ЛОНЏА

Голи трагови на мрком асвалту крију тетиву сломљеног лука. Браздају се разне мрље испод моста пред први сутон. Количник увенућа по сведочењу отписаних ушао је у негатив. Под пломбом сумљивих полета кристаци псећих очију тамне испочетка.У опису тужне слике крепост речи ми посустаје. Жалост се осећа сваким новим треном. Мршава нада испоснички са шеширом пролазника води дијалог. Бољитак смо чекали на двомостовљу толике чежњиве године. Дурбини нису омађијани да криво исказ виђења бележе. Малер ме потерао. Одавно тражим да се окани. У грудви вере тешко је сакрити све догме света. Дан се невољно мрешка ко бор на ветрометини. Рафал циче покосио је звончиће разбацаног смећа. Арлаук иза једине мензе виком се прочуо. Узалудност свих мојих чекања чами. Одговора и овог пута нема. Масница са леве стране окрзнућа у чивит се преодела. Грозоморе магле свлаче се под мостом иза запуштеног ћошка. Муштулук зацело нико још није донео.

По сувислости морало би да се растајни у уму. Ко све, и шта све, не зарезује моје мисли. По уводу очекивало би се расплинуће приче о луталицама, а она никако да крене. Отказују речи. Промрзлост прстију све је очитија. Вакум ће населити туге. Оне су лош предзнак краја приче. Глад не уме да збори, она цвили.

          Два пута су се увезали чворови на мразу. Нико их више неће распетљати. Тужно је што овај час нема сведока, осим мене. На крају ће се свести на поразну истину да се није ни збио. За аманет ово није утешно. Магле се поигравају изнад и у мени. У сред кошаве ветра неде ни откуда. Замериће ми њихова псећа поколења. Нећу да ово буде изување пре брода, и оправдање у могућем изговору. Преступ хоризонта чини ми се једино могућ избор. Задњи атоми снаге мени и њима хоће ли помоћи?

Вероломни не забрањујте моју веру. Ја нисам од ваше сорте. Моји торови ума су на другом крају истине. Глуматања презирем будући да своју улогу живота озбиљно живим. Округло па на ћоше је ружно заобилажење истине и засигуро претворна лаж и лицемерје. Мало по мало успење с муком чини ме одважнијим. Исту глад трпимо. Досегнућу ја то и надићи себе самог. А шта ће ови кукавци? Не исписујем ни једну јоту самољубља и гордости. Само сејем семена у бразде надања у пркос зимској неверици и апатији. Не помишљам на лонџање са њима, а ни са људском лонџом. Њихов сам заштитник, али нећу да губим време на људске ништарије. Дан нагиње заходу а моје очи би да још прате зубати сунчев ход. Спремам ватру душе да запалим западно небо и уз успаванку да повијем сунце. Док оно буде спавало ја ћу будан бдети, као ова лонџа уз контејнере. Хоће ли се утола глади наћи? На неврени месец ретко рачунам када се магле с мрклином учетворе. Ноћобдији глувоћа неће сметати.

Обрт са зором стиже. Источна звезда се вратила. У видном пољу раздањује се све брже и брже. Не усуђујем се да питам, зар је ноћ на искапу морала оваква студена и гладна бити? У некој небеској повељи не верујем да је тако било за гладне записано. Не вреди људски изговор да нисам позван ломити восак и печате. Повељник ће то учинити када буде за то час да се небу и земљи обелодани сва псећа и људска беда. Успори и ти трагачу тада ход и пристани корачаје да одаш част и славу Спаситељу. Гледај широко како се акварел милине и лепоте разлива док те буду пратиле топле псеће очи.

Уметник над уметницима тражи наша лица да се оцртају у његовом. Стани рођена сузо да не помутиш непоновљиво. Клацкалицо умовања допусти да се твоја слободна страна вине горе. Нека и ноге моје не беру земљану студен, а њихове шапе не закивају у леду. Исправна вертикала држаће сигурну хоризонталу. Ја једино волим овај однос Бога и човека, у коме је тачка ослонца на свом месту. Знајте, у њој грех губи своју равнотежу. У њој је самилост и за ове недужне псе.

Преступио сам хоризонт одважно и на време. Изнео сам им властиту вечеру. И ту је тако дошао заокрет. Од бледог наличја прича се преодела у озарена лица. Отказа речи више нема. Сада се борим са расплинућем да не потопи бит казивања. Тако вам је то када се Провиђење умеша, и испреде своју нит. Сва је вештина мене маленог била препознати је и следити је. Восак и печат са повеље постали су моје запечањење. Дар дивита је богат да још исписујем. Обелодањено не треба обелодањивати. Ко је жело да чује, и ко још жели, није му се бранило,и не брани му се. Вечерас сам био њихов азил. Људским заједљивим лонџарима нека буде задовољство лонџања. Ко прекорачи хоризонт не враћа се више уназад. Смртну пресуду и уклету глад, бар за једну ноћ, провиђење је избрисало. Слободну територију око контејнера и јутрос чувају моји пси, док су торови ума на другом крају истине, тамо где је лонџа непозната.

© 20.06.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com