понедељак, 23. октобар 2017.

ЗЕЛЕНИ КАМЕН

И данас Мила остаjем на твојој страни
Волим те моја Неумрла љубави
Ни смрти не допуштам да пут повратка брани
Између моје сенке и твоје хумке на јави

На светом месту гори жудни пламен
Блиста биљур са свода гробне ивице
Лепоту љубави занавек таји твој зелени камен
Расцветава се ружа… Красотом чува ти лице

На урамљеној слици твоје године не вену
Нити се старост увећава са сенкама туге
У истом откосу као некада Омар нећемо косити… Кошену
Траву купити у плашће… Прошле смо године љубави дуге

Зденули давно око исте стожине… Развршен стог у нашој причи
Вилама смрти однет… Последњи нарамак развејава ветар буне
Докле ће године заробљене болом мук исте немоћи да тамничи
Прозивка није завршена у дану смрти … Вером се плоде круне

Нека столује оно што је остало од наше широке подине
Недам да кисне буђа и труне… Небо је покров воље једине
Протичу дуга времена туге таласима Топлице… Лима… Дрине
Знам Љубљена неће се празне вратити моје и твоје године

Стабло љубави ако расцепе громови виће се димови љути
Преко обала гроба… Да се не враћа мени одјек каменити
Мила слутим где ће и овај мој глас дозива да се запути
Моје и Божје сузе са тешким кишама јесењим дуго ће лити

Твој пој моје срце и данас чека… Васкрсну песму победе
Од анђеоског збора милозвучну с небеских портала
Зелени камену допусти да ме за заручника твог зареде
У записе срца чувам драгуљ Милине душе Лепото кристала

Крунидбена на Христовој гозби дођи Узваницо моја
Долазим ти и ја… Мила на твојој сам зеленој страни
Пунином нека сија твој смарагд зелени небеских боја
За лепоту мога вида… Пут љубави ни смрт не забрани…

На овај дан  ©  23.10. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 22. октобар 2017.

ПОКРСТИЦА ДЕВОЈАЧКА


Певање прво: КО СИ… ?

Не кршите завет ноћобдије за немо зорење
Опет ме је мимоишло Њено чежњиво грљење
Сву ноћ Милоснице моја недозвана анђео ти плете
Витице на крилу … Ако ме јавом не дозовете

Пустите ветрове да витлају своју песму смрти
Док слепи мишеви парају ноћ и гласови задрти
Буде долину уклештену… Уз белу источну страну
Ја сејем наде у прошлу бразду муком разорану

Истином жалим на тротоару мозга прегажене птице
Не греју ме скончале у лету ватре поскочице
Залутале у коло слободе… Очи су давно заспале
На ремену снова… У поткровљу чуче туге окапале

Прошли сабрани дани баштине јаву и дуге истине
Дрежди окаснело време на перону… Само првине
Чекају миленијум острашћени да пристигне нови
Опречне су приче о расколу… Нужде жуљају окови

Истрошене речи беспослене бацили су испосници
Једноумно крваве трагове заноса скривају у тмици
Под шкрипом точкова несвесне да освећење нађу
Град пропасти у немиру тоне… Морен истом глађу

Пој несрећних птица мучи… Без одјека у залеђу
Староставно писмо по ободу исписано глеђу
Ватриште набоја немо засејано сузу бола роси
Како да преживиш ако си збуњен и незнаш ко си…

Певање друго: КУДА НИЖЕ…?

У дневнику живота крију се моје избледеле петице
Орахову љуску не здробише ласно шаке невиднице
И данас водопад муке млазевима разлива белу пену
Мемла се шири побочно ко осветник затоном у гену

Грло отекло пуца ко реско стакло на љутом голом мразу
Тајно су сметови затрпали пртину… Једину стазу
Доласка наде… Мила опет су ми се замутиле беоњаче
У пуста гнезда леже залеђене птице … Дан се растаче

Лупешки лако… Скоро ће нови сутон да се свуда завлачи
Космати двоглави урлик немим пољем умирати… Космачи
Слуђене откосе магле плести и некуд водити заклетнике
Уз који олтар пристају маловерни и задњи позив клике

Маловрази погружени уз брег гамижу језом сами горе
Слуте нову ноћ страве… У мртву поноћ свешће раздоре
Левог и десног ребра и помутити завађену браћу снове
Док их страшила пуде… Нечестиви на размеђу воде ратове

Са Кара-Бегом туђе Султаније… На нашој завађеној тромеђи
Раздељене тропрснице трну… Угарак црни сам плута у цеђи
За раскорак судбине и записа… Зеру чекам на празном длану
Неме сведоке звезде… Ни ове ноћи нису смеле да изостану

Лелуја сенка одбеглог трена… Протуве мрке плешу зидом
Нова се песма у души свлачи… Ко ми то дроње крсти видом
Док ме понори вуку јаче од земљине теже… Мила куда ниже
Скамењен ми је језик… Залеђени траг и мрље бола псето лиже

У уму сврдла врте муку… Развртеле рупе црнилом зјапе
Опет ће без кусура сва моја умовања дрзници да одрапе
Великом глобом… За нове патње душе нема места без стида
Закинутом ко задњи лист проклетим ноктима кошаве кида

Вртлог умора елипсу дуби… Узалуд тражи жижну тачку
Да згоди срце… Оно се неда предаји и бекству у мит убилачку
Није ово мој крај тек тако… Не режите ми кости кошаве луде
Мени припада покрстица девојачка а вама у наслеђе ваше заблуде

Пој несрећних птица не може да мучи без одјека у залеђу
Протумачио сам староставно писмо по ободу исписано глеђу
Ватриште набоја није немо… Стару сузу бола стих не роси
Засејах га новим духом да живи… Ниси збуњен и знаш ко си…

На овај дан  © 22.10. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ”БОЗМАНСКИ ПЛАТО”
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

субота, 14. октобар 2017.

ПРОМЕТЕЈСКА ВАТРА

Идиле нису стале законито у ток јужне свере
Одбегле су даље на путу погибли по злом зову
Тешко је бити стамен кад злоће скроје мере
И људски кратер пепелом затрпају… По рову

Гамижу оклопи сиви разбројени у старине
Док главом без обзира распуђени ветрови хује
Опет су земљу наслеђа свиле туђе помрчине
Све нас је снашла иста жалост смрти иза олује

На тврдом бедру страха глиб неистине не вене
Мало је утехе и вере на клацкалици туге било
На историјском мосту призор мучне размене
И сада цепа слику у уму… Залуд се шиљило

Раздеобничко шило на заједничком полулуку
Узбуном душе стратишта се болно селе у епопеју
Варварске чете поход разнородних тирада вуку
У узбегличом тору… Где си с ватром Прометеју

У глибу блата праоци наши изгубили су траг
На јужној окретници дуге невид се тмушом корени
Пољима прве слободе не уврежен соколи се враг
Вавилонску збрку вражи и не слути удаву у истој пени

Помрачење сунца узалуд сверичну лаж крије у корони
Са првим запеклим трагом она купује примат јаве сама
Крилатог бика… Потом су се листом одазвали патрони
И милосница ложе… За тајновите ћутње у искап милиграма

Вешто су сплели причу куглаши… Двојницом диве
На успаванку зоре мразеви рани опомињу голе гране
Зове узвишен поглед и слика из птичије перспективе
Запис угарка црни… И задње наде пепелом не затрпане

Ово је моја домовина… Не признајем царство лудака
Лучеви храбрости истину носе и светло слободе поети
У име побуне часне против погубне заосталости и мрака
Опет ће Прометејска ватра на мојим длановима горети

На овај дан  © 14.10.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “БОЗМАНСКИ ПЛАТО”
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

петак, 13. октобар 2017.

КРИВА ЧИТАЊА

Нисам сам се уплашио ваших кривих читања
У пустињи несвести како наћи спасоносна појила
Зашто по теби разграб износи поглед пре свитања
Који је то слог погибли испао из низа лудила

Чему последња исповест презреног свица
Не препознаје се човек у теби по маниру
На своду облачном залутало је јато птица
За којим опиљком упалим у око сузе навиру 

Машта се разгорела на првом превоју планине заборава
Тврда и скорушена љуштура лета још се некако држи  
У учмалим ходницима самоће маховина уместо трава
Прекрива беду постојања… Реч као огањ душу спржи

Без свете истине се не напредује у висине
Испод лука огроздалих година промиче само самоћа 
Тако ти испита савести преврни још једном камен судбине
Тешко је гледати траг слободе куда је прошла злоћа

На овој страни лудила горе исте луде ватре већања
Трећи је дан чекала заседа да се пробуди зора
Колона мимохода у пролазу мили промајом сећања
Не можемо више слушати утуке…  Доста је било прекора

Труле су цеви на трансверзали филозофије у сени
Зарђале још коју годину пре гарантног рока
У туђој школи не учи се смерност дилберу окруњени
Најжешћи луди напад очекујем онако мучки с бока

Барабама се не сме оставити отето право више
Да цуцлају свој безобразлук по намерама лудим
Даску у твом мозгу ко ће једном да претестерише
Остављам их Богу…Ја нисам позван никоме да судим

У прокључалом експрес лонцу одговора нема до паре
Са запушеним вентилом страшна несрећа се слути
На мојој извиђачкој страни нећу ваше тајне радаре
Ни шпијунажу… Нека се нико незван овамо не запути

Дрхти ово стубиште ума под петама капаџије
И заноси се у страну... Ко ће му намере знати
Моја жижна тачка ослонца се предала није
Сатрапе многе знам… Ко ме то тајно прати

На кривој стреји разнизале се горње ћерамиде
Ниси се јавио бледолики да санираш штету
На моју кућу песника насрће напаст… Нагрнуле су гњиде
Али не слуте чешаљ требљења… По нашем старом адету

Ви што кришом читате у шкрињи заборављене споменаре
Ходницима велике мемле док се беда потајно шуња
Чекају вас хајдучке очи… Не залазите у моје атаре
Зар нисте знали да је ово земља опанака и гуња

До јуче оно априори данас се изокренуло у ништавило
Пред поноћ не умире мисао збиље у замореном уму
Обогаљени запис удаљава се на периферију… А крило
Лево и накисело батрга се само по блатњавом друму

Тешке и мртве тишине попеле се на грбачу ноћобдије
Шта смо то људи моји дочекали… Нема епилога суда
У ово смутно сиротиште наказних сања касне кириџије
Да комору јевтиних речи у таљигама превезу било куда

© 11.10.2017.   Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ВАРВАРОСЕ /2017/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 9. октобар 2017.

БЕЛЕ И ЦРНЕ ГЉИВЕ

Посетих сећања у застоју корака тромих
Тражим да убрзају падом до прапочетка
С висине ума начетим у времену заборава
И ту у истом збору измучену душу сломих
Сручи се на поља њена плаха киша јетка
По која гљива бела из смонице васкрсава

Нисам сигуран… Потајно слутим да су отровнице
По ободима мастиљивим носе расуте црне пеге
Устежем руку да их у бисаге сећања понесем
Више бих волео да су невесте чисте… Лице
Да им пољубим нежно… Судбина тера шеге
Са мојим животом… И росу суза јутром стресем

Са нагнутих шеширића тек изроњених из земље
Кад се мокар од успомена кући уморан вратим
У дневник дописаћу још један побегли дан празнине
Не пуштам немар времену и поподневу да дремље
На кладу у дно дрвљаника секиром муке речи кратим
На иверје слова да овде труну трагачи Домовине

Животних сећања… Тужни путници прошли и будући
У дроњама илузија и снова... Oнако босоноги за сва доба
Папир у своја недра бреме успомена заборавља да свија
Од себе бежим ил се себи враћам кад се дом раскући
Залутале ти колоне расутих мисли “Чарнојевићу” пре сеоба
Отровно поље гљива за троме кораке земља је Недођија

Напуштам сећања у застоју корака тромих
Тражим да убрзају падом до прапочетка
С висине ума начетим у времену заборава
Никога нисам нашао… Уседелице не удомих
Поражен губим битку у двобоју са собом без иметка
Вратићу плен смрти истрошен живот… Победник јава

У очи прст забада и копа беоњачу из мутне дупље
Крвави трагови једини су записи сећања по мом лицу
У дневнику празнине… Лобања пуста црне гљиве чека
Самоникле за сва доба… Надах се да ћу продати скупље
Животопис у песме преточен… Књиге зарубих… Зарубицу
Уједом вештачких зуба… Два богаља… Зелена јед млека 

Шкропи из белих и црних гљива… Укорутила се слова
Штавни опанци подерани… Раскаишене опуте сећања
По блату се вуку… Упросјачени песниче у часу сумрака
Размеђа живота и смрти тешка надом нека мину пре отрова
Прошлости нема данас… Успомене ноћ и магла заклања
Будуће неће стићи… Нека им је црна земља проста и лака...

На овај дан ©  09.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ  /2017/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 5. октобар 2017.

НА РАЗМЕЂЕНОМ ПУТУ

Мила отвори двери за љубав с олтара
Да скончаш у миру након путовања
И бдиј ко на ивици листа бубамара
Заспасла у крилу мајке Шта ли сања

Усуди се и ти поето… Сан је на послетку
Недај да те меље врева урбаних трудова
Реци…- Песмо немој зборити муку јетку
У тврду бразду треба засејати истине слова

По разубљеном трагу касног времена
Понестаје старе жудне и ватре у костима
Срећом реч није нестала… Хоће кремена
Не љуте сузе што се лију у заплетима дима

Скитницу не тражи на мом друму
Не чарај духа невером бајања
Небовид се разлива по твом уму
Посеклих збиља јоште жуде трајања

Што криком најави јато и ове вране
У сумрак дољом било је премного граје
Сада се растоке гнезде и мисли преслане
Како докучити у кутку скривене спознаје

Вуку се опанци отежали од црног блата
И ове ноћи… У ранцу бола носим посртања
Док трчи упорно клатно старог џепног сата
Куда жури… Уснулој поноћи се не клања

Знам… Пропаст се одавно устоличила
Докле ће заокрет погибли мукло да траје
Ако се не одрекнеш мене песмо мила
Ја ћу ти дати срце на длану и откуцаје

Да се времешна блискост скоро разлучи
И раздвоје тамне сенке ноћи у кораке
Могу ли веровати сведоку небеској лучи
Налеглој ивицом поља у плитке размаке

Бол за болом у врзином колу појачава заврзламу
Знај нероднице песмо… Чека те свитак јутрења
Мука за муком тоне у густиш… Разагнај таму
У завету вере дозвана си да примиш знак посињења 

“Опасно по живот” изазивно стоји упозорење црно
На пустом путу нико да ми назове крсно име
Докле ће распукла земља чекати горушичино зрно
Време је да се вером засеје у бразде пре зиме

Подлегле језом колутају телом саме неурозе 
Збуњен у чуду морим себе Не предаје се воља
Зашто модра пуца крије лишће чемернице лозе
Док тражим разгроздани грозд с ханаских поља

Два се ока уочила усред тмине… Стража блене
Из окова тамнице ослободићу риму да прослови
По калдрми раскопаној ко у крвотоку прсле вене
Пустићу нека мирис скоре кише разносе ветрови

И по врховима брда да путују тешке магле
Нека век цели надничари песма за кору хлеба
Ти Боже душе што клече усправи и оне сагле
Отвори двери вечног града и саме уставе неба

И сутра ће на размеђеном путу таљигати муке старе
Упитници нагртати ко авети и отрови пенити пене
Док траје искра живота бранићу моје песничке олтаре
Ова песма има право да се достојно опрости од мене

На овај дан  © 05.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com