субота, 31. децембар 2016.

ГОДИНЕ У ШИЊЕЛУ


Нова не могу те чекати и ако те ноћас сви чекају
Док пљуште жеље и речи у топотима касају
Жална је истина ето самујем сам... И на крају
Нећу те чекати... Ни ти не чекаш мене... Издају 

Твоју слутим... Још једна на купи збраних година
Има трошан темељ... О старости слаба јој подина
Лисник јој се не зелени... Трне промрзла трњина
Загонетна нова годино не скривај се ко буљина 

Испод почетне сласти празна обећања скриваш лукаво 
Кад се обручи распу и дани исцуре без збогом и здраво 
И ти ћеш отићи ко ова стара у подераном шињелу... О јаво
Горак и кисео укус и сад ме опомиње... Не лудуј главо

Нећу да те чекам... Ни једна ме година чекала није
Моји би стари рекли... Све године су само бештије
Лукавице што одиграју своје коло... А животне капије
Не затварају за собом... У касу продивљају ко бедевије

Ноћас на раскршћу нека се године журно раздвајау
Прошла одлази у остраг заборава у своју чудну потају 
А потоња неизвесна кратко ће снити... Дани се чаурају 
У маглу густу... Долазећа шепа спиралом у нараштају

Нових и старих... У коначном све оне су једном старице
Не волим прочеља ни једне врсте а ни њено рошаво лице
Сутрадан ће скинути маску... Мамурлук бледа снохватице
Откриће обману... И ти годино гладна разјапићеш вилице

Не дочекана... Без мене... Изневерене гозбе није ми жао 
Ко многи лаковерни у ситне сате ноћас нисам забасао
Толике године нећу памтити... Како сам их продеверао
У летопису стоји... Знам животну обалу где сам пристао

Нећу те чекати... Ни ти не чекаш мене... Здраво и довиђења
Дочек и испраћај чему... Трен склопљених сказаљки не мења
Ништа на линији вечности... Све људске лудости и искушења
Зашто би ову ноћ жигосали... Мени је свака ноћ ноћ бдења

Да још једну песму изнедри душа у одбрану једине лепоте
Царице поезије... Нека си ми ти на испису једини животе
Хоћу и сутра да не зафали мога човекољубља и чисте доброте
Хуманост отвара руке... Час је да се дарови неба оваплоте

На данашњи дан © 31.12.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА /2015/
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

петак, 30. децембар 2016.

ПОРУКА НИТКОВУ

Залудно време зароби траг
Насадом врати пука сећања
Умире гласно расточен мир
Црног паука преврат траје
Вилинско коло заиграо је враг
Мисао спава пре већања
Вољеној дадох свој путир
Да вером поји род у нараштаје

Песник испи вино живота рано
Скупе су речи за трошак идиота
Ко на слузавој стази скорели траг пужа
Пролази нису тајили несуђени век
Доплату свемир прима у време поспано
Вододерина раздор крије и чопор окота
Око се дало жудњом у немир ружа
Паклени план скрива опори кукурек

Тајни збор издајица збио се скоро
Ко ће прекорачити сенку саму
Док се удаљава хоризонт снова
Не враћајте ми данас у јуче
Замах голубијег крила разгрће душу
И мрак законачени у левој веђи
Свијам ти гнездо долазећа зоро
Нека појутарје отпусти таму
Допиру из Семирамидиних вртова
Мириси древни… Кад се речи муче
Песника боли плитко за сушу
Ваше извориште без жеђи

- О предаји нема ни говора
Песник ултиматуме презире
Раздрешите ми чвор од чворова
Залуд гушите у смртној пени сеире
Нећу доћи на вашу гозбу сурову
За мојом софром не седај ниткову…

На данашњи дан © 30.12.2013.
Славими® Ј. Зеленкапић  књига: “МИЛОКАЗИ”
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

среда, 28. децембар 2016.

ТРОН И АЗИЛ ГРЕХА

Како душу милости 
Да спрегнем са умом
Куда да се селим 
Разложности тврде
На размеђу засађене кости
У количнику љубави са сумом
Мањом од гроша делим
На двоје да се не срде

Ко опасује бедра а ко главу
За пут истине и неповрата
Крилато двоумље збуњује 
У ниском лету падалицу
Снови су тужни дозвали јаву
Рукосад опет ниче молитвом брата
Паства из богомоље одсуствује
Буни се поткупљивост за воштаницу

Блесне још једна муња 
Кисне праскозорје самоће
Купинасте очи нису тренуле 
Жуљају шаке збиље
Пуштено псето некуда луња
На искап испивене све злоће
Добују разорне речи кренуле
С усана лажних у окриље

Други је дан мамурне славе
Несрећну сламу ветрови гоне 
Под небеса врљају ковитлаци
Мучно је бежати у заносу
Времешне тикве ћелаве
Мудрују за софром онако боне
Зајапурени ждрепци вајни мудраци
Испили сво вино сад пију росу

Дан збора гаси посивеле жудње
Висина се не мери дослухом
Зајажена је истина нестижицом глади
Набрекле скореле бразде 
Пребрајају семе и дане судње
У туђој крви зрнца под пазухом
Скривени младеж гнездо нади
Развлашћене су црквене газде

Адвент само раја у вери чека 
Два миленијума и више зорно 
Заблуду нико признати неће 
Све овде касни по року
Скоро ће коначни суд Богочовека
Разлучити овце и јарце и написати "сторно"
На рачунима живота лажним умреће
И сама лаж а истина се свити у оку

Христа Небеског витеза што првду даје
Свештенству и лаицима законом заповести
Нико се кроз иглене уши неће провући
Да небо старим злом опет затрује
У школи живота за нове нараштаје
По Божјем Духу мером љубави треба истину свести
Све верне из азила греха вратити кући
Један је трон у једног Цара што овде столује…

На данашњи дан © 28.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

понедељак, 26. децембар 2016.

“СВЕТОСАВСКИ ВЕНАЦ” И ТРНОВ ВЕНАЦ

Јуче је примљено признање, “Светосавски венац” које је додељено давно у песничком месецу 2010. лета Господњег. Невероватно, али не кривицом даровника и дарованог,каснило је предуго. Не очекивано, можда као онај гром у зиму кад му време није, или као најава празника рођендана Божјег Сина, можда новог Савиндана, то само провиђење зна.
Ова невероватна околност и прича око “ТРНОВОГ ВЕНЦА” подсећа на запис Светога Писма из Књиге пророка Данила 10. поглавља од 9 до 15 стиха који сведочи: “ И чух глас од речи његових, и кад чух глас од речи његових, изван себе падох ничице лицем на земљу. И гле, рука ме се дотаче и подиже ме на колена моја и на дланове моје. И рече ми: Данило, мили човече! Слушај речи које ћу ти казати, и стани право, јер сам сада послан к теби. И кад ми рече ту реч, устах дрхћући. И рече ми: Не бој се, Данило, јер првог дана кад си управио срце своје да разумеваш и да мучиш себе пред Богом својим, услишене бише речи твоје, и ја дођох твојих речи ради. Али кнез царства персијског стаја ми насупрот двадесет и један дан; али, гле, Михаило један од првих кнезова дође ми у помоћ; тако ја остах онде код царева персијских. И дођох да ти кажем шта ће бити твом народу после; јер ће још бити утвара за те дане. И кад ми говораше тако, оборих очи своје на земљу и занемех.”
Занемео сам и сам. А како и не бих. Збунила ме величина признања у формату /45x 60 цм./ Светосавски венац се неда скенирати у слику, прерастао је скенер. Ускраћени сте видети и његову величанствену лепоту. Но занемелост није у величини, чак ни у садржају текста, који се да преписати, и преписан је да га и ви можете читати. Највећа немост је у речима које су ми тада дошле на ум: “Не бој се……., јер првога дана кад си управио срце своје да разумеваш и да мучиш себе пред Богом својим, услишене бише речи твоје, и ја дођох твојих речи ради. Али кнез царства персијског стаја ми насупрот двадесет и један дан; али, гле, Михаило један од првих кнезова дође ми у помоћ; тако ја остах онде код царева персијских. И дођох да ти кажем шта ће бити твом народу после; јер ће још бити утвара за те дане.” Утваре или ти виђења су обећана и догодила су се:
Ко је тај "кнез царства персијскога" који је толико година и дана стајао насупрот анђелу који је носио признање, дознао сам јуче. И поред тога нећемо га јавно офирати. Залуд му лавор и вода у коме би прао руке попут Пилата када је судио Христу. Ја нисам Христос, нити је мој трнови венац налик његовом. Радујем се што је први кнез неба Михајло - сам Господ Исус Христос, склонио са пута “кнеза персијског”. Царство правде, доброте и љубави победило је царство пакости и зависти. Како се то збило? Драгоцене су истине којима ме је ова прича о додели признања оплеменила. Читајући неке мудрости, објављене на ФБ, данас сам разабрао обиље тих истина, па их делим са вама. Прву је изрекао Преподобни Нил Синајски :“Тешко надменоме! Кад легне у гроб, сазнаће ко је” А ја је разумем да надмени “кнез персијски” од надобудности своје није допустио да признање добије бољи и онај који га заслужује. Друга мудрост ме је подучила да знам и сам:”Ко се одлучи да чини добро на треба да очекује да ће му људи због тога уклањати камење с пута већ мора бити спреман на то да ће му још који камен ставити на пут” Сада поуздано знам ко је толико година стављао камење на пут песников. Али упркос томе ишао сам и идем својим путем. Стрпљење ме је навикло како то вели опет једна велика истина и мудрост: ”Навикне човек да све временом изгуби сјај, навикне човек да све има почетак и крај.” Сјај лажног кнеза персијског је избледела. Оговарање се вратило на главу кнеза клеветника. Истинита је мудра мисао: “Оговарање је једна врста дима, прљавог дима из прљавих лула, не казује баш ништа, само говори о лошем укусу пушача!.”
Дим се распршио, камење се расуло, Михајло је победио кнеза персијског, и напокон све је дошло на своје место. Још увек се не зна дали је “кнез персијски” научио лекцију: “Ма колико високо уздигла се овца, још увек зна само блејати ...” Жалимо због ове асоцијације, али блејање је било само то. Ово је животна мисао, мудрост која није увредљива. Сагласан сам са Весном Парун која је вапијући рекла:”Шта друго можеш бити у злом времену осим добра мисао”. Све овде досада написао, заједно са добрим мислима, откључало је почетну немост, а вама испричале причу трновог венца око признања и дале разлоге што је тек сада обелодањена.
Морам вам рећи није ова прича хвале ради. То би било изван песникове скромности.                А скромност је очита, јер је песник годинама знао за додељено му признање, и није настојао да га икада прими. Но по провиђењу Божјем јуче га је примио без помпе и јавности. Још исто толико следећих година могао је да ником не казује ову причу, и ништа се променило неби, јер песник не живи од награда и признања, него од поезије.  Его храњен таштинама је погубан, зна то песник, попут мудрог Соломуна који је целу “Књигу проповедникову” посветио овој истини о таштини. Како се у поменутој књизи и овде ради о вечној спознаји и поуци, ради поуке и спознаје, и ничега више, даје вам се овај запис, да венац не може изостати и да зло не може да столује довека.
Ово је прилог текста са признања:
СРПСКА КРУНА Културно-историјски центар додељује признање СВЕТОСАВСКИ ВЕНАЦ Славимиру Ј. Зеленкапићу достојном чувару српског националног и културног бића и походитељу светлих стаза хришћанских.
ПОТОМСТВУ НА ЗНАЊЕ ЗА НАШЕ НАМЕРЕ КАД МУ ДЕЛА ОСТАВЉАМО
У Крагујевцу 10. Мај 2010. л.г. Саветник за уметност и културу Дејан М. Вукелић Генерални секретар Мирјана Т. Раденковић

На данашњи дан: © 26.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 25. децембар 2016.

ПРЕЗЕНТ И ФУТУР


Мила, моја је Љубав црвена 
Презент у жару гори пламичак 
Никада не израсте из пелена 
Уплете се у твоје витице њен чичак
У праскозорје Љубав је сјајна 
На зеленом листу пале капи росе 
Ретко је валовита ко река
Сведочи небо:- Сва је осећајна
Кад сузом пере ко Магдалена
Вољеном Христу ноге босе 
Знај Мила прати те њена сена
Увек топла и мека…

Љубав је једини убрус света
И јастук нежан и бели
У свако доба она цвета
И кад се ко ласта сели
Из мог живота у поље смрти твоје 
Пупоља у песми зими и лети
На рубу моје маште
За сунцем иде ко сунцокрети
Мирише миром из наше баште
Недра је душом носе за спокоје

У време смрти Љубав се не кида
Као у позоришту лутака кончић
О коме сва наша нада виси 
Године успомена и живот човека
Љубав се роди из стида
Из првог пољубца врисне
Кад Љубав широким небом звони
Лапорце чак са северног пола истине гоне 
На поветарцу дрхти звончић
У оку се виде њени обриси
Стоји стамено на размеђу два века
У невреме зна да кисне
На раскршћима бола до голе коже
И кад се деле еони
Сврстава се у две колоне
Нека се Мила нашим пламеном 
Љубављу људи Обоже…

За вечни сусрет окруњен Тобом
Презентом сам те опет даровао драгим каменом
У круни… Новом песмом од биљура
Венцем “Победника смрти” над гробом
Љубав нек чува будуће глаголско време футура…

© 25.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

субота, 24. децембар 2016.

АЗИЛ У МАГЛИ

Мили, с љубављу
Уморни запад сломљено окно хара
Пре но обноћ глува поњаву црну свине 
Вије се слепи миш око таванске греде
С уроком под пазухом крила… Нетремице 
Не докучих каква ме чека превара
У новој бразди издубљеној пре мрклине 
Мртву тишину кида док страсно преде
Жижак неуморни опет струже старе чађавице

Сугласје ума и душе је подерано 
Валовима низводно мук отиче
У пени белој преко камења 
Прскају меки мехури наде
Табани боси трну од циче 
Опора вода ледник реже
Заумно до крви у вриску 
Врти се коло празне досаде 
Постојање живота ми је знано
Часна су сва моја хтења
Свако нека крпи своје мреже
И нек се клања свом обелиску

Нагоркиња са друге обале ума 
Гласно дозива завет... Tуђа јој клетва
Тамо бездушно запад гори
А овде трне праотачко гнездо
У ражаловане године
Закаснила је љубави сетва
Разбудница мисли стала
Куда си утекла водиљо звездо
Па корак лута раскршћима двоума
Много дилема ако разгори
Ватре сумње све ће да расчине
Умиру мехури наде и другог вала

Не знам тај крајолик неба 
Тајном си туђом загледана
Бојим се рубне ивице тора
И коначишта кад дође прва језа
Разбудни век све исцеди
Пуне ми груди катрана
Није богохулна песничка реч вере
Болна је само празна хереза
Од брашна жудње има ли хлеба
Тврде су ове петље везаног чвора
Но срце неће да се заледи
Стари се грех новим не може да спере

Мерила неба су часна
Гримизно блентаво доба 
Не дозри о вакту као класје
Полегло у буђи труне
Ово је разврнута коначница ума
Враћено сугласје
Прича у чвор завезана
Клеветник опет куне
Ум и душа пате… Времена несугласна
Насеље су празно у време раздеоба
Како изаћи из постхума
Тапија живота ником није предана

Закоси сами од себе трају
Речи су зашле у посрнућа
До голе коже покисла нада
Дрхти и немо ћути
На крају заточења
У бездомље ничија кућа
Болни је тамник само
У дану озебла кути
Валови пене опет беласају
Преко камења пада
Зелена сенка мрења
Коритом плитким док се котрљамо

Очи нису свикле
На ову пустош у очајању
Из затона вире успомене
Не дају троношци да сања
Никада нећу прећи праг
У болном посртању
Срце издаје душу затворену
Утопљенички дух ме прогања 
У виру не спава водени враг 
И ове врбе самоникле
Нужно варају очи над водом сене
Не убијајте ми успомену…

Азил у магли
Кратко је магновење
Куда с просјачком жељом ноћи
Кад се раздани
Коме даровати задобијене ране
Кад гроб надгроби јава
У сваком валу и у мехуру пене јагли
Једина мисао… -О, дали ће Она доћи
Пребројао сам успут све колобране
Одужило се бдење
Кад умре реч песник је васкрсава
У својој сахрани…

 © 24.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

среда, 21. децембар 2016.

ПРОШАО ЈЕ ДАН АПОКАЛИПСЕ

Не продаје се дар првенаштва за зделицу лећа
Умрети а не одрећи се песме није дилема… Истина руши заблуде
По Божјем сату чекам мирно остатак да ме позна срећа
Обасјан бојама мира под сводом дуге срећем људе…

Има Бога веле … Мора нешто плитко
Да зајази умље нашег мучног постојања
Рукопис је трапав… По души траје испис нечитко
Чудна бела пена клобук за клобуком из вена израња

Нагињу разлике затупасте да извориште загуше
На сведену жижу гори искра паклене намере
Побољева дуго рзвучен у дроње доњи режањ душе
Сатрула су црева у чвор завезана са крастом невере

Оклопњаци тутње из давнине небулозним друмом
Бункери су празни у тамним ноћима чувају их сове
Несити вилењаци глувим добом газе мојим умом
Пихтијаста маса нежне боје дуго цури кроз шавове

Распукле лобање немаром бачене на камари диња
Сенке су крадом превариле очи истом жутом мрљом
Месец се занео сном луђака…Гори једина светиња
Ша да земља ради у безнађу са сатрулом крљом

Амбис мрачни скопчан рајфешлусом узалуд је прима
И ноћ се одрекла пратраг да докучи светитељског свица
Осветника чека она вечна непролазна у загори горка зима
Овом собом душе господари апатија потом тешка несвестица

Освајачи ће предати и моју песму логору и жици
Да робија с болом… И тако раскриљена до ископнућа
Натпис изливен последњим грчем на тужној меденици
Искрзало време као грудобоља бледа песникова плућа

Привиђење плитко не може да дангуби више
Распало се умље метеорско… Згасле луче вере
Сад лелуја шибље с пања посечене леске и јесење кише
Спирају ми мозак… Са ким да играм кликере

Ортаци ме оставили на рубу детињства зашли у животе
Неким својим путем… Оно што изгубих вратити се неће
Бели црви сумње потпалубљем барке поново се коте
Паничари преживесмо наречени смак … Имали смо среће

Моја ће песма преживети окове и прегацати белу зиму
С пролећа да процвета бар једна ружа њена у трагу вазнесења
Од овога света немам једну зеру испод нокта заспалу у диму
Прошао је дан апокалипсе лажни час суда без устоличење…

© 21.12. 2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

уторак, 20. децембар 2016.

ЦЕНТРИФУГА

По нешто у овим цртицама скратим. По нешто успем и да дохватим. Али никако да их запатим довољно. Све цртице се не упрежу у исти јарам. Има и неучевних јуница. Осипа ми се мал цртица чим се прекобројна запати. Било би добро разбраздати сваку цртицу, и сваку мисао у њима, понаособ. Можда би се у неку будућу плетеницу књиге и најзад сплеле. Колут од плетеница око женске главе, некада дична слика, данас се више не виђа. Расчупана и неуредна главица, од ондашње скромности и питомине, сада је дивља и куса. Ма шта ја то и коме причам о књигама, цртицама и мислима? -Не ваља на празно тупити зубе, то би сте ми ви рекли. Но, варате се можда. Ја цртицама будим вашу савест по позвању казивача, ако савести јоште има. Волим кад време као неутрални судија потврди моје ставове и промишљања. Ко вам је крив што сте огуглали, и што сте се бене правили? Записе поред пута треба пажљиво осмотрити да се не залута. Казивач казује…
Сутра уместо занемелих речи, и очи моје говориће новом праскозорју. Знам како нови дан у клици свога рађања и постојања промену укотвљену носи. Не нека, него стварна истина, и овде се усидрила. Никаква плима је неће бацити на спруд жала. Волим кад спознаја од речи пени. У белом таласу бели се и моје име. Шум воде потврђује као у рефрену.- Добро си зборио… Разумни су разумели…
Од Свевишњег се не тражи ништа више, до свевишња објава. Добро је што ја нисам Он. Ја сам један од вас земљани, који зна да небеска посланица још не читана, ево стиже вам у руке. Кукавичко би било ваше презрење узвишене посланице. И ако сте томе склони, овога пута не мећите своје руке у жар преваре. Сретните се са собом, и толкујте посланицу себи, и онима око вас. Очекујем нека савест ће се вратити из дремежи. Прст на чело ће посведочити да се нешто догађа. Раскрчмљени рачун дошао је на наплату. Вересија више не важи. Приведени сте на старо место издаје, да ту признате кривицу. Једино истина спашава из процепа. Кварне усне се признањем могу донекле очистити. Машице и жар су у овим рукама.
Оковратник је крут. О, да знате колико жуља! Лакши су били они негдашњи колири. Изашли су давно из моде. Ваљало би их повратити за кратке вратове и танка грла. Точак историје када испише пун круг увек се врати на почетак. Кругови и само кругови. Праволинијска константа је заблуда. Одапету прогресију нехајно убије коси хитац у падајућем луку. Неко уман над умнима, дао је закон земљине теже, дао је и котрљајуће циклусе, да човечанство не би у дрскости својој, неповратно отишло, у какву црну рупу свемира. Рингишпил живота и смрти, изведен из равнотеже, још увек се врти. Сигурно неће стати за дуго, док се центрифуга не поквари.
Питам се ко је и када измислио самар и натоварио га на магарећа плећа? На туђу грбачу лако је товарити. Ретки су који сами носе свој нарамак. Збори се о властитом крсту, и одређењу, да га свако на својим леђима носи. Но, не бива тако. Крсту мој пређи на другога, не шапућу дрска уста, него вичу. Лакше је гледати, него носити, своју судбину. Лакоумни бестидно тако товаре самаре и крстове на туђа плећа. У осталом, што би их они носили, кад има наивних и натераних, попут Симона Киринца. Ех Симоне, ниси ни слутио, да ћеш носећи туђи крст, ући у историју, од узгредне до главне личности романа невиног страдања. Многи би ти отворено рекли, да сам ја био на твом месту, одбио бих ту игру случаја. А ја за себе знам, да бих понео Његов крст. Случајности нису никад случајне. Провиђење све удешава. Не верујем у иронију судбине.
Нисам склон ни иронији. Но, ако смем, рекао бих гори чајној, да причува овце. Гором у буљуцима лутају многе. Јетка је ова спознаја. Боли до сржи. Кад се и срж испије, шта човеку остаје? Сишу нас пијавице и шкорпије. На издисају смо. Куда идеш црвљиви свете? Просто не могу да верујем, колико је ова земља баксузна планета?      А није била таква, у оно време кад је стварана. Погубили су је људи. Нисам исправо рекао, погубили су је нељуди, који су се као гњиде намножили. Има ли светла на крају тунела? Ко нељудима даје право да га сваки дан запрушавају? Ко овде копа а ко раскопава Скадар на Бојани? Шта ће песник човек певати после рата? Кажите ако знате моји квадријуми…

©  20.12.2016.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ИЗ КВАДРИЈУМА /2016/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 15. децембар 2016.

НЕ ПРОШЕНЕ СУЗЕ

Нисам просио сузе… Пале су саме
На крило умрљано сиротом 
Упале очи туга љуби те мртве јаме 
Шта да ти пишем Мила потом…

Костоболна језа нарасте нова
У шаци згрчена љубав спава
Леденица чами у венцу стихова 
Опет ми се нада пристигла јава

Тресе се тело и прозебли дан
На мокрој ледини живота
Круг је затворен а хтео сам ван
Заседа суд правде и порота

О песми суде… Дробе стих по стих
Споре чврсте нарасле риме
Мени је доста судија злих
Нека ме стихови жаре у грчу зиме

Тражим да пусте ватре иако тињају 
У наследство им облаци дима
Песме се моје самном опраштају
У гласу просјака слободе још има

Да име песника књиге вечне запишу
Непролаз на маргини властите стране
Кад једном Божја пролеће замиришу
И нова зора крунисана у спасењу сване

Веруј ми Мила реч сам ти дао
Завет љубави у песми истрајава
На Голом брду граб стражи... Није пао
Миломе Богу Христу, нек је слава!

Нисам просио сузе… Пале су саме
На крило умрљано сиротом 
Упале очи туга љуби те мртве јаме
Шта да ти пишем Мила потом…

У овој соби самоће чекања не престају
Да осмех твој сврати бар на трен
Слике и записи са сетом док се листају
Молитвене усне шапну уздах ил катрен

Кондак теби сам душом зашуми
Па крене да пољуби нејасну сенку
Који их чувар отвори не знају лагуми
А ја рецитујем нову песму за моју Ленку

Овенчана Лепото, поетска вило
Све сам ти дао од срца до сна у вери
Сиротом умрљано још те чека крило
Акове суза небеска вага неће да подмери

Од јутрос може престати киша
Са мутног неба у душу да лева
Исписала се поема за уздарја виша
За твоју љубав моја чежње пева

Љубав дата узвраћеном се љубављу храни
У природи је записан закон кружног тока
Кад прва рана гној преточи задњој рани
Задња суза је извор новој из мога ока

Нисам просио сузе… Пале су саме
На крило умрљано сиротом 
Упале очи туга љуби те мртве јаме
Шта да ти пишем Мила потом…

15.12.2011. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/  zelenakap.blogspot.com

уторак, 13. децембар 2016.

О ПЕСМАМА И ПЕСНИЦИМА

      Мудром Цицерону се приписује изрека: “Дeвojкe су пoпут jaбукa“ У разумевању ове мудрости ево тог древног записа: „Дeвojкe су пoпут jaбукa нa стaблимa. Нajбoљe сe нaлaзe нa врху стaблa. Људи нe жeлe дoћи дo нajбoљих, jeр сe бoje дa ћe пaсти и пoврeдити сe. Умeстo тoгa, узимajу трулe jaбукe, кoje су пaлe нa зeмљу, и дo кojих лaкшe дoђу, иaкo нису тaкo дoбрe, зaтo jaбукe кoje сe нaлaзe нa врху стaблa, мислe дa с’ њимa нeштo ниje у рeду, дoк су зaпрaвo oнe вeличaнствeнe. Jeднoстaвнo мoрajу бити стрпљивe и чeкaти дa прaви чoвeк дoђe, oнaj кojи je тaкo хрaбaр дa сe пoпнe дo врхa стaблa збoг њих. Нe смeмo пaсти дa нaс дoхвaтe, кo нaс трeбa и вoли нaпрaвићe свe дa дoђe дo нaс.“
         Ова метафора о „девојкама и јабукама“ инспирише да је применимо на „песме и песнике“ као јабуке на поетском дрвету. И овде би се, када су у питању песме и песници најбоље, морале налазити на врху стабла. До врха се није лако попети, зар то треба доказивати? Пробајте и уверићете се. Крадљивци јабука у страху, или журби, краду са ниских грана.
         И ви који ово читате можда желите најбољи дар јабуку-песму. Али у страху не сежете ка њима. Све остаје само у очима, и на равни дивљења. Нажалост једна узгредна квачица, на речима „свиђа ми се“, која у наше време има ружно увозно име „лајк“, или какав несмислени коментар, то је готово једина реакција инстант читаоца, на бројним пауковским интернет мрежама. Ова реакција ништа не говори о смислу, вредности објаве, или њеној суштини, дубини поруке, поуке, даровитости песника, и другом.
       Не одважи се свако да се вере гранама поетског дрвета. Пасти и поломити се, то је големи страх „малих“ песника. Узалуд што се најбоље песме - или ти јабуке, налазе на врху стабла. Не говоримо овде о подели, на мале и велике, како би се могло погрешно закључити, него на праве, и „назови песнике“. Битно је и уверење, или јеси, или ниси песник? Све друге атрибуте које неки дописују песницима су под знаком питања? „Лажни песници-плагијатори“ који се данас множе као сабраћа лажни пророци и учитељи, по оној Христовој, све се теже препознају, па се ваља чувати „да вас не преваре“.
       Јабука на земљи, или у трави, може да завара очи, исто као и она на грани. Морате је узети у руке, или је убрати, да би сте видели најчешће доњу, или другу страну, која је фалична. Ако сте је већ узели у руке, имаћете искуство прекршаја „пожели“ или „не пожели“, према савету једне заповести из Декалога Божјих заповести, дакле искуство прамајке Еве и праоца Адама, свеједно убрали је, или покупили. У рукама имате трулу јабуку, са укусом греха, иза чега следи сигурно истеривање из раја.
      Шта данас нуди „поетско интернет дрво“ на гранама и около? Ко то све данас бере, или сакупља јабуке, по нашем врту? Коме се грех прикрада у самообмани? Ко ће узети и дати „мужу својему“? Ко ће занавек „носити прегаче од смоквиног лишћа“? Бојим се, да данас готово и да нема стида и савести? Уместо „Оче наш-а“ молитва би се могла молити рефреном који одзвања на све стране „Узми све што ти живот пружа...“ Грамзивости докле?
        Најчешћа слика и ових дана дозвана из детињства је купљење опалих јабука. А какве су опале јабуке? На првом месту црвљиве, потом спарушене, дивље,... па труле. Мање муке треба да се нешто покупи, него да се убере. Нећемо залазити на наше политичко поље, где је овај принцип „покупи све што ти под руку дође“, данас тако очит, да просто вришти, и вређа сироту рају. Лакше је присвојити туђе, или ти да будемо отворени, украсти, приграбити... плагирати... Данас када уз сваки интернет друм имате јабукових дрвета, зашто не застати, покупити у своје наручје, ионако „све ово је ничије и свачије“.
        Рећи ће те, ово су безазлености о чему зборим. Колико тежих и болнијих ствари има? Да, у праву сте, али овде се препознаје „принцип“, који је доми- нантан свуда, у нама, и око нас, у нашем друштву. Ко ће и када видети да сте присвојили или украли туђу песму? Релативизовати ствари и појаве, то је наш доминантнији манир. Ако не бранимо чистоту, и ове, и овоме сличне појаве, па их још и не осуђујемо, није далеко дан када ће нас мутна матица неморала све однети.
        Песничко небо је високо а земља је приземна и под ногама. Није чудо што неки немају поетска крила да лете у плавет неба, али је жалосно што има и оних који ни земљом не умеју да ходе. Спотичу се о туђе јабуке-песме, иако су црвљиве, пегаве, опоро дивље, и труле…
         Не желимо да погрешно разумеју читаоци, и они који се у овоме нађу и препознају, не тврдимо да су оне сјајне румене јабуке у целофан умотане, увозне, шприцане... праве и здраве. Знамо искуствено, чак из детињства, шта су оскоруше кад угниле, или јабуке из сламе, изнете из трапа, у сред зиме, о каквом благдану. Знамо шта је на најгорњим гранама дрвета, али ни поглед да подигнемо, а сагињемо се да покупимо опале. Све више данас се срећу људи који гледају у земљу, преда се, као да стално нешто траже, као они који су изгубили све, а ретки су они који подижу очи горе, ка врховима стабла, загледани у небо, у звезде, у идеале...
           Песници које јабуке ви садите, берете...? Пишите, и не бојте се, да ће вас покрасти, ако сте на врху „вашег“ а не „туђег“ поетског дрвета. Не залазите у туђи јабучар, да би сте узели оно што није ваше. Свој јабучар негујте, у њему се одмарајте, и из њега се сладите. И не заборавите мудри Цицерон је био и остао у праву. Свеједно је дали је говорио о девојкама, које су као јабуке, или како га ја прочитах, налазећи да се његова мудрост може односити и на песнике и песме, као уосталом и на многе друге животне и човекове аспекте. Мудрост увек ваља послушати и чинити по њој...
          Шта је са јабукама које се налазе на врху стабла? Јесу ли у истину у дилеми „да са њима нешто није у реду“? Цицерон вели да су оне величанствене. И тој истинској величанствености би се могла зборити посебна беседа. Да не ширимо причу. Горња два питања се могу разумети и као врло озбиљна питања која вас питају, шта је са песмама и песницима? Јесу ли сви лауреати, песме и песници увек на врху стабла? 
       Кадa је данас реч о наградама и награђенима, тешко је то тврдити? Ни Нобелова награда није оно што је била, а да не говоримо о сумњивим и кланским књижевним наградама, које се деле сваки дан. Данас имамо поплаву мноштва свакојаких трећеразредних књижевних конку- рса, на којима се „делкају“ некакве нагрде, по рецепту, „ти мени-ја теби“. И ово започето промишљање о сумљивим нагрдама, би нас далеко одвело, па нека буде повод за неку другу прилику, и другу причу. Данас кадa и Нобелова награда има сенку, шта рећи за ове овдашње? Не споримо све награде, и не загледамо у сваку сенку, што би се рекло, част изузетцима. Рећи ћу јасно и отворено, тако да сви морамо знати следеће. Само су величанствене оне јабуке на врху стабла, које се одрже на ветровима, које најбољи и једини судија време, то јест његово сито, прогласи за вечне и величанствене. Фаличне јабуке ће увек пасти и иструлити. Исто је и са фаличним песницима, и њиховим песмама.
        Савременици често не запазе, и не дају похвални суд, о песнику и песмама. Често тек долазеће поколења открију њихов дар јабуке. Кадa дође право време и прави читаоц –храбар човек, са заборављеног стабла, величанствене јабуке биће убране. Стрпљење молим! Песници не падајте да вас лако дохвате. Нека се нико не гађа вашом трулом јабуком. За праву песму, песника, као и за праву љубав, увек има времена. Хвала ти мудри Цицероне на поуци... 

© 13.12.2012. Славимир Ј. Зеленкапић
„ВРЕМЕПЛОВ“ /2016/ zelenakap.blogspot.com

субота, 10. децембар 2016.

МОЈСИЈЕВ ОЛТАР

“Господ, застава моја”*

На олтар речи долазим покорно свакога дана
Да принесем мирисни кад… Истину и човекољубље
И кад се роди нова мисао у успоменама запретана
Ореол блаженства озари најдоње одаје срца подпалубље

Јави се пра праг скромне душе за нови траг вере у избављење
На трећем хоризонту ископан је нови дијамант ума
Не рушите ми песники дом… Нећу у расељење
Биваковање у туђи атар… У болу ми је драга тежња наума

Да будем свој на своме… Лепо је кад си у равни
И кад пулсира тихо било… Одазивају се чисте сузе
До бола је мука нечасти ако не маре године за расцеп шавни
Тешко је кад се истина раслојава од лажи… Мојсије верни они што пузе

До средокраће несанице и назад увек ће пузати полтрони
У дану спасења нек гори олтар “Господ, застава моја”… Још боде копље
Очеве опомене брижне одавно нема… Намножили се камелеони
Опет је подбацила жетва… Песничка њива жалиће снопље

Несносном грајом гавранови гладни крстине моје сколили
На сиротињској гозби чиме да се браним… Кидају душу стрвинари
Мој олтар речи једино жртву љуби… Разломци ума се разломили
Ко ће ми отворити Ханаска врата… Мртвим сном спавају задужбинари

У пустошно доба вере храм се осуо саблазне су његове рушевине
Све ове стене раскол сведоче… Векове болују зидови патуљасти
Горштаку мучно пада присилни силазак са планине
Стари се граб неда пустој низији… Песник признаје само Божје превласти

Поданик речима истини служи… Семе у бисагама сетву жуди
Орнице запарложеног века нужда ће опет засејати
Чекају јалове бразде мудре речи што их зборе расуди
Златно перо златовез нека везе … Олтар речи и суза нада позлати…

* Тада начини Мојсије олтар, и назва га: Господ, застава моја.
2. Књига Мојсијева 17, 15.

© 10.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПОЛВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

четвртак, 8. децембар 2016.

ТАМНАВЕ

Песниче почуј… Бесне пркосни вихори
Одавно разљућени… Заноћили у тамнаве
У овој ноћи утеху древну бар мени прозбори
Док камене очи тугом капљу испале од јаве

Уби ме тишина и њен мртви ритам
Први чин бездарја… Крајњи исход драме 
Одбегле су звезде… Кога да запитам
За прострте млечне стазе дуж кумове сламе

Украли ти знамен … С груди ишчупана лента
Бакропис могиле зеленом се сигом заодео
Нечитка су слова с твога постамента
Црни гавран инокосан однекуд је долетео

Да разбуди подмуклу тишину и њен мртви ритам
Први чин бездарја… Бронза крајњи исход драме 
И не слути… Одбегле су звезде… Кога да запитам
Ово мокро лишће разасуто украј стазе у дубини јаме

Ожиљак на души твој и мој је сведок посрнућа
Ново доба неће ником отворити врата среће
Мој песниче издала нас поколења зашла у беспућа
Ко да данас пали лучу песме кад узором горет неће

© 08.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 4. децембар 2016.

СЕЈАЧИ ВЕТРОВА У ВРЕМЕ ДОК ЉУДИ МЕЉУ ЉУДЕ

„Ветрењача више нема, али има Дон Кихота на претек-сеју ветрове“

Јесам ли ја један од њих? Заносе ли ме ветрови? Шта ћу са њима? Ничу и где нису сејани. Многи људи око мене су расејани. Зашто сејати ветрове? Оне што сам сејао ја и што их сејем сада, свакако и сутра, носе разна семена. Већина ових семена је родна. По неко штуро и шуљаво бива однето у недођију. Моја поља су жељна сејања. Али је болна истина да је све мање сејача, и то оних правих, што руком сеју из бисага од кострети. У нас одавно нема ни ветрењача, тријера а ни воденица. Уместо жита људи мељу људе. Тако погубно мливо старе наћве неће у своја недра. Толико плесни у њима одавно нисам видео.
Пауково време множи паукове сваки дан. Питам се како то да и сада опстаје народна изрека: “Свако наврће воду на своју воденицу“, а воденица одавно нема. Ветрови и бујице новог доба урушиле су их и однеле на нашу жалост.
Сејач ветрова још увек верује да је човек. Знам да данас није лако бити човек. Рећи ћу вам да је човек интересантнији од људи. Истина је и да ће само време да им суди. Маса, или тачније руља, кад се заталаса тешко оном ко јој стане на пут. У маси се појединци изгубе, нису више личности. На жалост многи људи воле да су у маси. Тако им се чини да су се умножили. Али на крају и руља увек прокуља. Врева је понесе најчешће у погрешном правцу.
На ум ми сада пада једна бисерна мисао. Мудрост вели: „Дубоке воде су бистре. Највише су замућени плићаци“. Не само моја, него и опште спознаје сведоче, да баре и каљуже највише воле свиње, да се у њима блате. Докле је човечанство догурало? „Свет је загушен неверницима“, говоре верни. Побуна одавно траје. Који ће јој исход бити?
Црква није у праву по питању догме да су само верници грешни, а да је само црква непогрешива. И сејач ветрова би да оповргне ову заблуду. Али остаје вечито питање хоће ли Дон Кихот победити ветрењачу? Докле ће људи млети људе?

©  04.12.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ИЗ КВАДРИЈУМА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com

ЛАСТАВИЧАР ЗВЕЗДА

Н
едавно сам себи сам говорио:- Прекорачи истином у смутном добу и упути се својим путем. Хоће ли касно отрежњење доћи са кајањем? Ни жал га не може натрунити. Но и поред тога прекорачи истином. Врло је важно не окренути у натраг. Данас многи са сетом гледају у прошлост. Ретки су погледи загледани у сутра. Још су ређи они подигнути горе ка звезданом небу.
    У неонским светлима нема неба. У истину је нестало. Оборен поглед упрт у земљу са млитавим корацима здружен откуцава споро тешком апатијом. Чуди ме што никога не брине ова жалосна ситуација, виђена свакога дана, на сваком месту. Ни мој град није изузетак, а чини ми ми се да и предњачи по зачараности спуштених погледа. Не чуди ме што ће га стићи проклетство погрешног избора. Нека не мисли да је ово моја прекора, него је саучешће једне жалосне душе, у чуду шта нас је снашло.
    Докле ће мо се удаљавати од себе самих и од ближњих? Зашто су нам маргине драже од сижеа, на који у истину имамо право. Сва права ми сами презиремо и сатиремо. Мрвимо своје већ згажене животе. Нећемо да признамо да управо ово и нису животи него животарења.
     Ова уцвељена душа пита има ли нам спасења? Да није већ прекасно? Пуног заокрета пуног угла неће бити пре него се отрезнимо. Опијени се двоструко дуже трезни него што се опијао. А ми се заблудама опијамо читав живот. Отрежњења неће бити јер нам два нова живота нису поклоњена. Једва испртимо први властити век, а тек шта би смо радили у нека два будућа?
    Саклони нас Боже, могу само да кажу ову вапијућу молитву моје усне. Хоћеш ли ме чути Боже? Надам се да ниси заспао на свом престолу, и да не жмијеш попут нас старих и уморних од живота, онако крај тињајућег огњишта, или овог зубатог сунца, што се још у децембру опире долазећој хладноћи. Кад нема топлоте у нашим срцима хоћемо да је сакупимо са огњишта, или испруженим рукама према далеком сунцу, не би ли је сачували у хладним зеницама ока.
   Загонетно жмиркање је вапај којим тражимо светло и топлоту у помраченом окружењу. Спољашњи подражај је нужан за унутрашње просветљење ума. Ум мора да спозна светли хоризонт наде, да би се и сама нада појавила. Теши ли нас помисао да нада последња умире. Докле ће живи мртваци ходати овим градом по трговима пропасти?
   Хоћу да се угасе неонска светла. Нека нам небо буде покривач док путујемо у сусрет сновима. Ја сам један од оних ластавичара звезда, који и вас зове да ваше котаре духа, и гнезда не буду вам празна. Вакат је за бербу и грађење новог дома. То чека и вас. На крају и вама говорим:  -Прекорачимо истином ово смутно доба. Бирајмо властити звездани пут са Богом у вери. Свијајмо своја гнезда.
    Мене не привлаче магле. Не берем ни илузије. Не волим бетонске кавезе. Волим дубоко и истински да промишљам. Не презирем нагомилана животна искуства, знајући да су драгоцено важна. Лакомислености и самообмани сам одавно затворио врата. Не поричем да се и мени поглед мути. Не поричем ни да земља често окива моје ноге, и да обара поглед к себи. Но упркос свему, у мени још живе дечачки доживљаји, они из чобанских дана, када су моје очи са дивљењем гледале звездано небо надамном. Увек се сећам радости и цвркута ластавица под таваном и хитрог бришућег лета по авлији. Ова смртна неонска светла у граду не могу да заклоне за век запамћен доживљаје тих дивота и лепоте невиног неба и умилних ласта изнад мог родног села. Вечерас ми се опет привиђају такве миле слике.
  Када ми поглед пада на црни асвалт готово незвано јаве се давне успомене и попут сунцокрета моја глава се окрене горе пут неба. Тражим га као мало дете, а њега нема. Знам ту је изнад овог неонског сача. Могу да га склоним бар у мислима, и ако остајем под њим, несрећан и запретан. Нисам кромпир који не уме да моли испод сача осуђен да изгори. Где су утекле моје ласте? Ја сам човек који овом цртицом живота подиже сач и склања завесу да на позорницу ступи моје драго дечије небо, и да се огласе ласте. Се-заме отвори се! Проговори слико…!

©  04.12.2016.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
књига: ИЗ КВАДРИЈУМА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com