ДА СЕ И ОВАЈ ГЛАС ЧУЈЕ *

Срчаности претражујем ти језгро и корен
Да спознам твоју тврдоћу и дубину љубави
Данима живим за Србију срцем не уморен
Од пакета и врећа... Противан лажној поплави

Нескромних хвала и рекламера... Неких хероја
Испразне пене на врху с током мутних вода
У камере врле слаткоречевих прича без зноја
Безстидно плива отклон од измученог народа

А ова наша сјајна младеж и многи незнани
Не књиже сате и дане за уделе добротвора
Заповест се чека ударнички и дух се храни
Вером у добијену битку... Преживети се мора

Трећепозивац истодобно са њима се барабари
Две недеље човекољубља и живота мала су зера
Моја за Србију... Већа нас заборављени кантари
Све од реда важу по врлинама сјаjних волонтера

Ретки у кадар кратки стану да причом нове побуде
Да се уврсте и руке сплету за дело жртве и саосећања
Зачуђени свете и ти мораш знати нашу децу и људе
Велики сан ових дана моја поносна земља Србија сања

Вода се повлачи пред нама... Чисти се тиња и нанос ила
И горе смо муке промучили па и ову сложно деверамо
Бришу се ружне слике ужаса и језе... Јуче што је била
Данас је више нема... Ожиљци су сведочанство само

Као спомен ране са Христових шака о љубави зборе
Ко на делу а ко само речју нове страдалнике воли
Разлучиће време кад све ово мине паразите и штакоре
Што су народ оглодали... Поплава морала јаче боли

Од поплавних мука и бујица... Безнане хероје нађите
На волонтерском фронту... Искуства и жеља младости
Учворили су се заједно... Виспрена пера мало зађите
Међу скромне а у истину велике... Истино опрости

Кад те засени политиканство набој жучи и покожице
За наук будућих дана вратиће се правда да столује
У недаћи се непогрешиво оцрта и покаже свако лице
Срочена песма је испис виђења да се и овај глас чује

Прва објава на данашњи дан © 28.05.2014. Славимир Ј. Зеленкапић

Накнадна објава СЕНИОРСКИ КУТАК /2020/ zelenakap@gmail.com

Из књиге „МИЛОКАЗИ“ ВРЕМЕПЛОВ /2014-2020/ zelenakap.blogspot.com

*НАПОМЕНА: Песма и фотографија настали у Прихватном центру 

евакусаних крагујевчана од поплава. Ноћу Сајам Крагујевац 2014.

У ПРОЧЕШЉАНОМ СРЦУ

Вољеној, с љубављу

Прстима лако чешљам седу косу

А мишљу прочешљавам срце моје

Занешен мирисом сена у откосу

Док љубим знак дуге и њене боје

Сузе у очима вирују само што не кану

Водоноше нема да ми донесе воду

Ливадом лутају у даљ лакосану

Одбегле мисли по њеном ходу

У гробљу иза брда траг јој се загубио

Међ старо храшће водених извора нема

Једино извор туге са ког сам и јуче пио

И данас гргољи строфе прочешљана поема

Коса и срце белину носе али се не предају

Уместо заставе маслачак лебди на видику

Сузе и наде пре гробља на разбојима ткају

У дно откоса видим њену анђеоску слику

Водоноша је ту на домак испружене руке

Пружа ми тестију хладне воде за жеђ моју

Глас птице однесе ненадним кликтајем муке

Умор неста у мирису липе и реч се породи у зноју

Стихове посвете за моју Милу пригрли долина

Да предвечерје мир обгрли и приспе трен јаве

У прочешљаном срцу испуни се једна празнина

Сабрах успомену у откос мисли са мирисима траве

И кад сe све распрши ко маслачак лаки на вихору

По њеном трагу до изворишта вере ко очна дупља

Ова песма нека чува тајну нерасчворену за нову зору

Ја данас косих горобиље а Она нека га сутра скупља…

На овај дан © 27. 05. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

ЗАСПАЛИ ТУМАЧИ

Вазалима туђега царства

Јесам ли толико поетиком загонетан

Да се нико не бави сржном тачком у кругу

Мој поетски стил можда је вечно сетан

Па нико неће да чепрка нараслу тугу

У болне ране кажипрстом да дира

И опече душу истом љутином гноја

Тужбалицу како да буди из чира

И јавом распрскава тешке грашке зноја

Одговора нема… Заспали критичари тумачи

Не клоните се мојих болних рима

Рођена песмо не брани ти нико… Плачи

У сваком ретку налеве суза истина има

Она се тешко подноси у ери сујета

Чудни ми рођаци и рођакиње по перу

Хтели би да су једини на свету поета

И песникиња… Зашто продају веру

И част Прометеја и Витезова речи

Вазали туђега царства… Чанколисци

Небо вас примити неће… Да се спречи

Може ли ваша издаја самозвани писци

Јесам ли толико поетиком загонетан

Да се нико не бави сржном тачком у кругу

Мој поетски стил можда је вечно сетан

Па нико неће да чепрка нараслу тугу

Без тангенте ова кружница постаје тесна

Неплодни гени генијалност неће дати

Иза времена затона трају паукова и плесна

Наноси муља све заравне… Морате знати

На решетима сијана испада ваша плева

Вихор је развејава у облаке беле прашине

Песма се лаком руком пише и срцем пева

Плагијати утопе име сâмо у жабокречине

Нико загазити неће… Бежањ од смрада

На извор изворишта… Пут су мога хода

Молитву опроста зборим кад ваша завист влада

На постаменту части рађа се вечна слобода

Јесам ли толико поетиком загонетан

Да се нико не бави сржном тачком у кругу

Мој поетски стил можда је вечно сетан

Па нико неће да чепрка нараслу тугу

Одговора нема… Заспали критичари тумачи

Не клоните се мојих болних рима

Рођена песмо не брани ти нико… Плачи

У сваком ретку налеве суза истина има…

На овај дан © 24.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/ zelenakap.blogspot.com

КАПИЈА СВЕТИХ НАДАЊА

По сводовима ума налегле сиге

Теку млазеви зелене патине

Таљиге моје претовариле бриге

А дух се отима за врх истине

Трећи је дан запитаности залутао

Несрећан пао у само гротло језика

Неко је по моме врту риме крао

Ко је убио тупом речју песника 

Од димних завеса прште коначишта

Пре заласка бекства у тмину судбине

Небо истину чува за задња судилишта

Бујица лажи бестидно спира људске урвине 

Мирише небо на олују заборава

Ту и тамо раскорак намера и пожуда

Гнезди издаје нове и старе за дан јава

Мој пут је само један и знам куда

Пролази с муком узансама страдања

Беоњача се избелила у оскудици

На крају чекају капије светих надања

Не забрањујте лет мојој селици 

Задње преоравање треба ли тупости

Кад ваша нису свитања сутрашње зоре

Моје широко срце све би да вас угости

И душа чиста прими љубављу без покоре 

Нека се врти разбој исте насеобине

Не судим по словној грешци пакости

Реч опроштаја зборе усне за патине

И стружу ваше сиге у знак опрости 

Трају одјаве бола смислене зделе

Лањских жеља у рaзнобојној тканици

Пустите моје птице селице да се селе

По својој вољи даровах лет грлици 

У росној капи наде а не у вашем расулу

Жудим чистоту душе на миндерлуку снова

Не желим поље Дури ни Вавилонску кулу

Бисерим сузе и уздижем их небу без отрова

На овај дан © 21.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/ zelenakap.blogspot.com

ЉУВАВ ХРИСТА БРАНИЧА

Љубим први пупољ расцвале руже у Њеном врту

За моје стадо разлучено чеках Христа пастира

У свежњу жеља и постојања подвучену црту

Да дочекам Њен дах лепоте на скверу немира

Дани су развукли маглу похаром у поља освете

Тражим утеху на појилу наде за трг слободе

Из бележнице побегле песме у срце тужног поете

Не пристајем на разлаз у непознато мој Роде

Ванвремене су зоне устукле после вируса олује

Гребен се слизао са небом модрим у даљине

Пркосна песма из дна душе још протествује

Саучешће молим са твога крста Христе Божји сине

Без уступака веле нема корака за слободу и опточење

Вреди ли будан крити поруке бора уморног лица

Сва моја поља жудње класају за дан утехе у зрење

Не признајем тај суд и страх толиких корона кукавица

По тврдом знаку посвете гацају табани сећања

Млеко и мед уврели са небовидом ове празнине

Утвара смрти у бесаници предуго већ ме прогања

Саучешће молим са твога крста Христе Божји сине

Опет су утваре крочиле иза ноћи усеком страха

Несносни жмарци трепте путем по трагу свица

Свраб и црвенило шире уједи мрављи ивицом краха

Не признајем тај суд и страх толиких корона кукавица

Нису ме питали шта то главиња превојем душе

Чудим се откуда снаге у уму за двобој моје вере

Туробна магла пролећне сете и мемла док ме гуше

У корену отровних гљива поље не иште чемере

Чемерна душа не булазни стихом празне речи

У бесмислу одмакле ноћи шири пут у посвећење

У молитвеном кругу тело и срце с миром клечи

Сва моја поља жудње класају за дан утехе у зрење

Бирам речи да песму зори носе одбеглих водича

Браним се од досаде и уљеза Божанским током

Христов ме глас теши новом љубављу бранича

Хоћу да те испратим ноћи пенушава чистим оком

Промукли створе из постеље не мами мене заносом

Ништавила су прошлости ружне у пауковој мрежи

Поранио сам за дан Бого јава да се умијем росом

Стари ме мирис новим мирисом руже јутром свежи 

За моје стадо разлучено дочеках Христа пастира

И љубим први пупољ расцвале руже у нашем врту

Стигао је Милин дах лепоте у круг вечног чаира

Испод записа жеља у постојања Бог је подвуко црту

На овај дан ©17.05.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

МОЈА ЗВЕЗДА ПАДАЛИЦА

Вољеној, с љубављу

Успомене детињства Топлица мутна ваља

Подно Хисара тунел са тајном распрскава

Испразнили су напојницу чежње до фртаља

Царице Јелене и цара Константина мину слава

Каменим плочником замиче сећање низ Царину

Не дуго потом песма ко птица из гнезда прне

Прокупац пију и очи траже у пенушавом вину

Узванице косовске вечере барјаке броје црне

У центру Прокупља у турском купатилу мемлим цео

Грабеж ми краде риме... Срце следи Њену сену

Не умем рећи како је Хамеум Прокопија заволео

Смрт ми је жалац у тело дала и отела Вољену

Није изашла оне кошмарне ноћи из тешких снова

Мокро је Бозман гробље од мојих суза а не кише

Ако се икада вратимо Топлици записом вере Јова

У књизи Библије још једном патњом да се допише

Наша истина страдања... Падалицо звездана моја

Како ћу испит вере данас с осамом проћи

Загрљај обзорја тихо зове Милу из спокоја

Врати ми вид и боје дуге у мојој слепоћи

И отворених руку хоћу за дар живота

Тебе да грлим уместо дара празнине

Буни се моје срце у уму преврат мота

Љубав да се зацари на престољу домовине

И родног краја по пределима југоисточних страна

Јутарњи воз писком кад мине Топличком котлином

Нека се из дремежи прене Шумадија преорана

И свака моја бразда освештана витезовским вином

Не силази из седла крсташ барјактару

Југ Богдане стари у вихору девет Југовића

Хитај на Косово тужно честитом Лазару

Опет турски орао насрће на Србе са јатом орлића

Отпутовале су речи у небески починак мој доме

Моја реч се неће вратити празна и заклетва дата

Опустошену песму ако несташни вихори ломе

У порти цркве Ластавице штитоноше сахранише брата

На данашњи дан ©15.05.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/  zelenakap.blogspot.com

НА РАСКРШЋУ ЖЕЉА

У трену свести

Широко сновиђење спава

На разини постојања и слива

Немушта реч тек се умиљава

Да подјарми узорења сива

Преорали су насеобину жуља

И зарубили прве зраке посрнуле

Брусећи танке ивице драгуља

А другој половини покорицу гуле

Тупо се усекло болом у дубину

Празне нутрине јече пре отока

Постаменту није одмерио висину

Нико за историју нашег рока

Неми занос краја не узрујава муве

Дуг је испричао различиту причу

Залеђине су заузеле чудне протуве

У плетеницама гласове туге сричу

Замршене су копче прочеља

Првог… Устопицама у чело вражје

Не срећемо се на раскршћу жеља

Посебице нам залужиле натражје

Узглавље жуља у дане трапаве

Буновну главу што вир мрести

Опомињи се Створитеља и јаве

Пре додира дна у трену свести

Дивоте орожене нису душе чуле

Кривуља радости да се одазове

Не дописуј на маргинама нуле

Нестварних снова празне трагове

Кушам на светом лицу бразготине

Са фреске ољуштене спале букагије

Не уме кржљави трун са ледине

У вихоровом језгру лесом да се свије

Празничну идилу обзнанило је клептало

Слободан светац лако у небо стреми

Узвишених мисли убитачно је мало

Народу се у лице ругају његови тотеми…

На овај дан © 10.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/  zelenakap.blogspot.com

БЕРАЧИЦА БИЉА

Несрећне руке зебњом беру за капију ђурђевданско биље
И росом жеђ одгоне... У трагу одбеглом за птицом
Ако распукне немир душе... По шавовима збиље
Грко ће цурети празник... Неће саблазан животном ивицом

Овог славскога дана намерења су скакавци покрали
Традиција се уплела зором... У трагу просуте муке
Крај трулог пања болују... Ситни су каћуни прецветали
Жутицу с лица берачице краду... За прегршт њене руке

Закаснела су разбуђења... Узгред је покупила ресла
Не свикле сумње остао запис њеног ума замућен у зову
Традиција призива сабориште... И времена за гесла
Овде водиље нема…Ко ће да ми удели истину нову

Гарави душник ваља се у катрану... Опојно пече изнова
Болује уморно срце ово... Позив на разговор с муком одбија
Игра нечитак рукопис... И измешана мала и велика слова
Збуњено писмо наде… Тужно је сазнање… Ја сам ничија…

Кликтај пада на рамену дана... Пискаво јутро зове
Желим да мој апостол нежни дели благословне речи
И ти си Ђорђе ничији…Сакрио си се у своје снове
Моје наде се раштркале…Утроба празна осудом јечи

Знам на маргинама ноћи гаврани ће зебњу кљувати
И моју вику зајежену... У бразди на крају црне њиве
Не бежи птицо у ситну тачку неба... Кад рука пати
Од жеље да те помилује... А не може у даљине сиве

Иза капија стрепње лутам... Високо светим погледом
Чудан је празник… Очи су упалиле мрље сањиве
Ђурђевдански венчић видим... Ужурбано вене бедом
Узалуд заливен сузом… Мене нису отровале гљиве

Разум оштрицом реже...Са неба пало перо жељене птице
Док се коцкари живота на тргу играју кртим угледом
Некуда у даљ продаја трулих сенки измиче у зађевице
Несрећне руке кријем у сплетен венчић... Тешим се бедом …

Потмули звукови трубе пролазе моју окићену капију
На крстоносном тргу тамо играју коло туђе лаке ноге
Презирем претворног мироносца... Избледелу мантију
Кад мој кућерак мимоиђе…Освећење није за убоге…

Ја сам ничија… И ти си Свети ничији… Звоно бије
На друму жеља двоје чергара... Лута овдашња скитница
За један славски дан обмане… У увелом венцу илузије

Имамо само постељу... Под ведрим небом роса и птица

Све је сирота превара... Упркос нећу злоби продати душу
Ничији Свече буди мој… Воли те до неба твоја Светица

Неће дан лутања да замени за разбор свети и за речи сушу

У бразду сећања посејано је ново семе... Изникла је клица...

На овај дан © 06.05.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/ zelenakap.blogspot.com

ЉУДКОСТ ЈЕ НАЈВИША ВРЕДНОТА

Толико година ево овде збраних

О зашто сам се несвесно сакрио

Иза корица књига од живота

Бранићу и сутра ко што јуче браних

Двојнице наше још нисам разлучио

Нека распело чека и моја и њена Голгота

Са друге стране завесе самовања

За моју неумрлу утекао да живим

Пишем јој песме са посветом

Из магновења и успомена израња

Спомен љубави коме се дивим

Није претња ни заточење гетом

Живот неосвојиве категорије носи

Љубав срећа и власт именују их људи

Лишен сам овога недостижног тројства

Сасвим је небитно ко самовласно коси

Ливаде туђе а ко воду носи ил суди

Осионо... Шта су јунаштва а шта чојства

Ја имам децу свевишња наслеђа посвећења

Захвалан Богу... Они су добри и часни

Људскост је највиша вреднота човека

Промудрали су умни давно ал нису хтења

Мога песничког срца... Јабланови горостасни

Олује неће да помуте висине ни гнезда века

Да развале неосвојиво... Ја и Она смо свили

У осудне дане и године збране руковети

Живота не пресоване у хербаријум увенули

Кад се на крају сведе и у смрт исчили

Наше су руке жуљне још хтеле жети

Похарали су нам њиве... Разум неће да хули

Између корица књига много је животописа

Наши су особени и различити у дару литературе

Рам песме је скучен ко живот на умрлици

На туђе злобе и пакости... Иза завеса и кулиса

Не тиче нас се њихова игра... Нити нас наше буре

Запењене у увире могу увући... Рам на слици

Није омча ужета прокламованог тројства

Једном заувек прочитана књига предана прашини

Ни чвор на линији љубави ил можда она тротачка

На све песме и све песнике... Наша су појства

Можда сетна и плачна више но друга ил се чини

Кад срце боли јаче пева истина је отачка

А тек шта је срећа и каква пошаст у време короне власти

Моје успомене и сведочанства се противе површном поимању

Наше прошло искуство ове надилази људске реке пену

У наслеђе нам времена предана не за постаменте и почасти

Будућем веку само предајемо људскост вечном предању

И ми ценимо највишу вредност човека категорију не освојену...

На овај дан © 02.05.2014. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: МИЛОКАЗИ ВРЕМЕПЛОВ /2014-2020/ 

zelenakap.blogspot.com