Н
|
едавно сам себи сам
говорио:- Прекорачи истином у смутном добу и упути се својим путем. Хоће ли касно
отрежњење доћи са кајањем? Ни жал га не може натрунити. Но и поред тога
прекорачи истином. Врло је важно не окренути у натраг. Данас многи са сетом
гледају у прошлост. Ретки су погледи загледани у сутра. Још су ређи они
подигнути горе ка звезданом небу.
У неонским светлима нема неба. У истину је
нестало. Оборен поглед упрт у земљу са млитавим корацима здружен откуцава споро
тешком апатијом. Чуди ме што никога не брине ова жалосна ситуација, виђена
свакога дана, на сваком месту. Ни мој град није изузетак, а чини ми ми се да и
предњачи по зачараности спуштених погледа. Не чуди ме што ће га стићи
проклетство погрешног избора. Нека не мисли да је ово моја прекора, него је
саучешће једне жалосне душе, у чуду шта нас је снашло.
Докле ће мо се удаљавати од себе самих и
од ближњих? Зашто су нам маргине драже од сижеа, на који у истину имамо
право. Сва права ми сами презиремо и сатиремо. Мрвимо своје већ згажене животе.
Нећемо да признамо да управо ово и нису животи него животарења.
Ова уцвељена душа пита има ли нам спасења?
Да није већ прекасно? Пуног заокрета пуног угла неће бити пре него се
отрезнимо. Опијени се двоструко дуже трезни него што се опијао. А ми се
заблудама опијамо читав живот. Отрежњења неће бити јер нам два нова живота нису
поклоњена. Једва испртимо први властити век, а тек шта би смо радили у нека два
будућа?
Саклони нас Боже, могу само да кажу ову
вапијућу молитву моје усне. Хоћеш ли ме чути Боже? Надам се да ниси заспао на
свом престолу, и да не жмијеш попут нас старих и уморних од живота, онако крај
тињајућег огњишта, или овог зубатог сунца, што се још у децембру опире
долазећој хладноћи. Кад нема топлоте у нашим срцима хоћемо да је сакупимо са
огњишта, или испруженим рукама према далеком сунцу, не би ли је сачували у
хладним зеницама ока.
Загонетно жмиркање је вапај којим тражимо
светло и топлоту у помраченом окружењу. Спољашњи подражај је нужан за
унутрашње просветљење ума. Ум мора да спозна светли хоризонт наде, да би се и
сама нада појавила. Теши ли нас помисао да нада последња умире. Докле ће живи
мртваци ходати овим градом по трговима пропасти?
Хоћу да се угасе неонска светла. Нека нам
небо буде покривач док путујемо у сусрет сновима. Ја сам један од оних ластавичара
звезда, који и вас зове да ваше котаре духа, и гнезда не буду вам празна. Вакат
је за бербу и грађење новог дома. То чека и вас. На крају и вама говорим: -Прекорачимо
истином ово смутно доба. Бирајмо властити звездани пут са Богом у вери.
Свијајмо своја гнезда.
Мене не привлаче магле. Не берем ни
илузије. Не волим бетонске кавезе. Волим дубоко и истински да промишљам. Не
презирем нагомилана животна искуства, знајући да су драгоцено важна.
Лакомислености и самообмани сам одавно затворио врата. Не поричем да се и мени
поглед мути. Не поричем ни да земља често окива моје ноге, и да обара поглед
к себи. Но упркос свему, у мени још живе дечачки доживљаји, они из чобанских
дана, када су моје очи са дивљењем гледале звездано небо надамном. Увек се
сећам радости и цвркута ластавица под таваном и хитрог бришућег лета по авлији.
Ова смртна неонска светла у граду не могу да заклоне за век запамћен доживљаје
тих дивота и лепоте невиног неба и умилних ласта изнад мог родног села. Вечерас
ми се опет привиђају такве миле слике.
Када ми поглед пада на црни асвалт готово
незвано јаве се давне успомене и попут сунцокрета моја глава се окрене горе пут
неба. Тражим га као мало дете, а њега нема. Знам ту је изнад овог неонског
сача. Могу да га склоним бар у мислима, и ако остајем под њим, несрећан и
запретан. Нисам кромпир који не уме да моли испод сача осуђен да изгори. Где су
утекле моје ласте? Ја сам човек који овом цртицом живота подиже сач и склања
завесу да на позорницу ступи моје драго дечије небо, и да се огласе ласте. Се-заме
отвори се! Проговори слико…!
©
04.12.2016. Славими® Ј.
Зеленкапић
књига: ИЗ КВАДРИЈУМА, цртице /2016/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар