СЕДАМ ЖИВИХ РАНА

1.

Давно си Драга заспала

Окамењена птицо на одру

Кад понесоше те онога дана

У зору тек рођену модру

Опроштајне речи не сишле

На врху твојих усана

Читах једну тајну

Очи ти беху отишле

Далеко у Босну завичајну

Само ти знаш Вољена

Пут и стазу сакривену

До капије врта љубави

Никад се неће вратити жена

Пена живота кад се разбије о стену

И смрт животу крај објави

Из увира жала

Давно си Драга заспала...

2.

Гробари чекајте још мало

Не затварајте ковчег, дуга је осама

Да наместим увојак њене косе

Вулкан душе провалу бола јави

Нек сузе росе њене образе

Овај трен, време посустало

Пред вечношћу, узвишен и свет је у нама

Срца нема не зборе и речи не просе

Ми се не опраштамо од Љубави

Незнане су јој смртне стазе

Анђели њен мир нека чувају

Ној је досуђено што се нама није дало

Гробари чекајте још мало...

3.

Успомена успомену вуче

С пролећа развигори опет дувају

Моју Милу Једину, да пробуде

Време је да прошетамо по врту љубави

Очи је моје за горама уснулим траже

На капији надања руке загрљај жуде

Црвене муње деру небо громови грувају

Накани мојој пре сусретања не дам да суде

Зелени јастук разастрт прекрили мрави

На путу у заклон овај низ мом срцу каже

Пред Богом моли покајање... Да буде...

И данас седам година чекам ко јуче

Успомена успомену вуче...

4.

За књиге живота наших ново читање

Веме је... Листања сваке странице

У родно срце давне јесени

У заталасало узрело жито

Ти крочила си булко мала

Скромна у стиду од румени

Позвана си у позвање

Да избалучиш сваку ресу тканице

И нови гоблен да извезеш, дар мени

Песму Теби посвећену ја сам Ти чит`о

А ти си у предвечерје снено шапутала

Како је мила...! Ох, што је лепа...! Дарована је мени...

За књиге живота наших ново читање

5.

Данас себи самом

Изнова кад је у болу читам

Она ми срце стоструко цепа

Дуго сам загледан у ту слику

Пред црним рамом

Не знам кога да питам

Зашто је улица живота слепа

Што смрт укра моју Дику

Зашто те нема Анђеле

Куда прерано оде

Окамењене усне ни реч да опепеле

Живот и смрт рачун кад своде

Данас себи самом...

6.

Смрт је ми задала седам живих рана

У Твојој души светост ме среће

Моја се душа огледа

У Твоме лику

Ситно исписан запис... посвета

На полеђини строфе, од длана не веће

Без девојачког прореда

Уз срце на груди грчим слику

Већ седам мину лета

Поновни удар бола стиже без мена

Не траје седам дана

Прегазило ме седам времена

Смрт ми је задала седам живих рана

7.

Давно си Драга заспала

Гробари чекајте још мало

Успомена успомену вуче

За књиге живота наших ново читање

Данас себи самом...

Смрт ми је задала седам живих рана

А слика са посветом мелем дала

Зрно вере под грудом бола проклијало

Заменио сам данас за сутра и оно јуче

На хоризонту прошло у будуће сусретање

Видим победу светлости васкрсења над тамом

Иза седам година кошмара, гробља прекопана

Смрт ми је задала седам живих рана

На Видовдан 28.06.2011. © Славимир Ј. Зеленкапић

поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/

zelenakap.blogspot.com