петак, 31. јул 2020.

БЕЛЕ РЕЧИ


Мили, с љубављу

У прaзнину белог папира
Уморне очи загледане
Данас ме опет дух дира
Јучерашње и сутрашње ране

Истину траже у очају
Написане речи рукописа
Ожиљци не зарастају
У мирису крви и нарциса

Узалуд на белој њиви
Нeмa семена и браздања 
Напокон кад све посиви
Коме писати моја завештања 

Уходе остале без отисака
Мог умног плуга и пера 
Боли ме мемла и Њена рака 
Јели је и она само мрља... Ил вера... 

Докле ће успомене чувати поруке
Грло се стегло и јецај грца
Чиме тешити душу и празне руке
Писах што писах од срца

Коме... Ко ће сутра песму да чита
Река живота и смрти је предубока 
На прагу новога дана и вечног освита
Сабирам трагове просуте из ока 

Запењене кланце мерим по дубини
А видим водене жигове од суза
Разливену тугу по белој површини
Острва пуста и гробља претражује муза

Мили дарујем заветну повељу
Небески суд да љубав толкује 
Бели папир чека последњу жељу
Одавно познаје све наше олује

Изломљен црвени восак боли
Са печатом истинe
Миле нема да живот осоколи
На грудобрану живота срце гине

Пред белим олтаром
Опет на исповед дошла душа
У двобоју са кошмаром
Док тишину мога била слуша

Занемео је и цели свемир
Пред Свевишњим судијом части
Једино срце не разуме немир
Хоће ли иједно слово пасти...

Неми папир од немих речи не шушти
Скрива одболовану смрт са пепелом
Ни песма не разуме мој језик немушти
Увоштана надо не бледи на одру белом

Не поводи се песмо... Нека тишина остане без речи
Празнина папира ако се истински данас не разуме 
Последњи стих последње песме није умро но млечи
Дозване су беле речи... На папиру белом нека се окуме

На овај дан © 31.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 30. јул 2020.

ОДИСЕЈ ЉУБИ ПЕНЕЛОПУ


Мили, с љубављу

Расцеп видика разуђен гони плаву даљину
Нејасне тајне и мисли беже некуда у дубину
Ово сироче жељно тражи љубав материну
И чисто посињење у Христу Божјем сину

Данас струје чудне струје раструјене
Бол истине пара зебњом уморне зене
Из слике су искочиле оштре мрке стене
Док им темеље љубе узбуркане пене

Корона меша сада чудна осећања ума
Који нови кораци следе давног наума
За мисао тек рођену из самог вакума
Распрсло језгро цвати иза нашег датума

Записаног језиком вере... Песмом наречене
Има ли ичега дубљег од душе и очне зене
Шта је вредније од борбе живота усред арене
Кад песму срца бездушја презиром подцене

Збуњена варка ко месечина мека лако мине
Завет завету нека пружи чисту руку из даљине
Милу бих од блата правио и вајао од глине
Пенелопу моју... Где су врата прапостојбине

Не могу узалуд у гробу да чекам њене сени
Ни суза више нема у мојој празној зени
Узрело је наше време... Чекањем ево дрени
Неусахла душа на врху жала чежњом пени

Друга деценија смрти скоро се врхом врши
Закон живота законе губитка кад ће да сврши
Мила шта ће бити када се корона распрши
Друго плетиво нека еоне вечности доврши

Завеса муком тишине пада на нашу драму
Не могу љубити твоју слику у црном раму
Знам Љубави моја љубићу те опет саму
Без растанака у нашем заветном храму

Олтар љубави нека блиста љубављу грађен
Два жртвеника и врт вере чуваћу давно засађен
Никада више живети овај живот смрћу јађен
Изгубљен син бејах... Сада сам истински нађен

Небески Отац у крило своје нек нас прими
Осека твоје смрти је прошла у таласу и плими
Бисер бисери нови бисер Твоју огрлицу у рими
У песми песма загрљена ко пољуб у интими

Дан разданио Рајска поља... Лепота мира мири
За твоју душу Мила пишу се постхумни псалтири
Посветом писана слова дарован вез меки додири
Далеке море и пене нема... Ово су Божји чаири

Окончана је Одисеја... Одисеј љуби Пенелопу
Верну жену... Корак љубави чува сваку стопу
Успомене сенки нема на болест и смрт у галопу
Песма живота свила је глездо у Божјем стропу...

На данашњи дан © 30.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 28. јул 2020.

КО САМ?

Нећу трубити раструб на уштрб поетике и изазивати своје откуцаје срца. Буди и ти солидаран замакли дане пре повечерја. Гладна ми је душа. У сувом грлу одавно су се слиле гнојне једи. Папрено гори грудна свера. Ти исти прогони још се не могу свити. Било би неутешно да скончам без опроштаја. Но и речи неће у игру опроштајну. Размеђе је све дубље. Прибежиште опет тражи бaр једну мисао вредну трајања из успомена. И са успоменама се данас некако кубури. Куда су утекле у овој јари муке? Спржену голет ума никакве накнадне кише неће васкрнути. Пре ће бити спрана и однета низ јаругу у подножје истине.
Одломак туге не зараста у нове редове збиље. Кочопери се невид и заобилази зарасли колосек отишлог живота. Круни се на млину приобаље језгра. Исчаврљао бих можда једну кратку цртицу и оставио запис за твоје очи, ако си вољан да ово читаш несуђени. И ја сам несуђени пред збуњујућим одговором ко сам? Име моје ти неће значити ништа посебно. Живот га васпоставља а смрт потрире, и тако глува игра траје од памтивека. Упркос томе заспис се сам од себе записује. Нека га бар тишина вечерња чита до у глуво доба.
Парни је дан био јуче, а данас се распарује у календару напола поцепаном. Када бих се могао сетити у овај дан где оно бејах лани? Зар је ето минула година просјачка? Лани у овом дану и данас у овом дану на истом старом лежају грудвају се поломљени федери подамном и жуљно ми боду леђа згрчена од пртљага живота. Исте се мисли мотају проседом главом. Усамљеник нема ни ону сламку спаса, а хтео би да се за било шта ухвати. Истрошио се графит и понестало оно мастила из хемијске оловке. Рачун за струју укинуо је екран и блокирао тастатуру. Још су само остали прсти и бледа кожа по којој ноктима могу писати своје исповести. Нема обести за мој рукопис по кожи, као код оних који је руже а не улепшавају модром тетоважом. Из мојих цртица по бледој кожи не зјапе але и не шепуре се гаврани. Загледани ће јасно видети меандре бола. Бол ће да читати само онима који познају језик бола.
Мурал је остао недовршен. Нису се сложили сви ћерпичи, ни крхотине глинене из мога живота. Можда ће замак снова бити лепши од ове истине. Прижељкивање је ту иако за њега нема основе. Проклето су далеки сви снови. Још поноћ не мине а они испаре у нигднину. Како у превари дочекати зору? Уместо подмлађености душе она још више шепа. Не родио се нови дан. Иза ових речи ако помислите да сам само песимиста у заблуди сте. Био бих лажа, ако бих стварност улепшао. Рођен у истини истину збори. У глуво доба ноћи нема сунца. И месец занесењак није на стражи. Украли су га застори облака. Ово је време ноћобдија. Не улепшана стварност траје. 
Где сам и докле сам догурао? Сулудо је питати, а одговор је унапред знан, нигде , а и сам Бог незна докле, како бих ја знао докле? Гурати и догурати ко Сизиф камен, лекција поновљена, али никада не научена, опомиње и пита противим ли се записаном провиђењу? Ко сам ја? Велико и по мом суду највеће животно питање сваког искреног трагача, сваког човека који жуди истински да позна себе. Већина људи проведе цели живот да дозна одговор или одговоре. Неки уистину никада их неће наћи, и тако одлазе у гроб без одговора. Сусретао сам и сусрећем људе око себе који и не покушавају да се питају ко сам а камоли да се заморе трагањем за одговором. Чини ми се да такви не живе своје него туђе животе. 
Несуђени сабрате човече, када би те неко питао:- Ко си ти, шта би одговорио? Ако ми кажеш твоје име у мору других имена шта ће ми оно рећи? Знам да се тако називаш али то није одговор на крунско питање ко си? Хтео бих знати суштину, и то ону унутарњу ко си? Ако ми кажеш ја сам човек, хоће ли и то бити целовит одговор? Можда ћеш пожурити да ми саопштиш да си син тог и тог. И опет чак и ако је тај и мој познаник то опет ниси ти. Могао би да ми признаш да си мој брат по перу, ако већ ниси крвни. Из твог представљања по звању опет ја нећу знати истину ако никада нисам читао оно што пишеш, каквим пером пишеш и о чему? Знам да знаш да ме и одговор да си Србин неби увео у ближу блискост поред толико Срба око мене оваквих и онаквих. Чак ни узгредно сврставање у хришћански корпус неби у мени изазвало више симпатија у односу на друге религијске заједнице људи, будући да ја прво у сваком човеку тражим човека, а не националност, веру, опредељење, позив, занимање и остало што је на лествцици одговора испод одговора човек, иако и то да си човек није увек на врху пирамиде.  
Дакле, јеси ли уметник, скитница, пословни човек, лекар , филозоф… или домаћи или страни писац, анониман или из елите, све још увек мени не говори ко си? Уосталом, чему одговори мени ако ти немаш први одговор за себе и пред собом. Не замери што те опет питам:-Ко си Ти? Можда би био у искушењу да исто и ти мене упиташ. Можда би ти срце устрептало након мојих одговора као сам Ја? Али несуђени читаоче чему моји одговори ако у њима нема тебе?
Ја свакога дана пишем по нешто да употпуним свој одговор ко сам? И тебе подстичем да исто чиниш. Веруј ми, сви људи око нас не могу од нас самих боље нас познавати. А истина је и да и ми сами по често не познајемо себе до краја. Загонетке су вазда изазов. Искреност искључује глуму. Биографија коју живот њоме пише близу је оној која јесте. Нећу се упуштати у друге аналаизе, а људи то чине, залазећи на бројна поља, и откривајући још истина, да је не замутим. Мене моје писање исчитава до сржи. Ако ти је стало до сржи, читај моје песме, записе, приче, рецензије, цртице, осврте, есеје, коментаре… ту сам ја, ту је мој живот, моје љубави, моја Мила, успомене, наде, бол, трајања, вера, хуманост, човекољубље, човечност, лице… и она друга страна наличја. Мој живот ја држим под оштру лупу, не да га увеличавам, него да га спознам до најмањих честица. У микроскопској слици откривам и открио сам до некле ко сам? Велика слика са растером може да завара. Само дубина душе и срца изложена искрено на длан пулсираће истину. Суд није ни мој ни ваш, но решета времена и Божји ко сам...?

На данашњи дан © 25.07.2013. Славими® Ј. Зеленкапић   Књига записа “ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА” ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 26. јул 2020.

ПЕСМЕ МАГЛЕНИ ЈАДИ

У смртно време шта су екстазе
Док бол и патња плимом надолазе
Са које тајне горе у срце моје с'лазе
Песме маглени јади... И данас ме сналазе

К'о јата црна ненадано у налетима долазе
Тешким кораком опет по души газе
И ум од њих боли... А оне претворно плазе
Уместо путева вере плету чудне стазе

Поцрне кад увену ко руже из вазе
Сад смртни дани љубе моје образе
Успеју по некада и да ме омразе
Са животом зашлим на туђе преказе

Подижем своје и не следим туђе путоказе
Буђаве плесни робе наћве... амбаре и празне богазе
Бајати хлеб и мрве небеске мане док силазе
Успомене детињства на жуту проју још су тазе

Волим чистоту и празнину дечије табула разе
Нисам заточеник ни једне мемљиве базе
Не волим брбљивце што расипају фразе
Разматрам помно као риме оптужбе и исказе

Ласкавце не вари мој разум кад ми подилазе
Ценим смерне са покајањем к Богу што долазе
Не волим празна обећања... лажи... Ни отказе
Увек сам готов да срцем и умом браним доказе

Ко је одушевљен свиленим животом мамине мазе
Гвоздена кола да не шкрипе ишту коломазе
Ране прво моле мелем па после завоје и газе
Истински волим да победе мењам за поразе

Жалим сваког силника и жртве... Људе које газе
Мачеве и копља немилостиве ако дроб пробуразе
Дадиље као мајке уздижем што децу уче и пазе
У смртно време шта су песме бола до екстазе...

На данашњи дан © 26.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /20121-2020/ zelenakap.blogspot.com

петак, 24. јул 2020.

ВУЧЈИ РЕП


/Дивизма/

У доба пошасти страха ближи си корони
Тешко је у ово доба бити код очију слеп
Давно си врли читао “За ким звоно звони”
Разуми... Лако је мрвом вуку мерити реп...

Сећање се враћа... Преживело се и горе
Опет је повика на вука а вука као да нема
Гдедају да вас лажју о корони тако заморе
Контрирају сами себи... У уму је дилема 

Да ли се ово нама догађа... Или су пуке лажи
Наметнуле погубну причу... Маскирати
Се мора... Наредба је... Прећутно се слажи 
Са њом... Никога не занима што душа пати

И дивизму бере... Пуко гунђање не помаже
Извори су разни... Вести су заиста свакојаке
И струка је поткупљења... Сумња сумњу каже
У овом трену збуњен вели које предузети кораке

Страх још већи рађа страх... Повика јаче сад виче
Маске ће пасти или неће... Дилема се дилемом удваја
Збуњеног помисао мори... Корона и прехладе личе
Да ли је лек дивизма ... Шта иде пре погубног краја 

Песма није певљива и лака... Дали је актуелност сити 
Јасно се то не може рећи... Корона твоју побуну не пита 
Горко икуство делује... Хоћеш ли сутра паметнији бити 
Нека се и овај глас побуне ума са пажњом слуша и чита

© 24.07.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com 

среда, 22. јул 2020.

ОДСКОК ЗА МЕРУ ВИШУ

Тај одскок за меру вишу
Нису признали други „скакачи“
Овде где лажи истином дишу
И правду деле осиони и јачи

Ја њихов преступ злонамерни
Безазлено примих с чашћу
Покоран васпитању ко дух верни
Истина над лажима је у превлашћу

Мој је једини зенит вере
Нека им буде по Богу
Примиће тако како мере
Раздоре нећу но нову песму ако могу

Пружена рука оста нема
Полузгрчена у ваздуху јаре
Зачуђен поглед и дилема
Зар тако подлаци и преваре...

Честитку моју да посраме
Обележену црту око замути
У вртлогу њине галаме
Срце ми шапну: -Опрости... ћути... 

Мој одскок записало је небо часно
Ни до колена скакачи нису ми равни
Кад буду признали преступ касно
Све је... Ожиљак носиће кукавни

Велике срамоте и обележје жига
Под небеском капом прокужени
Град уточиште нек им је моја књига
Ја сам зидао кућу на чврстој стени

Ветрови и воде срушили је нису
Одскок је био мера у понижењу
За Божје дрво векови узеше тису
По Христовом крсту и презрењу

Презрени беседници испод горе:- Благо вама
Када вас данас уз завист одбаце
Они су пепео и дим... празна слама
Бушни чаброви ил' расушене каце...

Чагртљиве и сипљиве строфе не држе им воду
Попадали су обручи разнизане риме
За свету музу прогласише песничку слободу
Одскок за меру вишу овенча само једно име 

Христова беседа на гори је и моја
Недостојан под гором само певати могу
Ова песма је нови скок вере и спокоја
Не за људску славу.. У част је мом Богу 

На овај дан © 22.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 20. јул 2020.

СЕЛИДБАР

Окајницо докле певати о пропасти и жалу
Крилити зов на кремену тињалих жеља
Себе самог ложити на ватру за потпалу
У овом филму потписујем се у име редитеља

Превласт се јежи на подпалубљу ума
Грчевито уздарје смисла недам пауцима
У очајничком збиру вазда празна сума
Ни једна ватра проћи неће без љутог дима

Велика мора гнезди своје тајне потаје
Камењар расте осионо из жуља муке
Пили се у гнезду нова досада издаје
Незнано писмо не разумем и поруке

Прозебли млазеви кише туле згасле ватре
Разносе блесак ватре сачом за лук крилатице
Клети нећу издајнике што сваки корак снатре
Моје речи нису мамци за њине подле удице

Високо око знатижеље блуди дуге даљине
Док успомене гњече вериге гвоздених жеља
На тврдом уму вриснула бразда напрслине
Летопис исписа лекцију старог мог учитеља

Коме треба прозивка збиље у поводу нуле
Висину неба ко ће мерити чежњом виле
Раскршће блатно чуваће распад и цокуле
Бачене у болу жуљевитом пре смртне идиле

Пресуда смрти има злобну ислужену фразу
Покајник је кратко изустио речи покајања
Идући трагом мојих стопа по свом путоказу
Стигле су га сироте наде у сепетима поуздања

Омчу ужета не развезуј селидбару пре слободе
Данас се уротила мука повратком љуте буре
Немоћ је моја очита да ходам таласима воде
Ко мој Христос пре него шкољке дах ми зачауре

На голом спруду самоће бледило сенки све је дуже
Круни се снисходљиво овај преварни убоги дан
Хоризонт тамо далеко растеже своје танко уже
Хоћу ли га прећи пре него ме утопи смрти сан

На овај дан © 19.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

петак, 17. јул 2020.

БУДИМ СЕ...

„Будим сe у свeт свoгa сaдaшњeг живoтa,
знaчи: у свeт бeз Jeлeнe.
Живим сa људимa,
крeћeм сe мeђу прeдмeтимa,
aли њу нe мoжe ништa вишe дa дoзoвe.“
Ивo Aндрић

Будим сe у свeт свoгa сaдaшњeг живoтa
Кад јутра поспана отворе тешке прозоре дана
Мој Јерусалим још је сањив... Само стражи Голгота
Кедронска долина хуји... Гехеном гракће врана

Знaчи: у свeт бeз Миле
Брзо се распу уснуле жеље ко капи јутарње росе
Утваре ноћне змијским млеком су ме задојиле
Расплићем чежње ко њене плетенице дуге косе

Живим сa људимa,
Онако људски наивно а свето
Са вером у реч и част међу злима
За љубав нежно дело у срце преузето

Крeћeм сe мeђу прeдмeтимa
А они никако да ме опредмете
Матици предан у Божјој реци са таласима
И јутрос на одру Милине руке љубим беле и свете

Aли њу нe мoжe ништa вишe дa дoзoвe
Из сена смртног до глас Христа Спаситеља
Љубав је градитељ вере а нада лук за мостове
У расаднику чежњи рашће нови ластари жеља

Будим сe у свeт свoгa сaдaшњeг живoтa
Знaчи: у свeт бeз Миле
Смем ли да сени њене будим... Можда је грехота
Прекинути сан без снова... Без Божје силе

Живим сa људимa,
Крeћeм сe мeђу прeдмeтимa
О Васкрсу сневам... Зборим свима
Запитаност је моја какво је чудо у чудима

Aли њу нe мoжe ништa вишe дa дoзoвe
Само ће Он отворити двери гробне и гробове

На данашни дан © 17.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 12. јул 2020.

ОДВУГЛО ВРЕМЕ


Осрамотили су једини залог у свезу немира
И покосили жудњу за отаву лудости
Лутају сада беспућем вере без Пастира
Видиш ли Христе да овај народ не пости

Преврнута је збиља твоје жртве наузнако
Грабежи сами режу кожом ноктима грча
Крај ноћне ватре пре првих петлова тако
Плакао није нико док су пили причест из врча

На зову празних предања горе жишци ко осветници
Нико залуђен није видео час издаје и паклени план
Издајника с пољубцем претворничким у зеници
На јастуку преваре векује срам и потплаћен сан

Мачеви и копља храмска носе витлања сива
Док Он облачи вечност спознајом истине и части
Дом молитве је пећина хајдучка... Зашто то бива
Врховни фарисеј закон брани мржњом од превласти

Пре и после рока одвугло време није времену мера
Двери су отворене за порив на разлици горчине
Гласи се нови Учитељ месијанства... У пуку расте вера
Молитва са дна врта у крви и зноју траје у сенци маслине

Са болним ропцем подно Голготе небо и земља болују
Похлепа и безверје мраком сене Сунце излазеће
Руља заносом урла... Читав град мржњом трују
Из зависти и злобе.... Крваве руке прати крвници неће

У хладну језу на усеку пада клокот храмске воде
Ко ће да броји сребренике бачене им пред ноге
Нико се не усуђује рећи одбрану речи да Га ослободе
Сутра ће се отимати око доламе царске и учитељеве тоге

Мостовље части је порушено давно и обале снене
Док пешчаник капље са небеског свода ко око кад сузи
Ере и векови трају једним крстом и распећем разлучене
Осионост сад се опет сили... Неће у праху да пузи

Без преводнице духа фарисеји се и у мом веку срећу
На тврдом јастуку одричу преваре мирне савести
Не блиста кап слапом на долапу досаде... Песмо нећу
Трошити речи ... Христу оду љубави време је плести

На данашњи дан © 11.07.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛOВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

среда, 8. јул 2020.

ГРАМ СРЕЋЕ

Муко када мучиш стискају се тврди зуби
Опет се тело грчи... Људе треба разумети
Губитници знају да није лако кад се губи
Истина једно се може... А друго је смети

Шкргућу зуби на неправду... Беспоштедна
Је она од вајкада... Отпор се јаче намеће
Смрт од короне је лаж или истина бедна
Ко ће ово да преживи... Ко има грам среће

Мора се рећи... Одговор је искуство зуба
Шкргут опомиње... Ту мељаву треба чути
Шала на рачун пошасти дође најзад груба
Вера ти треба увек... Чудни су Божји пути

Грам среће шта је у шаци пуној маглине
Опет се тело грчи... Најзад се дупло свије
Човек ко пас живи... Чудне је неке пасмине
Лаж је на делу... Истина од бистрог се крије

Разуме муку... Муку живи... Истрајава жучно
Беспоштедна борба трајаће до смрти... Рече
Лудо је време... Смрт у смрти... Одвећ бучно
Се збива... Отвори широм очи... Издржи човече...

© 09.07.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 6. јул 2020.

РАСУД УМА

Колико врли смо од Божје доброте
На сугребу сујеверја у страху будни
По људском пророчанству што бива
Има их језичара... Никако да се укроте
Не враћају се тренутци узалудни
Где се то част у нечасти данас скрива

Кораком прошлим лута кроз време
Узглавље мртвих хероја вере не чили
У историји прогона нечујно нису свисли
Слаба нам плећа за истину... Речи онеме
Затрвен оста траг... Где су Богу мили
На расуду ума чекаће праведне мисли

По страни разуђеној пала расута роса
Несвикли отисак печата одавно бледи
Јахач црни велможа велмоштвом каса
Испод црте у остатку остао збир поноса
Здробљене ногом у прашини Заповеди
На дну доње маргине чувар бола и ужаса

Крепост свеца се загубила у потонућу
Родоначелник вере држи кључ преваре
Мало по мало исцури дах тајне „јереси“
Лажно су властела и црква чували кућу
Тим истим митом и данас господаре
Док лажи гњече уместо грожђа у преси

Зашле у легенду по лози некалемљене вреси
Пасторалну песму прогону народ кличе
И данас за туђим стадом тешко је Боже ићи
Преварним путем... Богу мила истино где си
Невина крв браће и жртве вапе отклон приче
У истину они јерес нису били... Дуг ће стићи

Оне „правоверне“ за истребљење без савести
Милост се урушила у тору жезла и круне
Нагриза мемлу... Праискон истине није збуњен
Летопис се нови пише да зраче нове Благовести
Раскид тмине лажи пупољи чашћу... Истине се буне
Народ Божји у прогону Божјом круном је окруњен

На овај дан © 07.07. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2020/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 5. јул 2020.

РУКСАК ШТО ЖУЉА


Није добро стајати на старом месту поуздања
Сигурност не јача умне моћи... Слика се мења
Као да прошлост у уму некако јаче одзвања
Навале саме долазе и на изглед нова хтења

Разапет између прошлости јаве и наиве
Ледници у жмарцима утрну... Зачас се јаве
Другојачије жеље и посед оживи... Живе
Се слике гомилају... Све у већем броју даве

Малог човека у прошлом сумраку... Нараста нада
Никада се вратити мука неће... Наступило је време
Пошасти и смртног дара... Заражена слика града
Што бурно живи... Засејане булке... Опет дилеме

Да ли ће благородно да роди... Шта сутра спрема
Набрекло време слободе... Точак судбине се врти
Јуче што је било лепо данас га ни у траговима нема
Остаје руксак на плећима... Невољно се он сада прти

Дали је пошаст прошла у ожиљцима што још сведоче
Или се враћа у другом даху... Потоњa мука хоће да буде
Гора од прве... Други талас може да бива јачи... Коче
Несносне стрепње старог места и стајања... Очи се чуде

Овој тишини што језиво прети... Дали је сама тешка слика
Човек има горко искуство... Нова пометња или смрти дар
Намеће се јака дилема... Ко људску издржљивост још чика
Мученик је стидан и понижен... Спремна је седа глава на кар

Млађи су паметнији... То кажу... Са надобуднима се среће
Јадни човек ... Камо дух му бежи... Из ружног у ружније
Искуство живота... Надолазеће несреће од прошлих веће
Набрекло време носи... Потмуло и подмукло се сад смије

Руксак што жуља измождена плећа муку додаје товару наде
Слаба су ти поуздања... Тишина је претећа мученику и даље
Узалудна су сва твоја батргања... Корона опседа уз барикаде
Разлучи заувек истину од забуде... Опомињу ли те седе маље

© 05. 07. 2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ  zelenakap.blogspot.com