ТРАЖИМ МЕНОРУ

Сва моја разгласја зашла у празно

О дубину бездана болом се ломе

Кроз одјек траг сам погибли сазн'о

Напуштене мисли срљају увиру своме

Колоне разбора закржљалих куте

У процепу је ово тајновито време

Никако да опоравим рођене путе

Глас нови прошли тражи… Лута племе

По раселинама уоколо џиџвари расути

Кржљају од памтивека заточени растом

Стазе и путељке нико да јутром запути

Запекли набоји пета великом крастом

Несносно мртвило црно данима сврби

Да се почеше жуљно место вапи свраб

Клати се празан самар на магарећој грби

Разломљен запис нечитан… Урушен граб

Располутили на две поле ветрови силни

Тужно је поклеко дуговеки старац испод паса

Ја тражим своју урезану менору… Заперче жилни

У црној смоници обаљени… Утаја туге неће да стаса

Не марим животе за закот ситних црва

У разједање што се брзо и лако дају

Шта вреди задња молитва и она сирота прва

Безгласне опет су остале у пустом опроштају

Разгласја даљина коме смрт да посведоче

Никога нема зором да их будан чује

У мртвилу орница векови кад се расточе

Залуд ти поето песма… Ко да је одболује

Прамиња прозебла магла мрким кланцима

Јесен се првом језом ћутке свлачи

Разболела се последња строфа... По брдима

Прозукле очи пронесе самар… Ноћ се смрачи

На овај дан © 30.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogpot.com

ПАПУЧАРСКИ ЕПИТАФ

                                                   папучарки Ж.М.

На пауковој и људској мрежи толико папучарки

Сусреће сваки дан невере у зачуђењу згрожен

Преваром беде што вуче у крило опсенарки

Опсену јалове наде… Чиме си данас дане обожен

Љуштуром измаглице и росом мртвог увенућа

Зар не осећаш задах и смрад у брлогу срама

Од кад је све на продају до бола раскућена је кућа

Улагујеш се ко љигава пијавица и тапкаш папучама

Од твога сумора зачудо није суморнија јесен

Што те скрати па ти кратко обданица траје

Ноћ папучарска до гроба те следи… А ти потресен

Шепртљаш алејама мокрога лишћа из утаје

Ко је уз узглавље већи папучар или папучарка

У свакој уклетој мрежи иста је клопка обмане

Глупој муви она јутарња или вечерња варка

Све глади су алаве … Време испраћа караване

У тамно гротло бездушних расуканих црева

Несвесна смрти сестре муве друга већ зуји

На истој капији исте мреже папучарка зева

Кад пригусти сваки реп лако се врчи… Куји

Вреди ли прича о папучарењу без опомене

У песми заглушеној од брундања мува и клепета

Папуча везених у кичу … Вазда су јаче опсене

Од јаве отрежњења… Заблуда остаје до краја света

И оно мало трезвености раздробљене у чарки

Искру истине не донесе… Пепео све затрпа положен

На замршеној мрежи окачило се толико папучарки

Нико их више не сусреће у зачуђењу згрожен

Између њих двоје у лажној свили превара је ушушкана

И тик уз врата рођене собе расути пепео преко прага

Док ласкави пољубац на врату утискује нову лаж усана

Црвену мрљу папучарке на крагни… То је једина сага

Папучара и папучарки о којој се прећутно заветнички ћути

Да се не размрси врзино коло затварају се невиднице очи

Кремењачо ума помешани су бели и црни димни барути

Папучарски епитаф нико се не осмели да уклеше на плочи

На овај дан  © 29. 09. 2013. Славими®  Ј.  Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” 

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ОД НАДИРА ДО ЗЕНИТА

Од надира до зенита

На слободној вертиклали

Док ми поглед болан скита

По висини и дубини да се жали

Слабом виду мутног ока

Замућеном сузом јада

У арач је зашла стока

Сиња кукавицо шта ћеш сада

Чим да плати неутешни јадни гољак

Мало слушче само сузе може лити

Окорели чувар поља прек је пољак

Штету без откупа ко ће опростити

Сеоско чобанче усуда неће да моли

Нити просити призив лажног свеца

Зна да докони лаж љубе кад се досоли

И вуцибатине подземља… Геачка деца

Узалуд страшилима веру му плаше

Виспрени дечак слути правду свету

Извикани су им фазони ко снаше

Копиљуше кад пород крију и плету

Приче обмане селом за лаковерне

У пустом сажаљењу нема простоте

Падају на првој провери кочоперне

Ласно изгубе част потрошне квоте

Поверења кад им се отрцају

Презрено име љага укаља

Клетве не вреде док се бусају

У прса срама за по фртаља

До откупа остаће сирота стока

У тор за рачун поара и штете

Не вреди ни прича сузоока

Пољак самилости нема… Дете

Чувару ниси било ко чуваркућа

На каменом крову верно своме стаду

Горка је ово лекција твога посрнућа

Себе у откуп подај пољаку гмаду

Без ајлука чувај и његове овце

Опросна година док не мине

Морални закони за “богословце”

Нису писани… По своме чине

Правду осиони… Кад се осиле

Суд глобе и неправде ти је писан

Обриши сузе да очи не исчиле

Сирото чобанче… Ти ниси иксан

Као распусници газдинска деца

Ругачи на твоју смртну муку

У дрском иметку имају свеца

Дерани се опет тољагама туку

Кад твоје сунце истине једном буде

У свом зениту нихов надир биће

У часу док задњу осионост прогуде

Бездана тачка пада… Ево свиће…

На овај дан  © 27.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

У СТУПИ

Мамузају нас галопи јаве

До судњег дана узвратном муком

Грубијани су ту да грубост сроче

У речнику без исписа

Мудраци мртви не расуђујте главе

Није време на утук ићи утуком

Шта у голом седлу може сироче

На оне с маскама иза кулиса

Мостовље сујете над понорима бруке

Сакато корење штрчи кроз забуну

Јаву о јаву као у ступи тучком туку

На гумно пристигли ненавидници клана

О неродну шљиву окачене куке

Ко прошће за ватру одбачене труну

Мрчи се црни облак и завија чуку

Голети суре лепљиво тону до бездана

Остаје повојница на бешику младости

Да у тиховању црвоточи време

Кажипрст се грчи једним словом

Хоће ли оскудица да се своди

По гробном бувљаку продају се кости

У бесцење црвима вере и анатеме

Печатају се уместо воском оловом

Колико гнусна мржња изрода породи

Глистајиво је време јесење

Расуто успут за сећање

Не мислим туђом главом јaдиковке

На спруду одласка смрт чека

Ноћ је ноћи заветовала моје бдење

Да чува душу и реч милости за већање

Небеског суда без ураниловке

У зениту неког постхумног века

Древне су поруге упрљале акрепима

И црном бојом каталог бивших спознаја

Обљуба нискости крчми љубав свету

Заветрине се крче поломом

Ко ће се сутра дичити људским несојима

Наситили смо земљу и кипи од издаја

Губитници су погубили своју планету

Неће то да знају непомирљиви сломом

 На овај дан  © 26. 09. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

НА ЗАЧЕТКУ КРВОТОКА

Запела је песма и стих у зарезу

Тама умотава под свој губер црни

Дроње касних жеља и буди језу

Нова мисао пре освита тек утрни

Не крцајте ми коштице од сна

Мождано језгро нека чува поноре

Наду је тешко извући са дна

Никако да стигнем прах и лахоре

Оцртава се слутњом заједничке глади

Нанос талога муке иза испивеног дана

Модрином јесени закорачили су распади

На покислом прозору тескобе и кљун гаврана

Песник са црном птицом стражари

Да не утекне поноћи глуви тренутак

И осуда се обзнани пре зоре у брвнари

О зарђали клин живота окачи оснутак

Неиспрдене пређе и прекинуте нити

Чађаве штранге са заборављеног ведра

Зашто је песнику суђено два пута снити

Исто погубљење и дар жара у гола недра

Ни песма чвор тајне не уме да развеже

Оклоп коштице између два камена

Одолева… По шавовима јаве ноћ преже

Успомене у нови јарам за тамна времена

Да здробе наду слабе су људске руке

И расклопе поноре окамењене душе у болу

Љуштура ума крије шифроване поруке

Док тајновити запис сузи лепљиву смолу

Густо црнило ноћи у левку катрана

Никако да исчили из убоја и отока

У освиту се нису отворила врата запретана

Болна се песма закључала на зачетку крвотока

На овај дан  © 23.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ДИВЉИ ПЕЛИН ЈЕ ПОНИКО

Црне су прогнозе… По разуму коров нико

Ђубриште нас сваким даном превелико

Затрпава… Ружно… Смрадно… Разнолико

Може ли нас од удаве и помора спасти ико

Због немара немој и нас људе рамит слико

Сами смо у безнађе заурлано ружна вико

Стигли кужни... Док се небо језом стреса… Рико

Волујска и лавља… Век је овај на ружноћу свико

Ружној причи о ружноћи не клони се поетико

На крв и проломе осветничке злобна патетико

Распуђену пилеж страх је авлијом растико

И згулио нашу кожу као кору сломљена јасико

До поднева смрт би саму кад би мого човек чико

У поноћи у превари да је мимоиђе… Пркосна бељико

Црну пегу узалуд је крити… Тесно скројен смртни трико

На повоју дарoвани уместо пелена… Сваком разнолико

Исти задој сви смо пили смртно млеко или млико

У наречју своме за црно наручје горка варенико

На сметлишту пужу нове вреже… Дивљи пелен је понико

Таму историје не разагна пламен почађала лепетрико

Црне су прогнозе… По разуму коров нико

Ђубриште нас сваким даном превелико

Затрпава… Ружно… Смрадно… Разнолико

Може ли нас од удаве и помора спасти ико…

На овај дан  © 22.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић

књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” Мили, у спомен

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ПЕСНИК У СПОКОЈУ ТРАВА

Песник је тражио еоне прошле рспрсле у мраку

У свету лузера неки су крили осеку истине

Пабирчење свести гори уз освету дима

Он удес душе пред омчом износи за длаку

Неки срећници без душе зашли у своје висине

Цепају му једра наде и срж ваде умрлим костима

Преседају умља из чашице цвета у затоне сете

По сверичном огледалу прилегле су старе магле

Изворишта гргољ воде поодавно нису дала

На рачун крчмења из прикрајка пристигле освете

На пут одлажења исцепане зоре истом муком јагле

У наручје разбијено задња суза утучена тек је пала

Кошевину зрелих мисли нема нико да сакупи

У навиљак по сред тора на пропланку идеала

Вриште магле преворнице из присоја уз ледину

По здравицу име пошло да призове и да скупи

Сабориште братско... Све у венац чистог магистрала

У прочељу софре празно место... Грч не точи медовину

Столетне куће скамењене на ћувику ко приперци

Таљигају време за засуне испод мрке водојаже

Голе стене у запису бразда удар нове љуте муње

Уз кладу расула разбацани које куда помркли иверци

Сутрашњи дан обећани уклету ноћ издајом слаже

Ништа се зором преокрене у ништавило и расуто труње

Утабају га у смоницу просјачки кораци и удар тољаге

Даним цупка стара рита на гумну обезбожених снова

Милост нико не дели у вилајету од праоца греха

На сеоском гробљу испод маховине тражи своје драге

Претке да прозборе мудро речи глагољицом слова

А враг му се руга из подземља... Све пршти од смеха

За обућу ремена нема ни ђона... Пропале опуте штавне

Табани боси у пликовима плинули ко оспе детиње

Залутао је бол у задебљалој кори табана што се расцветава

Опет су заноћиле испод трепавица оне песме давне

Сузе су хтеле да их исплачу за птице ко модре дудиње

Да их позобљу заборави... Оставите песнику спокој трава...

На овај дан © 21.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

УЖЕ УСПОМЕНА

У мраку отварам двери мога дома

Нечујно ко књигу меког повеза

Бојажљиво да се не пробуди уснуо

Не могу рећи колико предуго траје кома

Несвест самоће иза мојих срчаних реза

Овај кључ речи исту тугу опет je чуо

Имам дом а обездомљен живим између зидова

И листам књигу сећања на прескок поглавља

Испале листове из корица сaкупљам ко стопе трагова

Мрак је по угловима у паучини украо слова

И наслов књиге „Спомен у неспомену“ јавља

Времену будућем... - Не личи одјеку прошлoг зова

Ни размеђима мастиљавим у сабиралишту мрља

Свевремене су само патње и пролазности дуге

На кишном небу олујне капи и по мојој коси

До голе коже мокар песник у ноћ прозеблу срља

Соба је ледена језа и језеро оковано станиште туге

-Живот шта ли је, кад милост у смрти опет проси...?

Разум ме опомиње: - Ућуткај речи да не зборе

Зидове собе ко листове књиге опипај прстима

Можда ће слепе очи нови запис песме наћи

Угљеном живота писан испод мождане коре

Измешале се сузе и кишне капи небеска рима

Чини ми се да плаче заточењем на средокраћи

Припијеној на мокрим раменима што клизи

Истом понору мисли док мрак поглед пориче

Додир прстију опипа оток душе да је чује

Млитава светлост с таванице неће да понизи

Сажаљева ме онако док трне из прикрајка циче

Чујем мој дах у оковима празнине сам протествује

Кораци су замрли окамењени посред собе

Књига се даље неда читати лако и разговетно

На стражи утехе нема... Све је вечерас безимено

Сам себи тако се одазивам у празном кругу тескобе

Заденуо сам маркер у књигу... Поглавље сетно

Читаћу кад сване дан... Вратило се доба камено

Сви векови од повечерја до зоре у ноћ су стали

Историја се поновила од прве до задње стране

Будућа поглавља у прошлим већ су прочитали

Нико ове строфе гледати неће кад гром их спали

Севало је јако и дрхтале су под прозором гране

Читаву ноћ зебла је књига у соби сан ми крали

Громови љути ил гласови људски из таме

Ухода што цепају ми књигу живота подмукло

Страницу по страницу да срца мржњом потпале

Само је гроб моје Миле жудео љубављу за ме

Прекинуло се уже успомена пред зору кад је пукло

Ненадано прозорско окно и покисле песме не листале

На овај дан  © 19.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/ zelenakap.blogspot.com

КАД ЦРНИ ПОЧИСТИ БЕЛЕ

Не срљам у туђе растоке и сам расточен

Хоћу да лицем у лице сусретнем се збиљо

Век живота што проживех можда је орочен

Умем ли казати како сам све ово истоциљо

Камено тоцило одавно не држе труле соје

Заваљено у ковраг коприва и траве снује

Сан заборава и неке давне и дивне камене боје

Сећање мирно чами ни једном јотом не протествује

Песма сада се овде не пише као у оне дане

Пабирке нико не прибира за домазлук сутра

Где су се загубиле чисте врлине под ковом мане

Југ је у беди својој несвесно искобио источна јутра

Све је у заласку мртвилом сакралним заноћило

По некад попци буде глуву тишину и безнађе

У замету времена нестале су руке да тоцило

Окрену за почасни круг… Није ни доба млађе

У свом вакту дошло изнад сенке тужног тоцила

Копрена лоше среће одавно све држи у грчу јаве

Болно је искуство када живот изгуби кормила

И олуј подигне буру смрти а она закључа све браве

У бездан кључеве баци да пролом не досегне нико

Вероломно доба муке не враћај се у преваре старе

Само је песник овај и пре своје смрти умирати свико

Кад речи умру и разгради се рима где наћи домаре

Да надгледају песникову кућу у оронулом стању

Мучна је сторија њена… О тоцилу је тек увертира

Била за твоје гануће кад се читачу нађеш у познању

Прошлост у садашњости за сутра потезе не ковертира

Игра живота и смрти нема реми… Знано је ко кога матира

Пешица против коњице губи битку… А песник краљ дика

И поетеса краљица допадну ли ропства у нужди абдицира

Кад црни почисти беле остане да се распреда пораз ко хомилика

Сад разумете зашто не срљам у туђе растоке и сам расточен

Хтело се и би ми од руке да лицем у лице сусретнем се збиљо

Век живота што проживех докучио сам да је одређен и орочен

Слутим и у епилогу не рекох до краја како сам све ово истоциљо

©  10.09.2018.  Славими®  Ј. Зеленкапић

књига: ТАРПОШ /2018/ zelenakap.blogspot.com

ТРЕЋИ ДАН ПОСТА

Не тулите ватре кишом мука залужене

Нек се диме паперјасти облаци истине

Са лахорима кратко је време тињања било

Вечерас не могу да сведем све опсене

На трећи дан поста преварни бол да умине

Недам у распир љуте речи ни у слепило

Нагорело дрво ко криви торањ стрчи

Окомито у праскозорје заспала сенка

На ивици ума прилегле путене боје свести

Пени нејасни талас и читав век крчи

Опора вода пече уста у цугу старог дренка

Опепелила се реч проста неће да се размести

Место у стиху права првородна тражи законом риме

Неда космате тајне биће да дробе и узданак дана

Метални низ на ободима шнира прагова пружних

Под воском стопљено нечитко печатно име

Цару славе Христу нико не кличе:- Осана... Осана...!

Опет му дарујем сузе пратиље у збегу дана тужних

Маловерни зар још сумњате у истину његовог зова

У корак по води зове вас да учините смело

Неће се два пута душа тровати истим отровом

Лако је пити медовину лажи с усана и чашу отрова

Овде нишчи тврдом вером уздижу право начело

Знај роде да те заклињем сада свемилосним словом

Не тулите ватре кишом мука залужене

Нек се диме паперјасти облаци истине

Са лахорима кратко је време тињања било

Вечерас не могу да сведем све опсене

На трећи дан поста преварни бол да умине

Недам у распир љуте речи ни у слепило

На овај дан  ©  07.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

ПРЕД ХРАМОМ ТАЛИЈЕ

Изненадна мисао

У полутами врисну

У мраку се види јасније

О њој нисам писао

Оне тужне што кисну

Прозебу брзо испод јапије

Колико дуго пишем

Све сам мање слободан

Немам другог звања

Другима допуштам... Ја не бришем

Нека ме прецртају ако сам неплодан

Склоњени се не склања...

Попут монаха који стално пише

Нисам сам себи доделио титулу

Натоварио сам рођени крст

И послање "слободног уметника"

Кад неко на мој олтар кидише

И држи да је непогрешан... Не свира фрулу

А ја следујем одређени ми прст

Са искуством изгнаника

Не држим до спорних награда

Могу да годе али најчешће штете

Уз незаслужне мука је живети

Данас је срамота право... Отуда парада

Неморала... И прича се плете

Бруко хоћеш ли једном поцрвенети

Слаба порота сабраће је пресудила

Песнички пасош су ми одузели

Узалуд... Моје песме опет путују

Нису слепи пуници залутали

Претоварен је песнички брод

Ово је време лудила

Скакаваца и хрушта

Издали смо част а нисмо смели

Опрости Боже... Пакости царују

Коме смо умове своје продали

Јудино дрво и гране дале су трули плод

Содомска завеса се спушта

  

Истински и скромно живим

Преживим песму сваку

И у њој други живот спознања

Успомене су гробља стара

Са мноштвом споменика

Од маховине и сам кад посивим

Гроб ћу бранити и сваку раку

Светло моје душе и сва свитања

Хоризонте наде... Није превара

Ово је белег штитоноше и једна слика

Сан о слави не сањам

Ја сам сањар живота не ореола

Још увек тражим себи пута

Само моја и права врата

Богу се једином клањам

Праштам вам све до бола

Нек вам моја недра расута

Коначиште дају и љубав брата

Не убеђујем никога речима

Сумрак се преодео у потпун мрак

Време је у прошлост да емигрирам

Данас и вечерас све сам даљи од сутра

Пролазно јуче брзо ме је издало

Наук и снага је у поразима

Делим свима све... Иако сам просјак

Милости за овај свет бирам

Једног Едемског јутра

Чезнем да се вратим роду бар још мало

Сведочанство је у делима

Бог зна зашто осуђен на осаму

По други пут сам сироче

Тишина најбоље пулсира

Кад стаче нове мисли слободе

Тешко је бити човек међу људима

Криво осрамоћен и гурнут у јаму

Разуми ме бар ти Небески Оче

Испио сам чемер из свог путира

Дао си ми два ока да се ороде

  

Нећу се сећати ружних времена

Зашто да будим заспали немир

Бисере нове песме токове душе

Оне су део моје вере нанизане огрлице

Те искре будилице ил друга семена

Звездани ројеви распрсли свемир

Ко ових дана пожари у сред суше

На пустим њивама слегле птице

Омеђили су ми поље живота

Хоћу да га љубављу проширим

Не отимам од других ништа

Љубав мени не припада и није моја

Она је моје уздарје... Ближњима дар

У доба глади ретка је доброта

Згаслу ватру ако распирим

Огрејаће се многи и биће огњишта

Умирућа земљо светилишта твоја

Слуга сам твој а не господар

И расипник латица љубави

Читав сат ништа се збило није

До болног промишљања

Тражим право на реч

Ни један метеор и падалица да не кане

Моје су жице и слух на Божјој октави

Враћам се времену Талије*

У храм звезда нећу живи креч

Не затрпавајте ми ране...

На овај дан  © 03.09.2012.

Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/

zelenakap.blogspot.com

*Талија је једна од девет старогрчких богиња,

заштитница драмског песништва, нарочито комедије.

Отуда Талијин храм.

Осим овога по турском је срећа, судбина,

звезда под којом се неко роди /срећна звезда/.

ГДЕ ЈЕ МОЈА...?

Пустoшнo врeмe никако да мине

Чека се затишје и простор тишине

Залутао некуд усклик олакшања

На раскушћу векова тек се само сања

Необично али мучно... Збуњује ме врева

На крају живота прва посртања

У сплету подвала нит истине све је тања

Титрају празнине... Већ се кида уже

Топе се дани ко снегови и предели јуже

Нека нова језа у кости се свија

И чежња нараста као земља Небратија

Где је моја... Иза полутара душе

Можда тамо у прашуми муке

У густишу расцветалих рана

Не листају невине ми руке

Едем није враћен у јутра постања

Коме да дам јабуку на дар

С дрвета познања добра и зла није

Задња је убрана из недара

Ноћ још јутро вара... Неда му да сване

Озарног лица... Никако да стане

С древнога сата мала шеталица

Одбегло је време... Живот ће да мине

Ово танко уже ако се прекине

Није штета... Ни за омчу није

Смрт џелат вратио се из Недођије

Бели пешак на шаховском пољу

Без коњице узалудно гине

Пустошно време никако да мине

Звездарница неба тиња помрачена

А у мени из расутих вена

Бол се с крвљу расипа утробом

И јуче сам беседио с гробом

Од мене до мене нема моста

Ни брвна да споји обале

Ко ће муци да подигне брану

Да отвори бар вратнице мале

Преливнице бола пенушавог бука

Царским друмом отишла је свита

Измакла је стиску твоја рука

А у лета рана ко ће да ме води

У поља истине белица где роди

Моја булка мене чека усред жита...

На овај дан  © 02.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com