Ова невероватна околност и прича око “ТРНОВОГ ВЕНЦА” подсећа на запис Светога Писма из Књиге пророка Данила 10. поглавља од 9 до 15 стиха који сведочи: “ И чух глас од речи његових, и кад чух глас од речи његових, изван себе падох ничице лицем на земљу. И гле, рука ме се дотаче и подиже ме на колена моја и на дланове моје. И рече ми: Данило, мили човече! Слушај речи које ћу ти казати, и стани право, јер сам сада послан к теби. И кад ми рече ту реч, устах дрхћући. И рече ми: Не бој се, Данило, јер првог дана кад си управио срце своје да разумеваш и да мучиш себе пред Богом својим, услишене бише речи твоје, и ја дођох твојих речи ради. Али кнез царства персијског стаја ми насупрот двадесет и један дан; али, гле, Михаило један од првих кнезова дође ми у помоћ; тако ја остах онде код царева персијских. И дођох да ти кажем шта ће бити твом народу после; јер ће још бити утвара за те дане. И кад ми говораше тако, оборих очи своје на земљу и занемех.”
Занемео сам и сам. А како и не бих. Збунила ме величина признања у формату /45x 60 цм./ Светосавски венац се неда скенирати у слику, прерастао је скенер. Ускраћени сте видети и његову величанствену лепоту. Но занемелост није у величини, чак ни у садржају текста, који се да преписати, и преписан је да га и ви можете читати. Највећа немост је у речима које су ми тада дошле на ум: “Не бој се……., јер првога дана кад си управио срце своје да разумеваш и да мучиш себе пред Богом својим, услишене бише речи твоје, и ја дођох твојих речи ради. Али кнез царства персијског стаја ми насупрот двадесет и један дан; али, гле, Михаило један од првих кнезова дође ми у помоћ; тако ја остах онде код царева персијских. И дођох да ти кажем шта ће бити твом народу после; јер ће још бити утвара за те дане.” Утваре или ти виђења су обећана и догодила су се:
Ко је тај "кнез царства персијскога" који је толико година и дана стајао насупрот анђелу који је носио признање, дознао сам јуче. И поред тога нећемо га јавно офирати. Залуд му лавор и вода у коме би прао руке попут Пилата када је судио Христу. Ја нисам Христос, нити је мој трнови венац налик његовом. Радујем се што је први кнез неба Михајло - сам Господ Исус Христос, склонио са пута “кнеза персијског”. Царство правде, доброте и љубави победило је царство пакости и зависти. Како се то збило? Драгоцене су истине којима ме је ова прича о додели признања оплеменила. Читајући неке мудрости, објављене на ФБ, данас сам разабрао обиље тих истина, па их делим са вама. Прву је изрекао Преподобни Нил Синајски :“Тешко надменоме! Кад легне у гроб, сазнаће ко је” А ја је разумем да надмени “кнез персијски” од надобудности своје није допустио да признање добије бољи и онај који га заслужује. Друга мудрост ме је подучила да знам и сам:”Ко се одлучи да чини добро на треба да очекује да ће му људи због тога уклањати камење с пута већ мора бити спреман на то да ће му још који камен ставити на пут” Сада поуздано знам ко је толико година стављао камење на пут песников. Али упркос томе ишао сам и идем својим путем. Стрпљење ме је навикло како то вели опет једна велика истина и мудрост: ”Навикне човек да све временом изгуби сјај, навикне човек да све има почетак и крај.” Сјај лажног кнеза персијског је избледела. Оговарање се вратило на главу кнеза клеветника. Истинита је мудра мисао: “Оговарање је једна врста дима, прљавог дима из прљавих лула, не казује баш ништа, само говори о лошем укусу пушача!.”
Дим се распршио, камење се расуло, Михајло је победио кнеза персијског, и напокон све је дошло на своје место. Још увек се не зна дали је “кнез персијски” научио лекцију: “Ма колико високо уздигла се овца, још увек зна само блејати ...” Жалимо због ове асоцијације, али блејање је било само то. Ово је животна мисао, мудрост која није увредљива. Сагласан сам са Весном Парун која је вапијући рекла:”Шта друго можеш бити у злом времену осим добра мисао”. Све овде досада написао, заједно са добрим мислима, откључало је почетну немост, а вама испричале причу трновог венца око признања и дале разлоге што је тек сада обелодањена.
Морам вам рећи није ова прича хвале ради. То би било изван песникове скромности. А скромност је очита, јер је песник годинама знао за додељено му признање, и није настојао да га икада прими. Но по провиђењу Божјем јуче га је примио без помпе и јавности. Још исто толико следећих година могао је да ником не казује ову причу, и ништа се променило неби, јер песник не живи од награда и признања, него од поезије. Его храњен таштинама је погубан, зна то песник, попут мудрог Соломуна који је целу “Књигу проповедникову” посветио овој истини о таштини. Како се у поменутој књизи и овде ради о вечној спознаји и поуци, ради поуке и спознаје, и ничега више, даје вам се овај запис, да венац не може изостати и да зло не може да столује довека.
Ово је прилог текста са признања:
СРПСКА КРУНА Културно-историјски центар додељује признање СВЕТОСАВСКИ ВЕНАЦ Славимиру Ј. Зеленкапићу достојном чувару српског националног и културног бића и походитељу светлих стаза хришћанских.
ПОТОМСТВУ НА ЗНАЊЕ ЗА НАШЕ НАМЕРЕ КАД МУ ДЕЛА ОСТАВЉАМО
У Крагујевцу 10. Мај 2010. л.г. Саветник за уметност и културу Дејан М. Вукелић Генерални секретар Мирјана Т. Раденковић
На данашњи дан: © 26.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар