Напуштени храм је ипак остао храм
Михаил Љермонтов
Смем ли да приметим дужноснице моја
Напуштени храм је ипак остао храм
Смеран живот водим као некада из спокоја
Док Ти Мила сневаш мртви сан... Ја путујем сам
Овим худим светом носећ време сете
Напушени храм је ипак остао храм
Да сам умро раније од Тебе... О те судбе клете
Не знах да Ти дадох све... Још бих да ти дам
Реч из срца... Завет вечни... Да поновим ето
Напуштени храм је ипак остао храм
Разара га време и године оронуле знај поето
Једна непролазна љубав и слика милоште рам
Од песама грађен да наше успомене чува
Напуштени храм је ипак остао храм
Не дам верту заборава племенити полен да одува
Уклесани запис на мермеру... Белег и кам
Не дам да обузме маховина... Слова нек сведоче
Напуштени храм је ипак остао храм
Времена иза Тебе прошлости не могу да расточе
Живот се опире смрти... Неће се покорити... Гори жишка плам
Ја нисам Љермонтов... Али од исте лозе... И стог рода
Напуштени храм је ипак остао храм
Наше је порекло светиња стара... И део љубави ова постхумна ода
Љубљена моја хоћу да знаш и Ти као што и ја знам
Славимир Ј. Зеленкапић
књига: ОЖИЉАК НИГДНИНЕ /2019/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар