ШИРИТ ДУГЕ

Вољеној, с љубављу

Прво десетлеће промину крај гробне стазе

Раздељују се године свака по свом низу

И кад их не чекате оне долазе и пролазе

Ја ч екам моју Милу а не неки раздел близу

Боле ме смене и низови година… Рок ће стићи

Брже но песак сата исцури живот уцвељен

За неко ново хоћу ли и ја к њој отићи

Сломљен од чекања и самоћом раздељен

Ноћас нека пешчани сат мук тишине кубури

Ко ће да испише незнани запис с листе рођења

Кроз моју главу пуну песка време туге цури

Умом језгровито капље зрно по зрно хтења

Зна ли последња песма шта је чека на крају

Ако се поново жива не чита од почетка

Куда ће ове риме љубави да се ломатају

Дописујем стих без три тачке на крај ретка

Чуј истино света ноћас распућена и бона

Где одводиш из душе смртне уздисаје

И срце у одјеке мртве јеке мртвих звона

Ватра наде згасла тражи пропламсаје

Ко ће мене ноћобдију ноћас тамо звати

На дочек за трпезом муклог разлучења

Време је у времену празном таљигати

Веру мојим путем погибли и раздељења

Тамо у затонима где тешке преворнице чаме

Крадом припивен бићу уз посребрен ширит дуге

Моје видело знај Мила није у одсуству таме

Дозвани корак је песма изласка духом из каљуге

Пешчани сат је стао мук тишине не кубури

Написах ти Мила знани запис с листе рођења

Кроз празну главу с песком време да не цури

Родила се песма Теби у просеву посвећења

На данашњи дан © 31.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић 

књига “МИЛОКАЗИ”  ВРЕМЕПЛОВ /2019/ 

zelenakap.blogspot.com

ИМА НЕЧЕГА У ТОМ ДЕТАЉУ

Вечерас ми није до приче... Ни песма ми не иде

Нема су моја сећања за прошле дане тескобе

Нисам још докучио... Можда се ове речи стиде

Било па прошло чини ми се... Још увек ме дробе

На камену воденичном ко младу раж у паспаљ

Докле ће ово стање да траје... Запитаност се теши

Измичем се једнако данима а ближа ми је нека даљ

Краде ми мисли једна тескоба... Хоће да ме опељеши

Нисам за ово време... Ја припадам прошлом часу

И старом кову... Нове игре играти не умем збиља

Одписани се не може уздати у себе... Лепом гласу

Искуство сведочи... Шта намерачи и одважно циља

Лукаве подвале... Оне стреме да чудака ту направе

Изворишта су замућена... Низводно суза плави река

Узалуд су дуги списи... Кратке форме се само славе

Данас је ужубано време... Без суда шта ме још чека

Не може проћи ни један сат... Краде ми мисли тескоба

Неки су овуда прошли пре мене... Утабан је пут погибли

Зачкључујм на крају крајева... На цени остаје бофл роба

Сам самцит ходам... Сви су напокн од мене руке дигли

То је невољни избор... Повлачење или борба до гроба

Не часи...Чекањем се положај погоршава пред потером

Историју ће писати победници кад наступи друго доба

Остаје утеха вечна... Данас се живи и сутра ће само вером  

Вечерас ми није до приче... Богме ни песма ми не иде

Шта се ту може... Други чудаци су претекли оне прве

Борићу се и ако на коленима... Нека их нека ми завиде

Непобедиви бастион царује... Победити гроб или црве

Ником од људи није пошло за руком... Одписани чека

Није се предао мрвљену точка воденичног ни паспаљу

Избистриће се извори горњи... Мирно ће тећи ова река

Предати ковачу ватру треба... Има нечега у том детаљу

© 29.12.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ПОСЕЧЕНИ ЛАСТАР

Тројне су силе нарасле чудом до дрвореда

И тако у војничком реду као на стражи

Мртвој бдију по васцели дан... Када их гледа

Недужно око види громаде... Можда лажи

Заузимају видик и положај се јуначи силом

На бојном пољу пред затишје ... Све чами

Шта доноси следећи час и са кавим дилом

Наступају из потаје у овој забринутој осами

Још више зебња нараста до високог свода

Тицаће га... Чини се да га врховима пробада

Сигурно је да сваком годи своја слобода

Или паше издалека на јуриш ситна награда

У осудном дану противљења слабе су речи

Тројне силе ћудљивим правцем напредују

Мало се око чудом сажима па потом бечи

Из усних дупљи чуђења шапати се не чују

Неизвесност се са собом бори до првог мрака

Хоће ли или неће... Тројне силе су потуљене

И одустаје покуњен... Ноћ да се преброди свака

Леди се крв и тесне постају све песникове вене

Јутро је имало некрштену жртву... Како то бива

Мимоходиле су силе читаву боговету ноћ јавно

Посекоше ластар... Шта сада чекају бледа сечива

Ко ће га знати... Наступио је пораз и доба огавно

Није за причу и песму... Конац се трајно назире

Саме су силе остале да чаме... Видика више нема

Судбина паклена не позна чисте племените манире

Одвећ се гнезди јава... Песми се намеће друга тема

© 27.12.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉЦИ НИГДНИНЕ /2019/

zelenakap.blogspot.com

НЕКА ЧЕКА МОЈА МУЗА

Јака сила светлости ми отвра очи сањиве

Будим се невољно овога јутра за укор скори

Од ноћи тамне у мени чудни снови још живе

Опет се питам чему да зхавалим кад се бори

Моја заспала душа... Да ли се са животом дели

Или се некуд упутила па лута пространим пољем

Можда се као селица јутрос негде ка југу сели

Потајно не пада... Или се пуко нада животу бољем

Не смем је питати... Можда ће опет да прокрвари

Или да се затвори чак у себе... Ћутљива је и мека

Без речи дуго се живети неће као ови сиви дувари

Што моју избу собом зову читаву половину века

Трпети их некречене... Дилема годинама живи

И живот измиче сваког часа... Кога то још боли

Опет ће да прекрије мрак кад ово јутро посиви

Животари се од данас до сутра... То је живот голи

Светлост насилно отвара очи... Моја заспала душа

Смена узрока и последице... Није до мене... До њих

Је признајем бар себи... Песма ме ратоборна куша

Новим јутром и истином... Сведочи ли залутали стих

И цела строфа у пему се дала... Пре него буђење

Невољно узме маха... Касно је мучни сањати сан

Јутро се примакло као лупеж... Долази отрежњење

Јава је први чин... И ако ти није воља таљигај дан

Изјава закаснела можда ће доћи... Не знам када и где

Сањиве очи не могу да се лако затворе као врата собе

Сведочанство под кожу улази бурно... Немора да се мре

Зар ти није било доста ноћи црне и њене дуге тескобе

Крвари душа то је јава... Није ми до певања... Чему наде

Лепши је сан ноћи од јутра бесциљног... Траје таљигање

Буђење тако изненади... Дан нека иде својим током... Јаде

Морам свијати своје... Часе говорим души... Можда мање

Мука ће донети овај дан... Безгласна моја жица трепери

Капци су се подигли тужни... Лепе се очи не боје суза

Јуначим себе... Навалите на мене немани и диље звери

Увек је ваше време ноћу и дању... Нека чека моја муза...

© 25.12.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/ 

zelenakap.blogspot.com

НЕВИЂЕНА У ОСАМИ

Сећања стара из бисага крај пута у кућу пренеси

Ту дужност светом схвати... Не очекуј признање

Облачни дан постељу спрема... Шта ако се деси

Ти очекујеш више а оно се догоди заиста мање

Беочуг издржати неће твоје тираде знај луђаку

Иде време и већ је настало... Божји поредак ствари

Тумарање није пут у слободу... Кораци у мраку

Сунце се није зајапурило данас... Живот те мрцвари

Истину реци своју... Гробљански дан надимна себе

Испод црте свакога су трена убилачка сећања стара

Нешто je под мишку скривено... Ситно још дуго гребе

Незнаш ми рећи дали се поиграла збиља или превара

Опет бисаге самују уз пут... Чекају твоју добру вољу

Дали ће се збити тај час... Упитно време самоће траје

Скакавца орног нема... Гости се дочекују хлебом и сољу

Далеко од себе самог... Кораци не занимају нараштаје

Буни те стишки шта зацело дангуба ради... Испијује слова

По времену досаде памти се ово вече... Видик је потамнео

Зр не желиш жудно бити слободан и ослободити се окова

Ти си ко гњила крушка... Само што ниси пао... Одвећ зрео

У бисаге старе крај пута твоје је коначиште... Пожури тамо

Друга прилика не долази... Буди смеран... Судба се поиграла

Ти и онај у теби водите битку... Прекратити бар досаду само

Подвигом ти се чини... Сигнале из утробе јутрос ти је слала

Невиђена... Ти си презрео гласе... Испаштај судбу сада

Изгнаник нека се потуца... Небосклон урушен пољем чами  

Кућа је пуста без успомена... Прозори зјапе... Све пада

И ти се урушити мораш... Старе упомене преносим осами

© 22.12.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ИЗ ЛУДОРИЈЕ И ОБЕСТИ

Нагнули смо се над водом да видимо лик свој

То нам је жеља од памтивека... Детиња слика

Не би вам умели рећи наше искуство ни построј

Одушевљење прво па ода разоткривање лика

То се не догађа сваки дан... Избрушено огледало

На лепом сунцу стаклкастог прелива ето цакли

Не знамо дали нам је превише било ил можда мало

Није чудо... Више смо се обали детиње примакли

Слутите шта се збило... У бездан плитке воде

Попадали смо од реда и дављење је узело маха

То искуство данас све нас наивчине јако боде

Много пута у животу се остаје без личног даха

Тада га имали нисмо... Спасење је дошло ниоткуда

Избавили нас очеви и мајке са оближње жуте њиве

Време је бербе кукуруза... А дечија је глава луда

То су разумели они... Разузумите и ви наше наиве

Давили смо се незнам зашто... Из лудорије и обести

Искуство прати читавог живота... Заобилази се бара

Није шала... Деране у нама можда ће те поново срести

Стакласта вода и ликови у њој... Драж или превара

Лако је сада судити... Као лупеж долази искушење

Немир се усели у ум и тело... Размишљање хероја

На чудне прозоре била без стуба се крадом пење

Ово је прича наша да се не понови издаја и Троја

Коњ иште подвалу... У нама чучи детиња слика

Бара је пресушила али успомене нису... Потајно

Се јавља... Зобилазимо воду и построј... Вика

Ондашња у главама звони и данас бдије трајно  

© 20.12.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ОНАЈ КОЈИ НЕМА

Прљају ми разделнице ума туђе ускочице

Без уздарја наслеђеног слећу поклекнуће

На пут неповрата нису одлетеле јужне птице

Не затворих врата бола одласком од куће

Вртим мисли око прста размеђеног става

На пожару грејем нешто жеље заостале

Ледину ми не гажену налет духа затрпава

Новим ровом кости миле ругају се зјале

Мислост има два дохвата у пазуху постојања

Чита се туга срца у очима и последњем додиру

На сугребу у залеђу иста ме неман увек прогања

Како жеђ да гасим тешким једом у распуклом чиру

По сведеној окосници трема кушају ме удворице

На растанку тропрсноме учворена мисо спава

Покидане у чворове чворим на оснутку жице

Мртви прсти харфу љубе… Тајну древних брава

Очајнички закључаних може ли време у касној клети

На жртвеној софри превару потказану да спозна

Заробљеник освете на концу умире у својој освети

Јека постојања разлеже бол да ублажи времена грозна

Скамењене сузе осаме никад канути неће из дупље крваве

Ако се разлиста преступ умља на три лудости ил коју више

Залутало је грубо размеђе неосета сутоном у коначишта јаве

Онај ко нема данас ништа да напише шта ће сутра да обрише

На овај дан © 15. 12. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ“ ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ДЕСПОТ ДЕСПОТИЦИ

Вољеној, с љубављу

Деспот за Деспотицу Вољену збори

Узнесења из срца призив милости

У часу жудње гласом што лахори

Латице љубави песма кад угости

Под калпаком ума збира витезове

На стражу истине ноћ призива

Не продајем устрептале снове

Толико чежње у њима се скрива

А ти би Мила лепоту тајне

Да докучиш и садржај сржи

Разгрни вео и драж колајне

Кад засија месец звезде вржи

Успомене ко свици мраком светлуцају

У једно коло освештано да се сплету

Прерано моја рано стиже зов крају

Ко укра ход по сунцу мом сунцокрету

Зашто си отишла преко границе живота

Да се настаниш у Рајска поља

Зар ћеш тамо чекати свога Деспота

Не теши ме да била је Божја воља

Једина ружа моја да прерано свене

Чекаоца да чека мирис празнине

У једном часу да се све преокрене

Понор моје душе бездан дубине

Песми једино може да преда

Горчину суза твоје очи не точе

Где се љубав живи а не проповеда

Анђели твоји ноћас ми сведоче

Јаву у сну и сан у јави

Ја чекам Тебе кућо опевана

Да се у васкрсној слави

Кући вратиш још овога дана

На овај дан  © 08.12.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: “ТРАГОВИ У ТРАГУ”  ВРЕМЕПЛОВ /2019/

zelenakap.blogspot.com

ДОК ГОРИ ЖИШКА ПЛАМ

Напуштени храм је ипак остао храм

Михаил Љермонтов

Смем ли да приметим дужноснице моја

Напуштени храм је ипак остао храм

Смеран живот водим као некада из спокоја

Док Ти Мила сневаш мртви сан... Ја путујем сам

Овим худим светом носећ време сете

Напушени храм је ипак остао храм

Да сам умро раније од Тебе... О те судбе клете

Не знах да Ти дадох све... Још бих да ти дам

Реч из срца... Завет вечни... Да поновим ето

Напуштени храм је ипак остао храм

Разара га време и године оронуле знај поето

Једна непролазна љубав и слика милоште рам

Од песама грађен да наше успомене чува

Напуштени храм је ипак остао храм

Не дам верту заборава племенити полен да одува

Уклесани запис на мермеру... Белег и кам

Не дам да обузме маховина... Слова нек сведоче

Напуштени храм је ипак остао храм

Времена иза Тебе прошлости не могу да расточе

Живот се опире смрти... Неће се покорити... Гори жишка плам

Ја нисам Љермонтов... Али од исте лозе... И стог рода

Напуштени храм је ипак остао храм

Наше је порекло светиња стара... И део љубави ова постхумна ода

Љубљена моја хоћу да знаш и Ти као што и ја знам

Славимир Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/  

zelenakap.blogspot.com

БЕЛА ПРИЧА

Вољеној, с љубављу

По снежној узнесеној коси невољно вришти

Белина испод старих кримки… Путујем сам

Она је овуда прошла прва… Траг ветром измиче

У уму давни глас збори…- Са вером залог ишти

У овом беспућу Мила како твој траг да препознам

Срце жуди победу трагања на крају ове беле приче

Сабирам безброј пута нове мисли а незнам

Рачун ми у карираној свесци све тањи бива

Пређашња сума одузимањем се осетно губи

Удвоио бих на овој ветрометини срце и плам

Да јаче горе да се не заледе моје веђе два разлива

Гробљанском миру не верујем…Смрт Милу љуби

Све јаче у пркос бледом лицу промиче снег

Прерано завејава Бозман поље… Свуда се бели

И мој је дневник живота у недрима одавно бео

На душу прилегло камење… Глава се дала у бег

Туробни дан омеђен жељом и хтењем сету дели

Рачун је готов… Све ми сведочи… Бог га је свео

И овог промрзлог дана леди се чудна река у мени

Предуго сам испраћао ноћ и с болом чекао зору

Са тишином се разговарао у глуво доба потпуно немо

Сад стојим на раскршћу а оно зове овамо скрени

Полуотворена је горња капија новог гробље мој умору

Само један трен застајем и време је стало да се растанемо

Уз ограду накривљену што мало вири укочен поглед лута

Смрзнутог врабца ко касну спознају у обданици тражи

Пред замагљеним очима шире се нови кругови мутни

И једна црна врана лепетом крила стреса снег откинута

Између торња капеле и препуног зида умрлица на стражи

Још један знак у овом колапсу вере послат ми je злослутни

О мрежи смрти истоветну причу годинама збори

На домак хумки нека се отвори нова провалија

Сваког смртника овде корак у амбис нужни чека

Усред белине зов краја чујем а одбијам га априори

Истурам груди кошави… Недам да ме носи стихија

Исцедићу сав зној и моју коштану срж овог века 

Пристигао сам овде… За Њено вечно постојање

Приспело је крајње време моја Неумрла да живи

Без суза и туге у зеницама очињег ми вида

И ова песма срца прстима писано завештање

По снегу распрема узглавље гроба и дом одиви

Завејане су три тачке смрти… Нема прекида

Дописана је поеми нова строфа иза смрти

Песма љубави сипи са снегом новом надом

Адреса јој није овде него на небу ил крају света

У белом целцу нећу чекати сутра да се распрти

Нова пртина… Кораке жудња мами црним градом

Под белим покровом све је мирно… Оста траг преплета…

На овај дан  © 04.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2019/  zelenakap.blogspot.com

ДРАГА У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ

Трипут неочекивано тропрст... Ал није за причу

Десило се чудо као оно испод прага наопако

Прва се слова лагано после шлога једнако сричу

Дуго времена ветар је лишће терао низ сокак лако

И предвечерје бола измиче својим законима споро

Очекујеш низ ову пустош ка своме увиру неке наде

Пуца дрво и камем нечујем... Сада преживети опоро

Хоће ли дочекати јутро... Или силазишта нове јаде

Низбрдо теку у опомену... Траје чудна погибао сведока

И мрав се чак замислио над целим догађајем једнине

Себи не признајеш... До јуче си уживао царство оброка

Мораш знати глад је гладна кад устима несазито зине

Тропст чуђења или молитве... Ко ће јамачно сада знати

Тако се понашају кукавице... За свој живот када се боре

Мора се истински рећи... Усправно ићи или посртати

Пред вече узбуђења у сумрак меки мисли те чудне море

Никако да се врећа стресе... Кострет жалосно жуља

Човече створе за шта си створен... То је узвишено

Лактање пролази лако сада... Знам напредује гуља

А ти си низбрдо одавно пошао... Балдишеш ли пено

Таласима ношена низ реку живота у срму котрљања

Да ти се искуство посведочи... Трпопрст си потегао

Време је прекратко... Нека се све пред тобом склања

Оне протуве са сокака... Умиру у незнању... Није ти жао

Пуца дрво и камен нечујем... Време умору своме пада

Неке се наде гнезде овлаш у уму... Врећа се сама стресе

Надувено пувало праска... Она дубља силазишта јада

Указују се изникла чудом... Црне се ноћи црнилом месе

Тропрст не може спасти... Погнуте главе чекај нови удар

Други су се лактали пре тебе... И ти сад умри у незнању

Боље је невин погинути... У предвечерје избећи судар

Како то олакшање завлада телом... Можда ће бити дању

Да се испуни надање бледо... Утеха долази сувише касно

Предао си се паду ко што време пада... Умоболни створе

Закаснио си да разумеш ток века... Искуство ти није јасно

Закони никада нису били твоји... Ако те они овде оборе 

Јачином владају својом... Покори се... Изнова почни

Почетак само теби је знан... Повечерје не памти муке

Ветар је престао да те удара... Заобиђи онај источни

Под крај простоте издајство себе и других из руке

Твоје нека ти арам буде... Помињати се чудо више неће

Прича се испричала сама... Вазда наопако испод прага

До зоре трајаће можда кужно... Поглавље друго смеће

У роману тескобе и бруке... Отаје оно да си мени драга

©  02.12.2019.  Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ zelenakap.blogspot.com