СВИТАК У СМЕТУ

Од кад те Мила нема сам дуго пртим пртине

Белина ми верује колико ми је до Тебе стало

Забацих задњу мисао преко снежног покрова

Нек неко тамо у смету нађе свитак истине

Снежно повечерје од зебње касно је пропевало

Жалим што ће предуго тумарати сирота слова

Не разумем речи док ћуте а идила их мами

Кратко бих из целца изашао са собом насамо

Но жеље и вејавице ништа није зауставило

Трепери снежна искра и шару у рам рами

Стрепим хоће ли доћи време да се предамо

Једно другом… Ево јаче у мени бије било

Маштам да се поново самилосно искупим

Мисленом именицом у заносу док сневам

Чежњиво ни загонетно немој узмакнути

Пусти ме Мила к олтару твоме да иступим

Ко сунце румено сваком зором да изгревам

Тамо са рођеног ти Брега још ме зову твоји пути

Ватрене жеље јаче од циче жаре ми упале очи

Сагињем умља пред твојом саборном душом

Док се Варда мразом јежи на побочној страни

И дрвени разбој крај млечара мирно црвоточи

Горе на Рујевој главици под старом оскорушом

У предвечерје ово тихо пребројавају се дани

Обноћ у Равни подно котара плешу ли виле

Бајним призором очарана ниси ми рекла

Колико Тебе боли растанак и смртне даљине

Како је леден а свет овај колорит зимске идиле

Знам праискони нису нахочад без порекла

Времешне мистерије никако да се расчине

С подсвођа враћа ми се одјек рима из псалтира

Док језа ноћи краде песнику право да снива

Животе не дај да смрт мртве чворове веже

По наплетима старости тешко се пребира

Без болних успомена ни животопис не бива

Реци ми Мила до врата неба како се досеже…  

©  24.01.2017.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

ВАРВАРОСЕ /2017/ zelenakap.blogspot.com