Одломак туге не зараста у нове редове збиље. Кочопери се невид и заобилази зарасли колосек отишлог живота. Круни се на млину приобаље језгра. Исчаврљао бих можда једну кратку цртицу и оставио запис за твоје очи, ако си вољан да ово читаш несуђени. И ја сам несуђени пред збуњујућим одговором ко сам? Име моје ти неће значити ништа посебно. Живот га васпоставља а смрт потрире, и тако глува игра траје од памтивека. Упркос томе заспис се сам од себе записује. Нека га бар тишина вечерња чита до у глуво доба.
Парни је дан био јуче, а данас се распарује у календару напола поцепаном. Када бих се могао сетити у овај дан где оно бејах лани? Зар је ето минула година просјачка? Лани у овом дану и данас у овом дану на истом старом лежају грудвају се поломљени федери подамном и жуљно ми боду леђа згрчена од пртљага живота. Исте се мисли мотају проседом главом. Усамљеник нема ни ону сламку спаса, а хтео би да се за било шта ухвати. Истрошио се графит и понестало оно мастила из хемијске оловке. Рачун за струју укинуо је екран и блокирао тастатуру. Још су само остали прсти и бледа кожа по којој ноктима могу писати своје исповести. Нема обести за мој рукопис по кожи, као код оних који је руже а не улепшавају модром тетоважом. Из мојих цртица по бледој кожи не зјапе але и не шепуре се гаврани. Загледани ће јасно видети меандре бола. Бол ће да читати само онима који познају језик бола.
Мурал је остао недовршен. Нису се сложили сви ћерпичи, ни крхотине глинене из мога живота. Можда ће замак снова бити лепши од ове истине. Прижељкивање је ту иако за њега нема основе. Проклето су далеки сви снови. Још поноћ не мине а они испаре у нигднину. Како у превари дочекати зору? Уместо подмлађености душе она још више шепа. Не родио се нови дан. Иза ових речи ако помислите да сам само песимиста у заблуди сте. Био бих лажа, ако бих стварност улепшао. Рођен у истини истину збори. У глуво доба ноћи нема сунца. И месец занесењак није на стражи. Украли су га застори облака. Ово је време ноћобдија. Не улепшана стварност траје.
Где сам и докле сам догурао? Сулудо је питати, а одговор је унапред знан, нигде , а и сам Бог незна докле, како бих ја знао докле? Гурати и догурати ко Сизиф камен, лекција поновљена, али никада не научена, опомиње и пита противим ли се записаном провиђењу? Ко сам ја? Велико и по мом суду највеће животно питање сваког искреног трагача, сваког човека који жуди истински да позна себе. Већина људи проведе цели живот да дозна одговор или одговоре. Неки уистину никада их неће наћи, и тако одлазе у гроб без одговора. Сусретао сам и сусрећем људе око себе који и не покушавају да се питају ко сам а камоли да се заморе трагањем за одговором. Чини ми се да такви не живе своје него туђе животе.
Несуђени сабрате човече, када би те неко питао:- Ко си ти, шта би одговорио? Ако ми кажеш твоје име у мору других имена шта ће ми оно рећи? Знам да се тако називаш али то није одговор на крунско питање ко си? Хтео бих знати суштину, и то ону унутарњу ко си? Ако ми кажеш ја сам човек, хоће ли и то бити целовит одговор? Можда ћеш пожурити да ми саопштиш да си син тог и тог. И опет чак и ако је тај и мој познаник то опет ниси ти. Могао би да ми признаш да си мој брат по перу, ако већ ниси крвни. Из твог представљања по звању опет ја нећу знати истину ако никада нисам читао оно што пишеш, каквим пером пишеш и о чему? Знам да знаш да ме и одговор да си Србин неби увео у ближу блискост поред толико Срба око мене оваквих и онаквих. Чак ни узгредно сврставање у хришћански корпус неби у мени изазвало више симпатија у односу на друге религијске заједнице људи, будући да ја прво у сваком човеку тражим човека, а не националност, веру, опредељење, позив, занимање и остало што је на лествцици одговора испод одговора човек, иако и то да си човек није увек на врху пирамиде.
Дакле, јеси ли уметник, скитница, пословни човек, лекар , филозоф… или домаћи или страни писац, анониман или из елите, све још увек мени не говори ко си? Уосталом, чему одговори мени ако ти немаш први одговор за себе и пред собом. Не замери што те опет питам:-Ко си Ти? Можда би био у искушењу да исто и ти мене упиташ. Можда би ти срце устрептало након мојих одговора као сам Ја? Али несуђени читаоче чему моји одговори ако у њима нема тебе?
Ја свакога дана пишем по нешто да употпуним свој одговор ко сам? И тебе подстичем да исто чиниш. Веруј ми, сви људи око нас не могу од нас самих боље нас познавати. А истина је и да и ми сами по често не познајемо себе до краја. Загонетке су вазда изазов. Искреност искључује глуму. Биографија коју живот њоме пише близу је оној која јесте. Нећу се упуштати у друге аналаизе, а људи то чине, залазећи на бројна поља, и откривајући још истина, да је не замутим. Мене моје писање исчитава до сржи. Ако ти је стало до сржи, читај моје песме, записе, приче, рецензије, цртице, осврте, есеје, коментаре… ту сам ја, ту је мој живот, моје љубави, моја Мила, успомене, наде, бол, трајања, вера, хуманост, човекољубље, човечност, лице… и она друга страна наличја. Мој живот ја држим под оштру лупу, не да га увеличавам, него да га спознам до најмањих честица. У микроскопској слици откривам и открио сам до некле ко сам? Велика слика са растером може да завара. Само дубина душе и срца изложена искрено на длан пулсираће истину. Суд није ни мој ни ваш, но решета времена и Божји ко сам...?
На данашњи дан © 25.07.2013. Славими® Ј. Зеленкапић Књига записа “ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА” ВРЕМЕПЛОВ /2013-2020/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар