уторак, 31. јануар 2017.

ЖИВОТНИ НАУК ЗА СВЕ ЉУДЕ

Мартин Лутер Кинг
„РЕЦИТЕ ДА САМ БИО КАПЕЛНИК ДОБОШАРА“
/Животни наук за све људе /

„С времена на време, предпостављам, сви реално очекујемо онај дан када ћемо сви бити побијени од једног заједничког непријатеља - непријатеља којега зовемо смрт, који је “плата за наш грех.“
Дакле, на њега морамо да мислимо. Тако и ја мислим на тај дан када ће тај страшни непријатељ и мене да усмрти, а после и све људа на земљи. Тада ће ме људи отпратити до гроба, у коме ћу почивати до коначног буђења из мртвих, одакле ће устати сви који спавају у праху земље.
Ја не мислим са страхом у срцу на тај дан. Али кад мислим на њега, у мени се буди мисао о томе шта би људи требало да кажу о мени у тај дан. Зато желим да им препоручим неке мисли које они треба да кажу за мене.
Ако неко од вас буде крај мога одра а читао је ове ретке, док остали припремају мој укоп, и буде желео да нешто каже о мени, прво нека не буде дуг у говору и нека никог не замара причом о мени.
А шта би тај требало да каже за мене над мојим одром кажите му ви који ово читате да не каже да сам био добитник Нобелове награде за мир, јер то није тако важно!
Кажите му исто тако да не спомене ни осталих мојих 300 или 400 других одликовања,-јер то све није тако важно!
Кажите му такође да не каже да сам и ја учио школе,- јер ни то није тако важно.
Оно што бих ја желео да он каже тога дана за мене, то је да је Матрин Лутер Кинг настојао да служи свим људима...
Ја бих исто тако волео да тај каже да се Мартин Лутер Кинг трудио да кроз Божју милост и помоћ воли све људе - свих боја коже, народности и вера.
Исто тако бих желео да тај каже да се Мартин Лутер Кинг трудио да свагда чини само оно што је добро и право.
Исто тако бих желео да тај казе да се Мартин Лутер Кинг трудио да нахрани гладне, да одене голе, обује босе и да је радо посећивао оне који леже по затворима зато што су преступили основне људске законе преступивши прво Божје.
Такође бих желео да тај каже и то да је Мартин Лутер Кинг настојао да служи свим људима, сваком човеку и целом људском роду.
Такође му реците да каже да је Мартин Лутер Кинг љубио Бога и његов закон изнад свега, јер му је тај закон служио као морална сила и света побуда у његовој жељи да служи људима.
Да, моја браћо и другари у војевању за добро и правду, ако би тај заиста желео да тога дана каже нешто о Мартину Лутеру Кингу, реците му, молим вас, да је Мартин Лутер Кинг био Царски капелник добошара, - добошара еванђеља који су добовали за добро, за правду, за мир међу људима у свету, за међусобно разумевање међу свима, за трпељивост, за љубав међу људима свих боја и раса.
Нека тај само то каже, и све друго ће бити без значаја!
А ја ћу ово рећи - пре него дође тај дан: иза себе не остављам никаквог новца, јер га нисам имао довољно. Никоме не остављам ни свој богати намештај, јер на њега нисам ништа полагао. Него оно што остављам свима, то је мој живот који сам посветио Богу и људима.
То би, дакле, било оно што би мој пријатељ казао за мене у тај дан, када ме људи буду спуштали у хладан гроб, у који сви одлазе у мир, у коме су сви људи једнаки, одакле ће такође сви устати из мртвих, да би се појавили на суду Божјем.“

П.С.
4. Априла 1968 године, убијен је Мартин Лутер Кинг. А 15. Јануар када је он рођен, проглашен је у Америци за федерални празник. Фотографија Мартина Лутера Кинга преузета је са интернета.

И ја као сасвим мали „добошар Христовог Еванђеља“ придружујем се овим преписом жељи Мартина Лутера Кинга, да сви људи чују овај животни наук. Придружујем се и песнику који је схватио пролазност овога живота (до Христовог другог доласка), и ево шта нам поручује:
„Ево гроба где се лећи мора, 
да одморим тело од умора. 
Ту је правда заступљена свима, 
ту је просјак раван царевима.“

Прибележио на овај дан:  
© 31.01.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 29. јануар 2017.

ОРИОНСКЕ ПТИЦЕ

Чујем разум да ме пита у јутро снежно
Што се уз мене привија муком ко тиха језа
Волиш ли разумом ил срцем оно нежно
Далеку звезду Ориона сунце Бетелгеза

Ко створи титрај ума да титрај срца бира
Залуталој земљи у океану небеских тела
Ко је јагњету из стада дао Христа Пастира
И даривао покров бели невести преко чела

Праискон одређује меру и законитости пише
Неке тамне бразде преоравају небеске њиве
Моје зенице пахуље пију метеорске кише
Укрштају се мрачни зраци нема боје живе

На прагу чекам да се врате Орионске птице
Стихови ко прскалице рођена деца праште
Да у вирове неба завире огледајући чисто лице
Побегла из куће светог гнезда и торова маште

Песме за обзорја љубављу посвећене
Срце жуди у корпи жеља гладно дете
На причест вере с оцем у цркву ево и мене
Ко ове мокре пахуље што веју нека лете

Толико света а нигде људи... Видим шуму
Лелујају тамне сенке по белом снегу
Христос у срцу пали жар нејасан уму
Мећава завејава песме избеглице у збегу

Мој забран забрану сече... У тапијама древним чува
Гавран Алана Едгар Поа на душу ми незван слеће
Извршиоца тапија тамничи гробље у доба глува
То Вишњи по небу пред мене и моју земљу меће

Прилике чудне ко у времена буна и сече
Под ледом оковане воде Топлице гргоље
Десанкин грм и моја доља прозивком јече
Не дају да ми украду песме божурово поље

Гавран гаврану помен јави у промрзло грање
Мој и твој удес Ускоковићу песниче брате
Светковини речи и родном крају у сабрање
Драинац и сабраћа „скитнице“ кад ће да се врате

На данашњи дан  29.01.2012. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

четвртак, 26. јануар 2017.

ЗАР И ТИ...?

Песник сам свој штићеник у дому за незбринуте
Побегао из штавних опанака и развезао опуте
Нико незна где… А одговорни неће ни да наслуте
У коју земљу даљну… На забаченом путу… У оснуте

Веле:-Он има у глави “сиве зоне” и неке празне минуте
И сећање га лако вара… Загледан у мрље просуте
Ближе му године давне од скорашњих у низу обрнуте
А кости трошне… Слабе и ломне… Као да су од плуте

Идеје га чудне воде… Не знамо јесу ли ћакнуте
И прича исте приче испочетка… Све му онако уврнуте
Распукле и бајате… Труле… Ко иза плота бачене диње жуте
Сутрашњице су увек исте… Сузе прошлост замуте

Искривљена кичма и врат ко на чворноватом штапу гуте
Језиво боду сироту дроњу… Мршави гребени костура ћуте
Презиру пут смрти… И задњим пркосом бране животне путе
Од оних што маслом завидљивости гоје паразите и хране труте

Неће их мимоићи судбина зла… Бог позна чивуте
И празне пушке кремењаче што залуд пале црне баруте
У гору песничку давно су зашле истинске песме кошуте
Године ко крстине у врху њиве за дожеваоницу зденуте

Сјаје безбројне звезде са овог свода не скрајнуте
У миру одбројавају час доласка… На разбројс се не љуте
Гутају време празнине док у мимоходу пролазе кнуте
Свезан је нарамак шибља да нико не поломи пруте

Носи бисаге успомена пртене… Драже но наше од јуте
И кад се новом песмом и строфама оспу прелепе риме гануте
Разгрћу стазу од туђег лишћа… Ноге у болу згрануте
У чуду даљина даљних замете траг можда негде до Калкуте

Назови песници “сеоске снаше” за витезом забринуте
Покорно ослушкују његов поетски глас јеке… Круте
У ставу мирно… Погнуте главе просјака убоге злослуте
Наричу покајнице… Зар и ти… Просјак… Мили сине Бруте!

На овај дан  © 25.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

уторак, 24. јануар 2017.

СВИТАК У СМЕТУ

Од кад те Мила нема сам дуго пртим пртине
Белина ми верује колико ми је до Тебе стало
Забацих задњу мисао преко снежног покрова
Нек неко тамо у смету нађе свитак истине
Снежно повечерје од зебње касно је пропевало
Жалим што ће предуго тумарати сирота слова

Не разумем речи док ћуте а идила их мами
Кратко бих из целца изашао са собом насамо
Но жеље и вејавице ништа није зауставило
Трепери снежна искра и шару у рам рами
Стрепим хоће ли доћи време да се предамо
Једно другом… Ево јаче у мени бије било

Маштам да се поново самилосно искупим
Мисленом именицом у заносу док сневам
Чежњиво ни загонетно немој узмакнути
Пусти ме Мила к олтару твоме да иступим
Ко сунце румено сваком зором да изгревам
Тамо са рођеног ти Брега још ме зову твоји пути

Ватрене жеље јаче од циче жаре ми упале очи
Сагињем умља пред твојом саборном душом
Док се Варда мразом јежи на побочној страни
И дрвени разбој крај млечара мирно црвоточи
Горе на Рујевој главици под старом оскорушом
У предвечерје ово тихо пребројавају се дани

Обноћ у Равни подно котара плешу ли виле
Бајним призором очарана ниси ми рекла
Колико Тебе боли растанак и смртне даљине
Како је леден а свет овај колорит зимске идиле
Знам праискони нису нахочад без порекла
Времешне мистерије никако да се расчине

С подсвођа враћа ми се одјек рима из псалтира
Док језа ноћи краде песнику право да снива
Животе не дај да смрт мртве чворове веже
По наплетима старости тешко се пребира
Без болних успомена ни животопис не бива
Реци ми Мила до врата неба како се досеже…  

©  24.01.2017.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
ВАРВАРОСЕ /2017/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 23. јануар 2017.

БРДАРИЦА

Теби, с љубављу
1.
Апостол склупчан зором у твоме верном срцу сањари
Трешње се румене саме са вршне купе из зделе
Још једна ноћ прошла тишином ћути док вртлари
Ток времена зачуђен стао у стопе и подеране ципеле

Рашниране с пертлама туге што се убого вуку
Низ каљав друм заборављеног ума уз тетурави ход
Цедуља гурнута испод врата одавно чува поруку
-Нисам те нашла Љубави… Срастао си у касни год…

Урезано срце још дебло љуби по трагу испуцале коре
Твоје је предељало време… Да се уклоне успомене
Није могуће… Кад нова бразда стару бразду заоре
Слог до увратине сложен на листовима књига засеја мене

О пролећу ће нова клица бокор зелени зову дати
Зрно је умрло да се животом поново плодоносно роди
По законима сетве и жетве сменом… Истину схвати
Моја брдарица… У нове нити пртену основу уводи

На разбоју живота за нову потку саливеног ткања
Чудесно спретно игра се чунак са белином меке руке
Апостоле не оптужуј ноћ провиђењем створену за листања
Последњег стручка и прве шаре на оснутку опоруке…

2.
Апостол склупчан зором у твоме срцу још сањари
Исписује посланицу коју Милоснице читала ниси
На овом свету увенућа само наша љубав не стари
И ако убогом крвотоку поново прете смртни амбиси

На прагу моје ципеле старином векују стражу
Уздарје босанског блата прегиб иза пете чува
Ко светињу… Грумен с гробова прсти ми важу
Део тебе и твоје младости за времена наглува

Девојачке наде и записи песама јутром се буде
И сада заљубљено срце урезао бих на деблу нашем
Готов да ме године однесу кад трешње почну да руде
Док ме испраћаш с Брега а ja ти из Луке машем
  
Апостол душом стихове збори Теби а пуст му праг
Засведочава посвете сточене посланице и псалтире
Одпоздрав платонске љубави и сад је умилно драг
Жар у срцу и зафирена суза у оку како да се помире…

Зелени бокор пре росе заливају сузе поверења
Не остављај ми цедуљу… Сада смо исти год
Срасли у исте стопе… Упарене ципеле бдења
Неће красти глуво време… И ништа заметати наш ход

Вежемо вене истог крвотока уместо пертли туге
Да иза твоје смрти живот проструји новим током вере
Знам дражесно је кад смо обоје предане Божје слуге
Мила… Узреле трешње сласти љубав поново бере…

На овај дан   © 23.01.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: МИЛОКАЗИ - ВРЕМЕПЛОВ /2017/
zelenakap.blogspot.com

недеља, 22. јануар 2017.

ПУТ СПАСЕЊА

Искрено певам сва привиђења
И чујем смех далеких хтења
Ридају гласно поколења
Данас стрепе недозрели за зрења
Распадају се времена лења
Неуспела су сва успења
Само још бдију празна бдења
На путу усуда сретења
Кључају муке врелом врења
Каменовани гомилом камења

И живот сад курс мења
Прошли водено и огњено оба крштења
У препирању с чашћу не победише прења
Не би у уму злобе ни трвења
Собе… ПредсобљаОделења
Прођоше мимоходи у ходу без подворења
Пут су водиле очи провиђења
Горело је углевље душе до сагорења
Кад су чупали песму из корења
Срце није зборило и нема презрења

Молим молитве и опрост за дан суђења
Дим су и прах клетве а срећа посињења
У Христу и Духу благослов опроштења
Ране да не гноје мелем је знак исцељења
Кад ветар јужи нестају ледници копњења
По мутном лову лажна су ловљења
У чамцу љубави плове права пловљења
Возови на слепом колосеку кашњења
Никад и никуд неће стићи с труљења
Неко ће колачити очи до буљења

Чекајући у тами недочек расуђења
Песника неће грлити смрт упокојења
Живи за песму не за гроб и мрења
Научио је лекције живота и поучења
Песме и ове риме одјек су откровења
Пут су песниковог спасења….

На овај дан © 22.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ  /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 21. јануар 2017.

Г Р О Т Л О

Пред сводом уске јаме стајем растајен
Треба ми дневне жеље зрно пре истине
Још један дан самоће прође муком утајен
Лепрша прљава кеса о шипурак из врзине

Презирем и жалим само грабежи туђе
Толико пута расток своди постојање на драч
Колико истих самоћа под мој строп уђе
Незваних с краја дана у ноћи бола да заподену плач

Ока посеченог сечивом на оштром српу
Поуздан није случајан траг преварног била
Сутра у калипољ бациће ко презрену крпу
Последњи сноп бари да га киселе мочила

Тежачки кулук сведен на раван пропасти
Вређа осорно небо док галопира облаке тмасте
Сит сам људске злобе и поданичке превласти
Зар овај век исти загрљај има прошлих ...И касте

Раздељења раје… Срж јој краду… О жалости
Сирота… Дубљим мраком мре сутон прослеђен
Кажипрст срама није добар путоказ самилости
Још један заточени живот у тору погибли омеђен

Пребраја дане и ноћи… Корак за кораком издаје
Вратите ми прегршт јагода шумских у сећање
Арлаук дивљине посвесно приспели из потаје
Чујем раскорак струна душе и племенско већање

Глагоља храст својом кором поразе векова
Алалих ти реч сујетну по изворишту злобе
На кровној песми расцеп и попадала слова
Нагоне тугу у ковитлац удолином мрачне сеобе

Ободом трепавице гнусне мисли се развлаче
Сток развезан грлено пије развођену истину
На ђубришту живота акови сами вина грлаче
Празнине вечне са пауцима док ткају паучину

Заостала тука једначину са једном непознатом
Не уме да реши… А ове са две су шпанска села
За плитак ум и гег у раскораку по ходу сакатом
У науму гњили завет и расап времена потамнела

Сме ли убоги крај приче да се заогрне велом
Растајена тајна оста неспознана знана провиђењу
Уграби гротло за свој бездан шкропљен неделом
Макањицу сирото посопче умрло по рођењу

Погробиште шипурком рађа болну сету стамену
Најлон кеса посмртну песму с кошавом гласи
Друмом у грчу… Камене језе разарају опомену
Јаме и сенке тежака док мимоходе сиромаси

На овај дан © 21.01.2014.
Славими® Ј. Зеленкапић  књига: МИЛОКАЗИ
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

петак, 20. јануар 2017.

КАД СВЕЦИ МНОЖЕ РАСКОЛЕ

На мразу све уоколо пуца… Пршти… Болни су поломи
Не својевољно од стене камен самотни тек се разлучи
Лако дуж напрсле врсте ненадано с громаде крену одломи
И на пут живота падне треском кад се сурва… Сручи

И ова стена плаче камене сузе… Низ лице јој падају
Бучно је котрљање низа страну… Отима се крик за криком
Околне стене злурадо штрче… Залуд се осипању јадају
Пристиже и њима време трошно… Лава се не гаси риком

Стари је вулкан прокључао из сна давног… Из самоће
Без најаве у опомену… Данима срце распукло гори
Наивни верују нека тутњи… Најзад ће да се смири… Шта хоће
Да обзнани… Предао се није… Ко ова ноћ што се неда зори

Свануће касни… Песник је спозно године се брзо круне
Све је огољенији распад на тврдој стени… Голет вришти
Збуњена у запитаности… Ко овде своди и чије рачуне
Расуло…Одрони…Прашина… Негдашња стаменитост се ништи

Посрнула је стена… Под сивим небом човек самлевен и здробљен
Тугује самоникла маховина и плитке жиле ражаловане
Убого данима одолевају дробљењу… Песник самоћом пособљен
Ишчекује расплет живота да се склопи… Последњи камен кане

Низ литицу у амбис што неда да се гомилама зајази
Урвине гробне још нико не поравна… Све су дубље
О посестримо стено жалим… И тебе распад гази
Чељусти смрти разјапљене без милости кидају рубље

Покривку трошне земље прошле… Ни зере од ње нема
Плахе бујице су спрале и однеле… Гола је постеља
У нашем кршу песма орловског гнезда пуста ко анатема
Проклетство и потпис распуклине заостао од тлачитеља

Хришћански народ од туђих стена клеше идоле
У цркви гради пирамиде смрти… Споменике осионе
Наш олтар је разваљен… Свеци множе расколе
Не хају за опомене… Распади и разлучења свима звоне…

На овај дан  © 20.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

четвртак, 19. јануар 2017.

ПЕСМА ОПОМЕНЕ


Јутрос сам ношен побожном надом
Шетао сам… А врвило је мноштво градом
Пут цркве… И ја сам прошао мимо туда
Не слутећи да ћу бити сведок чуда
Како и зашто у промрзлој зимској чари
Да се збуду тако чудне и ружне ствари
Са друге стране улице стајао сам дуго
У неверици… О људска бедо… О туго
Вечерас не могу побуну душе да оћутим
И ако срдњу прозваних слутим
Чудо се обзнанити мора да се не прикрива
Не очекивано из просвећених порива
Породила се сама песма опомене
Запитаност не може збуњивати само мене
Данас у једној порти храма
Била је велика гунгула…Фама
Једни друге руше…Газе
Отимају се… У грчу екстазе
Две нововерке се туку
А свештеник се цери… Бруку
С гађењем примих и трон полтрона
Галама је надјачавала бруј звона
У песми овој призор ми се обзнани
Поновило се нешто слично као лани
Парадни хришћани… Полтронисти
Од вајкада и вазда исти
Новопечене лажне удворице
Љигавци и пузавице
Чаколисци мрсни и подбули
Извијали су вратове и главе у гунгули
Вртели се фарисеји бескичмени
Куку њима а и мени
Омађијаној води и руљи
Нико да се освести и опасуљи
Данас је овде светост изгнана
На трону срца столује сатана
Је ли то Пилат пере руке
Ил народ беспућа кулучи кулуке
Рукољуби туђе скутоноше
С пута куда и данас зађоше
Ти лијани повијуше
Продали су своје душе
Све несоји до несоја
Земљо и песмо моја
Тешко теби речи прекађена
Док је ова порта простачка арена
Где кадија и тужи и суди
Пук је овај у заблуди
Простаклуке сипа нечувене
Опор језик брбљивице жене
Умље вређа… Ружне речи збора
Као блека стада расутога тора
Покварили су дан и светост ореола
Зашто су срце и ум пали у коб раскола
Паство преко твојих леђа
Крвили се око међа
И опет се у прегоне дали
Одавно се нису на зло растајали
Преклињем и молим
Истину свету коју волим
Лажи не рађај ожиљке и безуме
Песник овакве порте и обичаје не разуме
Шта и коме разбожени значе
Расточено и што се растаче
Зашто иста судбо и овога века
Има људи… Ал нема човека
Доста нам је крста и распећа
Лојаница… Где је срећа
Надграктале чавке вране
Како земља да поднесе згубидане
Све је ђаво узео под своје
Разверени неће да се зброје
Одјек чујем… глас Јована
Са древног Јордана
Породе аспидин чу ли за покајање
Бог се јави… А ти у грактање
Неку своју фешту тераш
Знаш ли… Небу се замераш
С флашом богојављенске водице
Срљаш камо…А од Бога си окренуо лице
Христа на том крсту нигде нема
Докле ће савест да ти дрема
У обичајима празноверним
Без стида… Пред Богом смерним
Покај се…Истинитом путу живота се врати
По делу или неделу Бог ће да ти плати
До године кад распеш стару водицу
Исчупај исклијалу злехуду клицу
Пре него опет приспеш у неку порту храма
Покај се… Сети се данашњег блама
Опомени се сваке ружноће
Бог чисто срце и праву побожност хоће
Нису му мили лицемери
Не силази с правог пута… Ходај у вери
Часној... Буди истинско Божје дете
Не дај да те празнословље смете…

©  19.01.2017.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
ВАРВАРОСЕ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 15. јануар 2017.

ИМУНОЛОГИЈА ТРАЈЕ

Време је сезоне заразе и грипа
А ја у невреме одано заражен
Под ногама ми бели целац шкрипа
Нема пртине… И снег је не угажен

Док мноштво вакцине тражи
И у страх се увлачи и замотава
Са зебњом слуша вести и лажи
Од истине свете у врућици прска глава

Мене ветрови и кошаве гоне
А ја им у пркос истурам груди
Сметове гацам док умор не клоне
Претражујем даљине… Завејани су људи

Са ћудима мећаве данима се косим
За прегршт утехе разгоним тмуше
У бисагама мојим песме им носим
За њихова срца и окрепу душе

Од болних мисли из окупираног ума
Да се разбистри савест и човечност сване
Огуглао сам на мој песнички грип из прашума
Са маларијом чудном закачен у време тарапане

Ове епидемије људске имена чудна носе
Животињска… И скраћенице Бог зна које
Моја зараза поезијом место смрти ниже откосе
Речју и римом… Навиљци бели престали да се броје

Кад нанос сметова пртину прошлу замном затрпа
Од густе поетске вејавице и зид ми овај побели
Ако неко украде песму целу и неки стих издрпа
Не кудим но благосиљам што се мој грип сели

У неке туђе главе и собе да зид им не тугује
Поезија је најбољи лек и зараза коју готивим
На телепатској жици кад гачци чуче и срца брује
Нову азбуку и ноте вере… Од невремена оног живим

За сваку нову сезону заразе и грипа
Волим што сам неизлечиво заражен
И кад ми под ногама бели целац шкрипа
Утабао сам пртине и снег је угажен

Стаза је ево постала тесна док не ојужи
Поетско поље пршти уоколо од вакцина и граје
Песмом пелцовани у раме деца жене и мужи
Неће оболети од богиња… Имунологија траје…

На овај дан  © 15.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ  /2017/  zelenakap.blogspot.com

петак, 13. јануар 2017.

КАД УМ ПРЕГОРИ

Где смо то у заокрету свести залутали
Зашто смо одавно склизнули ка дну
Колико ћошкова још нисмо изгланцали
У овом крду трку неће довршити стари гну

Углове што смо обили робе нас онако крњи
Нисмо имали времена да избројимо ожиљке прве
Од црних гавранова само су људи црњи
На трпези савести и под софром не збирамо мрве

Крлетака живота затворена тражи слободан лет
Слободне мисли да падну и доказане заблуде
Мудрац на свом походу сужња стигао је у Милет
Мало је одважних било историјо... Готових да им суде

Опет се вратило на мала врата време продано досади
Некада горљиве усне занемеле су напрасно
Рђа има јака уста кад загризе... Све најзад разгради
Зубу времена ништа се отело није… Освоји ласно

Људи су несносни ко из наших поњава буве
Размилели се по топлокрвним венама
Свет овај пробисвета није видео веће протуве
О зашто их је антихрист с неба донео нама

Криве досаде поимања представу голицају
Надани урес изневери и овај пут није за дику
Истину прво каменују грешници дужни опроштају
Издаја погрешне ноте свира а људи следе њену музику

Резони слабе мудрости заручницу у наум изводе
Згужвана мисао пре спознаје у запећак је бачена
Балони мржње закрили умове и ником очи то не боде
Нараштај овај преживети неће… Тутњи стихија паклена

Истина нема коме да се збори... Кад ум прегори
Људске калкулације не важе за погодбену трампу
На земљу пада црна киша пљуском... Згасли метеори
Чађави фитиљ досадно дими а немамо другу лампу

Угасило се поверење пре поноћи ко догорела свећа
Не дају се у кофер живота спаковати успомене
Затрпани су путеви и раскршћа... Гуше нас гомиле смећа
У помрчини проданих душа умукла звона опомене

Пропустили су воз спасења тражећи зарасли колосек
Уснулом долином до зоре оста нестижица да галопира
Опет су се вратили инквизитори и њихов тамни век
Богоугодно стадо пати у прогону гонича остало без пастира

Одавно знамо ко нас је плагирао у првој и задњој ноти
Не жалите… Песма није сиромашна за разногласје јаука
У шевару промрзле баре цвиле слепи бачени накоти
Чиме ће народ да се брани од урока... Зар чесном белог лука

Рођену децу револуција у млину уништења меље
Узалуд смо се пели на постамент… Расколи трају
Неки нови зидари царују ложама… Припасали су кецеље
Умрљане бестидно... По заповести запада комишају

Наше мобе за своје салаше… Није им доста овог посртања
Ни што смо предуго носили жар у голим рукама до пепелишта
Зајарчиле се неке нове браде па мудрују на тргу умовања
Рођена земљо још ниси стигла да ожалиш прошла губилишта

Где смо то у заокрету свести залутали
Зашто смо одавно склизнули ка дну
Колико ћошкова још нисмо изгланцали
У нашем крду окончавамо трку у смртном сну

На овај дан © 13.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/   zelenakap.blogspot.com

среда, 11. јануар 2017.

РАЗВЕРЕНИ У ВЕРИ

Разверени у вери предуго патимо
Шта ћемо овде и шта тражимо
У простоти никако да схватимо
Ни молитвама више душу не снажимо

Они прозвани чувари отели су нам срећу вере
Невером прикривеном и себичношћу својом
Нигде смерности понизне ни части намере
Шта следити… За ким ићи…. И црквом којом

Крстоносни продају веру у безчашће лако
Церемоније множе и празнике у крило традиције
Жaлосно је Боже кад чин понесе и одежду обуче свако
Неосвећено вино прокисло дају а неук народ пије

Народна Богодарја у луксуз и разврат троше
Немилосни и отуђени од свог пука и сиротиње
Сам Бог зна бруку невиђену и дан кад зађоше
Са Божјег пута распојасани живећ на рачун светиње

Јели се то Христос забавио на небу горе
Кад ће да сиђе и поспреми све цркве одлутале
И испремеће “пећине хајдучке” и покоре
Распе у прах… Развали двери… Пробуди заспале

Хоће ли “луде девојке” да се вери врате у покајању
Народ се призивa к Богу делом а не гласом
Толики пук не сме да страда Мили Боже у незнању
Док клер уздиже себе а лаос грца под ужасом

Разверени у вери предуго патимо
Шта ћемо овде и шта тражимо
У простоти срца време је да схватимо
Милошћу Божјом задњи пут душу да оснажимо

© 11.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 8. јануар 2017.

ГЊИЛОСТ МЕЂЕДУШЕ

Спознаја окупира само било мртви не ратују
Ратове са нама и у нама воде само живи
Нису сви извори свађе ко вода на Мериви
На пољу бола у рату речи нови се мачеви кују

Избрисати је данас лако по неки траг пера
И прогласити да уљез није по мери кружока
А откуд толико модрине у плавих перуника и калопера
Још један сеф тајну ће етикету  ознаком без рока

Носити за смртнике Којима није дано да знају
Како се лажи похрањују за Трајанове уши
Прекасно биће кад неке нове зове изџигљају
У долинама срама трунуће гњилост иста по Међедуши

У празну безобличну мрљу ако се и векови расточе
И свемир се посрами од стида без човекољубља
Буди на страни правде у дан суда бар ти Небески Оче
На прамцу брода пусто је кормило и све до подпалубља

Нојеви тесари и послуга око барке истину су знали
Од живог спасења дража им била надница и напојница
Воњ и катран су слаби изговор што се нису укрцали
Нараштај овај с ивице амбиса вратити неће клацкалица

Два дана се заклињаху око Божћа на мир и Богопомирење
А трећег већ ваде очи и мржњом спаљују изгажену сламу
Вештичаре на гумну љубави у бесу бацају камење
На мученика… Валак је платио клетву пророку Валаму

Но нема чини што похлепом дозвати се може
Друга је пророчка песма у Божјим рукама све је
И ово перо у своме трагу траје речи да се Обоже
Окречених гробова клоним сеБогу препуштам фарисеје

На овај дан  © 08.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 7. јануар 2017.

ХРИСТОВО РОЂЕНДАНСКО ПИСМО

Пролог:
Време је празника, нерадних дана, који ће јануару украсти половину. Верујем кад се буде освестио поклониће нам другу половину времена. Тада смо позвани да прочитамо ово закаснело писмо. Можда ће многи зажалити што је стигло тек на окриље Божића. Немојте тада кривити неажурност надлежних, иако је било сметова и мећаве. Прочитајте га у миру... Размислите шта ћете у одговору написати пријатељу Исусу? Иза овога дана нови је дан. Шта ћемо са собом у следећем дану, и свим данима до новог Божића? Можда је упутније чути вечно пилатовско питање "Рече им Пилат:   -А шта ћу чинити с Исусом прозваним Христом? Рекоше му сви: Да се разапне." Ово питање Пилат упућује народу на ноћном суђењу Христу са балкона своје палате, оној руљи што урла - Распни га!. Јеванђелист Матеј у својој књизи записује догађај и питање у 27 глави у 22 стиху. Чујете шта римљанин, незнабожац, пита божји народ онога времена, и чудите се. А помислите да у ове прзничне дане сам Исус Христос пита хришћане. " Шта ћете чинити с Исусом прозваним Христом?" Исусово писмо поставља ово питање. Шта поступци и пракса говоре речитије од речи. Ја и себе самог налазим под пилатовим балконом. Не волим хорске песме и еуфорије. У неком кутку моје душе, у време осаме и тишине, набасах на ово писмо, и започех да га читам себи полугласно, и помислих можда би још неко могао да ме чује. Себичност није, и не сме бити хришћанска нарав, па ето добронамерно, делим ово писмо свима. Мени ничији одговор не треба, ја нисам пошиљаоц, него као и ви прималац. У потпису је Исус Христос који чека одговор. Ево његовог рођенданског писма,
Писмо:
Dragi moji voljeni:
Kao što dobro znate, približavamo se mom rođendanu. Svake godine održava se proslava u moju čast i mislim da će biti i ove godine. U ovo vreme mnogi ljudi kupuju poklone. Na radiju se stalno o tome govori, u TV reklamama, i u svim delovima sveta skoro svi pričaju da se približava moj rođendan. Lepo je znati da bar jednom godišnje neki ljudi misle na mene. Kao što znate, proslavljanje mog rođendana počelo je davno, pre mnogo godina. U početku, izgledalo je da ljudi razumeju šta sam učinio za njih i da su zbog toga zahvalni. Ali u ova vremena, izgleda da skoro niko ne zna šta se slavi. Nisu znali kada sam rođen, jer nikome nisam rekao, pa su izmislili datum, koji nije ni blizu doba godine kada sam zaista rođen. Porodice i prijatelji se okupe i dobro se zabavljaju, ali ne spominju ono što je trebalo da bude svrha slavlja. Sećate se da je i prošle godine bilo veliko slavlje u moju čast. Stolovi su bili puni ukusne hrane, peciva, voća, orašastih plodova i slatkiša. Dekoracija je bila izuzetna i bilo je mnogo ukusno upakovanih poklona. Ali znate šta? Ja nisam bio pozvan! Trebalo je da budem počasni gost, a oni se nisu setili da mi pošalju pozivnicu. Zabava je napravljena radi mene, ali kada je veliki dan došao, ja sam ostao napolju, jer su zatvorili vrata preda mnom. Zapravo me to nije iznenadilo, jer oni zatvaraju svoja vrata preda mnom preko cele godine. Pošto nisam bio pozvan, odlučio sam da bez buke uđem, kako bih video šta ljudi rade na moj rođendan. Stajao sam u uglu sobe i primetio da većina ljudi pije alkohol. Neki su bili čak i pijani, a skoro svi su pričali šale i nevažne stvari. Zabavljali su se, ali ne po principima kojima sam učio ljude. Kao vrhunac svega, pojavio se jedan debeli, maskirani čovek sa belom bradom, obučen u crveno. Vikao je Ho-Ho-Ho! Sva deca su se okupila oko njega, kao da je rođendan bio u njegovu čast. Dao je poklone male vrednosti onima koji su navodno bili dobri, a niko nije razmišljao o poklonima ogromne vrednosti, koje i dobri i loši primaju, od mene tokom cele godine. Otvarali su svoje poklone, ali niko nije ostavio poklon za mene. Kako bi ste se osećali kada bi za vaš rođendan ljudi delili poklone drugima, a da vi ne dobijete ni jedan? Shvatio sam da sam nepoželjan na njihovoj zabavi i tiho otišao. Svake godine postaje sve gore. Ljudi se sete samo da jedu, piju, dele poklone i da idu na zabave, a niko se ne seti mene. I ako broje 2013 godina od mog rođenja, skoro ni jedan dan života ne provedu sa mnom. Voleo bih Božić u kojem bi me pozvali da oplemenim njihov život. Nisam im otkrio dan svog rođenja, jer nisam želeo da budu sa mnom samo jednom godišnje, a većina njih ne provede sa mnom čak ni taj jedan dan. Zaboravili su da sam dao i svoj život na krstu, samo da bi ih spasao. Mnogi čak ni to više ne veruju. Reći ću vam nešto važno. Mnogi me nisu pozvali nikad na svoje zabave, ali ja ću napraviti svoju proslavu, velelepnu gozbu kakvu niko ne može ni da zamisli, ni da mu na um padne, gozbu na kojoj ću zauvek obrisati suze svima koji se odazovu. Sada sam u poslednjoj fazi priprema. Šaljem svima pozivnice, i nije mi još puno pozivnica ostalo. Želim da znaš da i za tebe imam pozivnicu i da želim da budeš prisutan. Rezervisao sam mesto za tebe i ako se odazoveš tvoje ime će biti upisano zlatnim slovima u mojoj knjizi. Samo oni koji se iskreno odazovu dok je vreme, moći će da uđu na veliku večeru. Oni koji ne odgovore, na žalost, ostaće napolju i ako će tada svi želeti da uđu unutra. Spremi se već sada jer je sve već spremno za gozbu, samo se čeka da odgovori još nekoliko osoba. Biće to večera koje ćeš se večno sećati. Vidimo se uskoro. Evo, dolazim! Isus!"
/izvor : Marija Balog Zivanov / Rodjendansko pismo/
Епилог:
Заиста сте у праву. Ценим што препознајете узрок. Хришћанство се удаљило, и удаљава се од себе самог. Искрени хришћани ће рећи да је настала бујица парадног хришћанства, или церемонијалног, а све је мање суштинског и изворног. У мору површности има часних и преданих хришћана. Сећам се давног разговора са једним достојанствеником цркве, који се изговарао на период комунизма, казујући да су цркве биле отворене, и да су они у њима свирали, а што народ није долазио да игра, то је њихов грех. Просто да не верујете овом. Паства је вазда крива, а не клер. На опаску да су по Христовом узору били дужни да иду међу народа, а не да чекају да народ долази к њима, просто се наљутио. Гунђао је на то да су позвани да буду водичи а не гоничи, да су морали да се мешају са народом, да не певају и свирају себи у храмовима, него да уче народ вери и да га просвећују и томе слично. Црвен је смењивала модрина, па белина на лицу, док сам говорио да је Христова проповедаоница била изван синагоге. Често је то био какав узвишени камен на падини горе, рибарски чамац на обали језера, градска капија или трг, као места окупљања и обављања јавних послова. Бројни су сусрети Христови са појединцима изван мноштва, исцељења, подизање мртвих, опрости и сведочења, задовољења потреба људи. О преметању храма "пећине хајдучке", како то сликовито говоре јеванђеља, зар треба сведочити поново. И овде не генарализујм, јер увек има оних часних изузетака. На ум ми пада знана Гандијева изјава "Христос да, а хришћани и хришћанство не" Овим такође не унижавајмо хришћанство над другим религијама. Једино Бог хришћанства је жив. Није до Бога, није до Христа пута истине и живота, није до науке Светога писма, али јесте до следбеника, до хришћана, до вођа и институција, до легализма, фарисејства, фанатизма, пренаглашене традиције, и свега осталог успут. Многи социјолози и аналитичари хришћанства потрошили би дане и дане да дају одговоре на све ово.
Али није далеко истина. Рођенданско писмо је погодило жижну тачку истине. Хвала Марији Балог Живанов, од које је преузето. Мене је ово писмо покренуло да му само допишем пролог, а ово би му у неку руку био епилог, ако има кога да чује?.
Остаје још само додатна напомена:
Све ово је писано и објављено пре три године. Од тада до сада нисмо искорачили ни три корака напред, и очито је да се ни за јоту ништа не мења, па могу само да жалим због готово опште глувоће и мноштва које не жели ово да чује, што смо још даље зашли са пута на странпутице које лакомислено табанамо, у пукој традицији преузетој из паганства. Драги Христе опрости…!

На овај дан  ©  07.01.2013  Славими® Ј.  Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com