Слушај ме будући часе ради оног прошлог, не дам ни први ни потоњи у заборав. У детињству био сам чобанин. У трећем добу опет сам слободни уметник. Знано је, чобанин чува стоку. Искусни песник чува речи, идеје, намере, успомене, постхуме… Чувати и сачувати је велика лекција којој ме је живот научио…
Само што се није родило звездано небо. Чувар истина засведочава неком сутрашњем чобанчету или мудром песнику своју успутну причу. Ако и тебе чека твоја звезда знај искуства никада нису иста, али се могу поновити. Древни мудрац је зборио:- Свему има време…
Песника који сада не пасе стада сустигло је ново време. Најчешће пасе себе и животом подучава друге. У мисији исписује свој животопис. Од чобанина до песника прође му век. Грубу не одељану тојагу и штап фини и лаковани иста рука је носила, на почетку лако и кочоперно, а сада опрезно, ситно и шепаво. И све је ово разлика наиве и реалне уметности у животној школи. Једино је искуство прогресивно. Данас је много теже. и све болније жуља.
Недавно сам нашао Њено писмо. Написала га је у болници у предосећању скорог краја. Садржај и порука ме годинама опседају. Писано је онако срчано, у болу, са поверењем у мене да ћу је бар ја разумети. Идем пут гробља на разговор са њом а само Бог зна шта ме чека. На првом крајупташу седам да предахнем. Из ранца узимам писмо да га још једном прелистам. По нешто из њеног писма могу да поделим са будућим временом, нешто остаје уз моју садању муку, а има и онога што остаје у немости ума, срца и душе, када јед смрти застане у грлу, и кад се речи од суза загуше. Прерана смрт све прекине у великој жучи.
“-Чудно неко време дошло… Чујем како око мене уздишу људи. Не умем рећи јесу ли болничка времена увек иста, али знам да су људи мутни и променљиви. Сујете људске свакога дана боје време. Охолости га ложе, а грабежи га развлаче на све стране. И политика удружена са лажима отворено га трује. Разум као да су упрскале вране. Једноставно ово време је чипаво и ружно. Морам ти рећи и да је задужено до бола. Осећам да је болесно од рака сваковрсног, попут мене. Данас сви свуда свима соле памет. Одавно су прави бисери бачени пред свиње. Кокошињац је пренатрпан ћоравих кока. И творова давитеља има колико ти драго. Ништа нас више неће спасити…”
Мени савест добацује: -Вараш се Љубави моја, ту су религија, филозофија и поезија… И разум ми се буни: -Може ли дављеник да спаси дављеника? И опет Она убедљиво засеца мој ум новим горким речима писма. Написала ми је нај искреније и нај отвореније своју муку.
“Чуј ме:- Религија је одавно потонула. И вера је на продају. Човечанство разара глад, јефтиноћа, похлепа, и које какве друге тричарије.Тешко је размрсити ово уже дављеничко и избећи омчу. Човечији живот је бесцен. Ако разумеш, све је будзашто. Све је на продају. О, да је бар оно ”танте за кикирики”. Ти можда нећеш знати шта је то “танте” али није ни битно, веруј ми на реч, мој једини чувару истине и сутрашњег сведочења.
Мање више религија је задрта. Одавно је постала испрана и проста. Свештенство јој на зор облачи плашт мистике и традиције. Иако оно носи своје ризе, истина је, они у религији и по религији не живе. Уосталом “лукави знају, религија је само за рају”. Болан је овај рефрен њихове сваковрсне и свеопште песме.
Вера је за наивне. Она је одавно бушан појас за спасавање у мутној реци… Спочитавају разумнима што не поштују свеце, што су оставили очеву славу, а не знају да је они у гроб односе. Вера се не наслеђује. Потом, зашто се не крсте, а добро знају да је крст презрена справа за распеће и окрутну смрт. Зашто га хришћанство ваздиже и велича и Христа изнова разапиње? Крст а не жртва на њему се велича, носи о врату, столује на зидовима, куполама, на светим књигама… Ужас један...
Вернима истини прете казном и ватром пакла. Једино ће верска елита са рајског дрвета плодове јести. “Јеретици” ће своје језике жвакати… Верујем да ће будуће време једино дати суд ко је међу нама у наше доба био “јеретик” а ко “правоверни”? Јадна је религија саткана од догми…“
Зној од умора се следио а неки други изнутра ме пробија. Читава вечност је ова моја немост. Шта рећи и како бранити религију пред овим искуством? Свака реч њеног писма је опоро тачна. У болести и на самрти аргументи вере могу бити ништавни пред истином. Поуздано знам да је још увек јака у вери. Помирена са Богом мирно исчекује крај. Све је већ речено и одлучено. Очекујем да ће тражити да Богу препустимо причу о животу и смрти, причу о религији и вери. Већ чујем како ме запиткује: Али, шта је филозофија живота?
У уму спремам одговор у намери да јој као наивно дете признам.-Морам ти признати да сам то боље знао и разумевао као чобанин, но данас као песник и верник. Уосталом потрошио сам живот за једну лекцију и знам да оне друге лекције неће вредети ако по њиховој осуди заједно са другима који су вазда мислили својом главом будем и ја са тобом плутао огњеним језером…
Моје очекивано страдање може њено бар малом утехом да умањи, мислио сам. И опет из потаје моја савест заподева у њено име нова зачкољива питања. Чујем како ме промуклим гласом и са ужареним очима молећиво пита: “Шта ако огњено језеро и не постоји? И пре него чује мој немушти одговор сама себи одговара: “Мислим да су га лукави измислили да човечанство држе у страху и покори док они стрижу овце и гоје своја благоутробија. Мртви се нису вратили с пута. Само наде одлазе преко гроба. “
На помен речи наде трезним се од збуњености. Напокон и моје за кратко уздрмано самопоуздање има јасан закључак. -Наде, иако варљиве, једина су киша мога ума које падају по пољу и мог живота пред њену смрт…
Ношен надама још неко време седео сам на крајпуташу у својој осами. А потом неочекивано стрпах писмо у ранац и упртих га на плећа. Тромо сам се придигао. Пут до гробља ме је чекао даље. И мој монолог и разговор са собом пође самном.
Занео сам се и запричао о религији а Ти једина моја би желела да чујеш од чувара истина и причу о филозофији. Филозофија шири људски дух у намери да размиче границе могућег и немогућег. Уме да недри законитости и рађа једра и свевремена гесла. Филозофске мудрости тако свевременске прескачу границе векова. Филозофија доводи у питање све догме. Догмате религијске не могу под филозофски скут… Религија упрошћава филозофију сводећи је на левак догме. Зато нити догме пуцају брже од омчи филозофије. Смрт тамо и овде само је смрт.
Исповедам се сам себи како ја особито волим поезију и песнике, будући да сам из тог соја. Филозофске тоге су ми ближе од мантија свештеника фарисеја. Од белих болничких мантила имам страх и зебњу. Само песници истински шире границе. Они не копају ровове и не подижу бојне грудобране да утврђују границе поезије. Речи у руци песника су птице готове за лет кад се шаке отворе. Са филозофијом може да се корача. Поезијом се лети. Са религијом се бауља…
Човек је рођен да усправно хода. На путу се често саплиће, пада и устаје, носи ожиљке.Трагача у шуми понекада сачекају кљусе и јаме што их је сам оставио па заборавио и ископао или које су други ископали и прекрили шушкором и чкаљем. Напокон, истина је да човек сам себи копа гроб.
Осудићеш у мени филозофа за ове речи, али Мила не можеш спутати мисли твог песника. Не заборави да ми је живот доделио и улогу тешиоца и пастира. Моје чобановање и пастировање били су, и јесу без ајлука.. Нико ме није плаћао кором хлеба, а ни данас нисам плаћен. Сам плаћам моју и твоју муку. Живот ми још није вратио кусур. Уосталом, шта би са кусуром? Да је бар кусур којим се може обелоданити нова књига посвете. Радије бирам жуту банку, кад немам више, за прљави шешир просјака. У сржи мојих костију дарована ми је самилост од Бога иако други мени и теби нису били самилосни. Твојом смрћу Драга ја сам непреболни губитник.
Добро је што сам јоште жив. И моја сенка има своју снагу. Знам да чудом расте или се смањује. На три стопе је подне, зна то чобанче. Тако сам онда мерио време. А кад се сенка издужи двостуко сам се надао предвечерју које долази. Сада сам у предвечерју живота па ме некако опет носи нека песничка нада. У подне је било време да се пландује. Предвечерје зове да се конак смири.
И тако живот као минули дан чека црту да се подвуче и да се Богу да рачун. Филозоф ће у предвечерју живота видети скору таму ноћи. Свештеник сан, и то онај без снова, и прилику да узме порез опела. Песник у мени гледа рађање источне звезде… Звездано небо надамном… Ово је истински стих мог и твог живота. Можда заветни рефрен. Вољена просуди сама…
Небо надамном спава. Далека звезда се лагано угасила. Сузно око једва је испратило последњи бледи зрак падалице пре времена. Пола сата пре зоре учинило ми се да је умрло све. Само истина твоје хумке је ту, моја неразлучна сенка. Чувару истине док стоји у сени смрти остало је заувек да чува твоје писмо и успомене. Жалосно како долазе и одлазе саме.
И у повратку са гробља нова мука ме је пратила. Више није ни било важно коме да беседим причу? Верујем Љубави да си ме ти једино чула. Иза ове зоре заиста немам никога да ме изнова саслуша. А приповедати себи и слушати се, то боли. Неки песник иза мене нека промишља на чему ће оставити свој запис за своју љубљену. То је сада његова вера на испиту. Писати по прашини или жврљати каменом по камену можда ће будући часе и то бити вредно труда. Не дај да моја прича и мој запис оду у заборав. Слушај ме будући часе ради оног прошлог и овог садашњег допусти да и тада љубим моју Љубљену. Небо надамном није остало празно. Моја источна звезда је само заспала…
© 30.06.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
поновна објава: ВРЕМЕПЛОВ /на данашњи дан/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар