АЗИЛ У МАГЛИ

Мили, с љубављу

Уморни запад сломљено окно хара

Пре но обноћ глува поњаву црну свине 

Вије се слепи миш око таванске греде

С уроком под пазухом крила… Нетремице 

Не докучих каква ме чека превара

У новој бразди издубљеној пре мрклине 

Мртву тишину кида док страсно преде

Жижак неуморни опет струже старе чађавице

Сугласје ума и душе је подерано 

Валовима низводно мук отиче

У пени белој преко камења 

Прскају меки мехури наде

Табани боси трну од циче 

Опора вода ледник реже

Заумно до крви у вриску 

Врти се коло празне досаде 

Постојање живота ми је знано

Часна су сва моја хтења

Свако нека крпи своје мреже

И нек се клања свом обелиску

Нагоркиња са друге обале ума 

Гласно дозива завет... Tуђа јој клетва

Тамо бездушно запад гори

А овде трне праотачко гнездо

У ражаловане године

Закаснила је љубави сетва

Разбудница мисли стала

Куда си утекла водиљо звездо

Па корак лута раскршћима двоума

Много дилема ако разгори

Ватре сумње све ће да расчине

Умиру мехури наде и другог вала

Не знам тај крајолик неба 

Тајном си туђом загледана

Бојим се рубне ивице тора

И коначишта кад дође прва језа

Разбудни век све исцеди

Пуне ми груди катрана

Није богохулна песничка реч вере

Болна је само празна хереза

Од брашна жудње има ли хлеба

Тврде су ове петље везаног чвора

Но срце неће да се заледи

Стари се грех новим не може да спере

Мерила неба су часна

Гримизно блентаво доба 

Не дозри о вакту као класје

Полегло у буђи труне

Ово је разврнута коначница ума

Враћено сугласје

Прича у чвор завезана

Клеветник опет куне

Ум и душа пате… Времена несугласна

Насеље су празно у време раздеоба

Како изаћи из постхума

Тапија живота ником није предана

Закоси сами од себе трају

Речи су зашле у посрнућа

До голе коже покисла нада

Дрхти и немо ћути

На крају заточења

У бездомље ничија кућа

Болни је тамник само

У дану озебла кути

Валови пене опет беласају

Преко камења пада

Зелена сенка мрења

Коритом плитким док се котрљамо

Очи нису свикле

На ову пустош у очајању

Из затона вире успомене

Не дају троношци да сања

Никада нећу прећи праг

У болном посртању

Срце издаје душу затворену

Утопљенички дух ме прогања 

У виру не спава водени враг 

И ове врбе самоникле

Нужно варају очи над водом сене

Не убијајте ми успомену…

Азил у магли

Кратко је магновење

Куда с просјачком жељом ноћи

Кад се раздани

Коме даровати задобијене ране

Кад гроб надгроби јава

У сваком валу и у мехуру пене јагли

Једина мисао… -О, дали ће Она доћи

Пребројао сам успут све колобране

Одужило се бдење

Кад умре реч песник је васкрсава

У својој сахрани…

 © 24.12.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com