ОТОК ИЗГНАНСТВА

Прати ме истином самом

Тражим да усек душе расветли она

Ту где почиње свитање

Дуго предуго носио сам се са тамом

Јавља ли се круг свети јасна корона

Да улије наду и ојача веру... Можда питање

Ново питомој души да постави

Упитници су мождани знаци

У сплету вијуга шта све није записано

Уместо тамног хоризонта љубим плави

Море живота мирно хтедох... А оно ко брзаци

Још увек снагом јаве сећање пени рано

Иза увира скривена тајна чучи

По ободима расута сига бледа

У променљивом низу искре пале се и гасе

Свако ново искуство кроз муку се учи

Искрада се трен живота у пустош недогледа

Вреди ли се излучити из заблуделе масе

И бити бисер зрно у мору простог песка

Са трагом туђим на твом жалу

Трајни запис постојања се не пише

Док на хоризонту титра чудна хумореска

Ведрине нема у помућеном огледалу

Задња се жеља гуши у пљуску летње кише

Обала сводна у опоју још манијачи

Приобаље голо до затона хрли

Уљези мисли ко варвари мир краду

Песнику што лута... Небо и ти плачи

Овде су и моји праоци умрли

Оток и мене чека... Коначиште у јаду

Не труди даље уморне кораке

Снохватица изостаје васцеле ноћи мртве

У доба глуве страже љубав је утопљена

Оток изгнанства досуђен за поете прваке

Сродио се са језом... У забораву жртве

Колонија гробна тмином је прекривена

Извршну милост досудила је порота

Позван сам да разгрнем плашт црног века

Да отиснем чамце на пучину смело

И укрепим руке веслачима живота

Оток не мора и следбенике да чека

Бродоломнику остављам љубави дело

©  06.06.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ДВОСЕКЛИ РЕЗ  /2016/

zelenakap.blogspot.com