећање
Уназад отиче болно време
На старој лози прошлости
Шикну младари будућност да калеме

Инверзију песниковог лика
Са муком књига рођена ода
На пола пута вапаја
Из гроба никне време препорода
Врхунац дражи и духа
Увек су озбиљне срчане риме
Савременици и поколења
Лако затуре песнику име

Уклета истина се понови
Они су кратковеки... песмо реци
Ауре и ореоле на фрескама
Носе само немушти свеци
Време над временима
Ретко је песнику суђено и дато
Ако се у бронзу лик излије
На стражи да чува плато

Малога трга ил тамни парк
Где се у сумрак младост љуби
Ижврљан графитима спомен песника
Славу у јези губи
И кад се песме из књиге или речи разрече
Распу слова ко лишће у јесен
Оголи стабло песника
Остане само достојање... Дар узнешен

И загледано око у даљину
Што вечну визију циља
Изгубљени свете куда други дан славе
Минула су окриља
Остаје песник да се за песме роди
Из ко зна које постеље
Допусти нови запис да заблиста
Украсно слово везом повеље....

15.06. 2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ на данашњи дан
zelenakap.blogspot.com