ПОКРСТИЦА ДЕВОЈАЧКА

Певање прво: КО СИ… ?

Не кршите завет ноћобдије за немо зорење

Опет ме је мимоишло Њено чежњиво грљење

Сву ноћ Милоснице моја недозвана анђео ти плете

Витице на крилу … Ако ме јавом не дозовете

Пустите ветрове да витлају своју песму смрти

Док слепи мишеви парају ноћ и гласови задрти

Буде долину уклештену… Уз белу источну страну

Ја сејем наде у прошлу бразду муком разорану

Истином жалим на тротоару мозга прегажене птице

Не греју ме скончале у лету ватре поскочице

Залутале у коло слободе… Очи су давно заспале

На ремену снова… У поткровљу чуче туге окапале

Прошли сабрани дани баштине јаву и дуге истине

Дрежди окаснело време на перону… Само првине

Чекају миленијум острашћени да пристигне нови

Опречне су приче о расколу… Нужде жуљају окови

Истрошене речи беспослене бацили су испосници

Једноумно крваве трагове заноса скривају у тмици

Под шкрипом точкова несвесне да освећење нађу

Град пропасти у немиру тоне… Морен истом глађу

Пој несрећних птица мучи… Без одјека у залеђу

Староставно писмо по ободу исписано глеђу

Ватриште набоја немо засејано сузу бола роси

Како да преживиш ако си збуњен и незнаш ко си…

Певање друго: КУДА НИЖЕ…?

У дневнику живота крију се моје избледеле петице

Орахову љуску не здробише ласно шаке невиднице

И данас водопад муке млазевима разлива белу пену

Мемла се шири побочно ко осветник затоном у гену

Грло отекло пуца ко реско стакло на љутом голом мразу

Тајно су сметови затрпали пртину… Једину стазу

Доласка наде… Мила опет су ми се замутиле беоњаче

У пуста гнезда леже залеђене птице … Дан се растаче

Лупешки лако… Скоро ће нови сутон да се свуда завлачи

Космати двоглави урлик немим пољем умирати… Космачи

Слуђене откосе магле плести и некуд водити заклетнике

Уз који олтар пристају маловерни и задњи позив клике

Маловрази погружени уз брег гамижу језом сами горе

Слуте нову ноћ страве… У мртву поноћ свешће раздоре

Левог и десног ребра и помутити завађену браћу снове

Док их страшила пуде… Нечестиви на размеђу воде ратове

Са Кара-Бегом туђе Султаније… На нашој завађеној тромеђи

Раздељене тропрснице трну… Угарак црни сам плута у цеђи

За раскорак судбине и записа… Зеру чекам на празном длану

Неме сведоке звезде… Ни ове ноћи нису смеле да изостану

Лелуја сенка одбеглог трена… Протуве мрке плешу зидом

Нова се песма у души свлачи… Ко ми то дроње крсти видом

Док ме понори вуку јаче од земљине теже… Мила куда ниже

Скамењен ми је језик… Залеђени траг и мрље бола псето лиже

У уму сврдла врте муку… Развртеле рупе црнилом зјапе

Опет ће без кусура сва моја умовања дрзници да одрапе

Великом глобом… За нове патње душе нема места без стида

Закинутом ко задњи лист проклетим ноктима кошаве кида

Вртлог умора елипсу дуби… Узалуд тражи жижну тачку

Да згоди срце… Оно се неда предаји и бекству у мит убилачку

Није ово мој крај тек тако… Не режите ми кости кошаве луде

Мени припада покрстица девојачка а вама у наслеђе ваше заблуде

Пој несрећних птица не може да мучи без одјека у залеђу

Протумачио сам староставно писмо по ободу исписано глеђу

Ватриште набоја није немо… Стару сузу бола стих не роси

Засејах га новим духом да живи… Ниси збуњен и знаш ко си…

На овај дан  © 22.10. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: ”БОЗМАНСКИ ПЛАТО”

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com