субота, 30. септембар 2017.

СКУПЕ СУ РЕЧИ

Прљави повој детињстава и љути камен
У сећањима жудње ко поларно пролеће
Ја твоја жеља вечна и Ти моја једина знамен
Само смо један дах ињем окован што умреће

Бљеска замах косе што сече мразне дане
Бешћутан залог века круни мудросне речи
На гумну племенски збег и мисли збране
Може ли ова срдобоља досаде да се лечи

Траје испраћај живота у сумрак смрти
Ново распеће крста са разлазом истине
Чекам моје узетости а оне у круг задрти
Тврдоглаво падају са кристалне висине

Кљује срдобоља пљугу са попрсја риме
Пркосно истурене сузе леде се у очима
Прапорци расути у залеђу мучне зиме
Неће се вратити одбегли стуб врцавог дима

Кажипрст дана кроз таму уперен у глувоћу
Разара шавове попреко и уздуж шивене
Не варим очите лажи ни вашу прозирну злоћу
Страдало сунце на путу… Урлају западне сирене

Тоцила камена зелену јед искрама брусе
Подмукли убод у цик ребра отрове старе заче
Репати дани гањају страшила и ноћи кусе
Преклану омчу обешеног несрећне зоре свлаче

Са танког врата испијене песме и душе камене
Некоролог нико да не збори… Скупе су речи
Црнилом муке испило је располућене зене
Може ли ова срдобоља досаде да се излечи

Конци шавова су покидани… Висе тужне рите
Страшило мртво блене на белом хоризонту
Ако ми убијете књигу и мене мржњом спалите
Пепео ће певати изнад мраза на мом Пијемонту

На овај дан © 30.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

среда, 27. септембар 2017.

ХАЈКА НА СЛЕПЕ МИШЕВЕ

Спавају сакривени свитци у тамним крчазима вере 
Каснили су добошари доласка ноћника језе
Не престаје хајка на слепе мишеве… Потере
У круговима посрнућа трају… Снашле су мелезе

На истом неспокоју трагају и нараштаји 
Скутеви знатижеље у извиднице намере
Преплићу језике… За халабуку раји
Ситан је повод… Ко ће љагу да спере

Тужно је раскинут несуђени вилински конац 
Ко стара струна на испошћеном иструменту
У дугим откосима изгара расути звонац
Са песмом зрикаваца и повезом на орнаменту

Подножјем увале осењене набојем старе туге
У напетом строју колебљиве колоне миле
Дечаци опчињени по кошевини играли су пљуге
А небом горе у облацима вргле се чудне силе

Крилатим жељама за полет поскубеле су крила 
И развође урушиле сатрвено у прах постојања
Древни липови пањ сад снева што је снила
Негдашња крошња поноса… Црни угар израња

Из земље бола… Најездом ко мравља камарила
Наводнике су појели алегорије мољци… У заносу
Надимке одважни носе за препознавање стила
Пролеви зноја измешали су мирисе по откосу

Не престаје хајка на слепе мишеве… Потере
У круговима посрнућа трају… Снашле су мелезе 
Спавају сакривени свитци у тамним крчазима вере 
Каснили су добошари доласка ноћника језе…

На овај дан © 27.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ”
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 24. септембар 2017.

У ЗБОРУ СПАСЕНИХ...

Оћути душо понизно ћутњу на свитом току 
Разум нека ти је брана да се не разлије душа
Ако се закрче једом пролази воље у крвотоку
Не прим к срцу нискости што бунт речи куша

По самом гласу препознах те кушњо и јаво
Гласно се нећу тешити оскудним речима
На врелом камену поскок чека знам удаво
Уједом једним да печи и птицу у облацима

Слути ми душа скори пљусак оловне кише
У поплави муља пориве јединог цветка увенућа 
Надвисујем се са сенком три ступња више 
Вуку ме увис велики идеали и смер прегнућа

Недам да се исцеди жеља у колориту туге
Може се још по која истина за опрост рећи
Не гледајте у запис коже на красте и пљуге
Моје што крваре и гној расут… По трагу милећи

До довратника двери стигох… Близу црквеног боја
Не да просим било чију милост… Част ми то неда
Црквена врата нису спасоносна ни врата спокоја
Ко она небесна Орионска куд моје око гледа

Да Христа у видокругу доласка обгрли жељно
Понизно спушстам уморну главу за помиловање
Исцелитељској руци у ово време погибељно
Као дар примих изгон из цркве у ново послање

Да посведочим свету о ожиљцима душе и миру
Што срце у ранама Христовим има залог вере
Захвалну молитвену песму записах у Псалтиру
Моме Спасу… На Стакленом мору кад спасене збере

Анђео нека рецитује химну ову у славу откупљења
Небеском збору… Уздарје Христу Цару васионе
Давно посејана горушична зрна у пољу зрења
Примила су од круна позлату… Златна звона звоне

Опросну годину да јаве… Коначни Дан помирења 
У језеру од огња смртни је отров поскока угашен
Бездан у недра своја водама склопи моје ноћи мука и бдења
Спомена им нема… У збору спасених певаће песник спасен

На овај дан  © 23.09.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
књига “ПСАЛМИ ЗА ЊУ” ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakapblogspot.com

среда, 20. септембар 2017.

МРТВО ВЕЧЕ МАЛОВРАЗА

Стечени ожиљци болно онеме 
По сред душе празно левичаре
Урезани давно разлучењем
Никако да се росом суза замладе 
И питомином да се окалеме 
Увек су бројније преваре 
Множе се црвотоци пренути хтењем 
Ко модре набрекле винограде

Поткрада па уместо вина точе јед
За бачве сиротињске у нова врења
Живот их оставом дуго муља
О којој гозби пиће се ово пиће
Тајна је ноћи... Замршен овај је след
Опет су не размотана остала хтења
Начичкан збир пликова жуља
Ускоро ће липтати крвопролиће

Гранају и дубе се боре
И клупко све се више мрси 
Прошли су пољем сами копитари
Била је јека урлика... И повици
Кад шуме ума све изгоре
Залуд је тражити разлог сврси
Ни један зарез ни јота не левичари
Трагове уједа сменили су крици

Тресла се гора душе васцела тамна
И ноћ је плакала дуго у јесен сиву
Олујним небом у праску муња
Зачеле се још жешће ватре
У бездан вечности времена срамна
Утећи неће вукући своју гриву
Покрадена су недра... Нема дуња
За уздарја у дане зиме... Очи снатре

Цела душа сад је згариште
Пепелом завејана до колена
Ноћас су тмином прошли маловрази
Тајно за гору зашли да месец краду
Прозеблу језу оставили... Прсти пиште
По залеђеном крвотоку рођених вена
Записи сугреба скамењених на стази
Сведочанство су немани и новом јаду

Насладе несрећну песму белином развлаче
Црне и црвене мрље нове су пеге на лицу душе
Лукавства превише има у глуво доба
Оштри очњаци дроб немилостиво черече
Празна очна дупља без суза да их исплаче
Ни крви ни гноја... Светови слободе сад се руше
Безгласна тишина запосела је грудобран гроба
Песмо ни песник није преживео мртво вече...

На овај дан © 20.09.2012 Славими® Ј. Зеленкапић 
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakapblogspot.com

понедељак, 11. септембар 2017.

БАГРЕМОВЕ СПРЕМЕ

Не растајем се са душом... Она је моја света светиња
У њу се преселила нежност игре у располућену тугу
Јекну ко некад плаво зелене пије у бехару што прамиња
Мила, никад се нисмо раздружили у нашем кругу

Болује немост жице у часу освита... Трагом обала
Нико се не јавља појутарју... Крик из умрлих снова
Мој центар љубави знане и твоје тежње од идеала
А данас тангентом жичаног круга омче беже ова слова

По воћњаку ... Младост се за блгородство тихо спрема
Из мојих трудовитих руку мигољи се да прне птица
Док у белој вазни заборављенe још стоје гранчице багрема
Уздарје мирисаво даривано из твојих густих плетеница

Враћа се јату мисли... А оне зашле за Варду на умору
Бисерну сузу језеро зелених очију дарује горштаку
Памтиш ли резана срца заљубљена и рањену кору
По дно Рујеве главице у папрати и старом шљиваку

У сан се необичан вратило време и оне давне слике
Мила можда је ово само знак да га досањали нисмо
Ниси прескочила последњи скок... Ја још читам песнике
Пукла је лоза исчупана из врзине... Довршујем ти писмо

Вољена започето давно... Године прођу и живот остари
У игри прескока тек смо избојали педесет два круга
Увек по неки крадљивац успомене смете и сан поквари
Под јастук олисто нови прут наде и лоза за прескок... А туга

И њу у појутарје искида лако кад нагло прекине се сан
Моје трудовите руке ископнеле остале су без снаге
Седим сетан на поцрнелом пању и скидам угарке незван
Прстима ваљам грумен смоле... Лепљиве успомене драге

Не умем ти рећи ко је посеко нашу спомен шљиву 
И изгорео урезана срца ватром... Виле за мајчин помен
Вилинско коло плету од багремовог цвета у кругу... Гљиву 
Још само помиловати смем уз пањ никлу ко спомен

Онако мрку и тврду... Овај труд камени за кресиво нико неће 
Носити кући да чибуке пали... Уз дим се више не приповеда
Гаврани гракћу злослутна смрти... Нови заперак лозе у младар креће
Узалуд... Ко ће га за игру прескока извући... Баш му се нада

Заборављене су песме и приче... Старе гусле су одгуслале лиру
Љуба је отишла пре поете витеза… И гавранови над Рујевом главицом
Бела вазна се заљубила у прошлост... Сутра ће чувати успомене у миру 
Багремове спреме... Светиња душе уместо лозе опасана је жицом

На овај дан © 11.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

субота, 9. септембар 2017.

КУКУ-ЛЕЛЕ ЊИМА...!

       "Беседа треба да буде попут женске сукње: довољно дугачка да би покрила тему,                а довољно кратка да би била занимљива.", умовао је Теодор Р.
       Ја се нећу држати женске сукње. Ни када сам био мали није било прилике да се држим мајчине. Одрастало се у сиротињи, па се тако од малена учило да се сам бориш, и избориш, за своје место под сунцем. И подој мајчиног млека био је узгредан, а камоли држање за сукњу. Узгред али у сласти и срећи подој се збивао за време паузе на моби, или под крушком за време ужине, у дно њиве кукуруза, који су по ваздан мајчин и очев срп секли. Тежињава простирка, мајчинска кецеља, очева кошуља, или она бошча, у којој се доносио ручак, биле су најчешће моја целодневна љуљашка везана за гране крушке. Ако се сам са собом нисам играо, када сам мало одвркао, да могу бауљати, док сам био макања у љуљашци сам чекао уплакан и гладан, док мајка не уграби прилику, да ме са врућине склони у хлад, превезујући исту ту љуљашку, на другу грану у заладку.
       Толико о женским сукњама. Нема више беседе о њима, јер се ни касније у животу када сам стасао истих нисам држао. Прерано сазрело сеоско чобанче, и мушко чељаде, увек је било на корист куће, у многим тежачким пословима, тежим и од година живота и снаге вижљавка. Ствар се није променила ни у женидби, и током свих година мог и Њеног лепог браковања. Нисте ваљда очекивали да сам се бар тада држао женске сукње. Не, нисам био папучар, али то не значи да сам био балканац. Волео сам ја моју младу, поштовао и слушао, јер је и она мене волела, ценила, и смерно слушала. И дан данас, од када Она није под мојим кровом, него тамо негде иза дуге, у сну без снова, говоре сва сведочења ближњих и познаника, да смо нас двоје живели и дисали као једно, а да смо у браку били и остали узорит пример јединства и љубави. Рука у руци је светија од руке на сукњи. Могу ли овде овим закључком окончати беседу или продужити даље?
        Умем ја беседити и довољно дугачко, а и када треба пристојно кратко, достојно самој теми. Како и не бих умео, кад заувек знам шта је губер и како се њиме покрити комотно, и како згрчити ноге да не озебу, у случају кад је губер кратак. Па ево ово би био пролог моје беседе, а могао би бити и поговор. Довољно и за прво и друго, јер верујем да ће разумни разумети. Но ипак сустиже ме мисао, која је тема, предмет, у сржи моје беседе? Срж вам је она средина мека као душа, као у хлеба између горње и доње коре. Нека буде довољно мека и укусна, а не тешка и гњецава, да се нико не загрцне, ако хтедне да је прогута. Желим да овај мој хлеб, ова беседа, вам буде на окрепу. У сласти га и са уживањем јели, као што сам ја јео проју, у она рана незаборавна детиња времена.
         Не бих волео да приметим неки господлук код вас који сте дошли за моју софру. Коме се не буде свидело, што износим пред вас, слободан је да устане иза софре и оде. Ваше је право да бирате трпезу, да останете, или да одете. Генерацији инстант оброка и брзе нездраве хране, то јест беседе, за мојом софром није место. Данас се протежирају кратке форме. Веле, да се не читају дуге и озбиљне. Изговор је, нема се времена. Но ја заговорницима по сваку цену кратке форме, и неодрживим изговорима, увек казујем да је кратко кусо.
          Ко има и уме шта да беседи, нека слободно беседи како ваља. Не треба се окивати у кратке и тескобне ланце, само зато што многи мрзовољни читаоци не воле читати. Зар велике романе, спевове, поеме… и све велико и красно, треба бацити на ђубриште, или спалити на злокобним књижевним ломачама? Колико ружноће има у кусом? Колико ли тек истинске недоречености и огољености у појединим кратким формама? Поредбено ради, мрзовољце морам да питам:- Јесте ли видели муке женске, кад натежу мини сукње, а оне инатне никако да се развуку, не би ли покриле бедра? Јесте ли видели муке женске и трпљење у тесној одећи и обући? Како ли је тек телу у тесној кожи, или неуспелој краткој форми у тесном и плитком уму?
           Они који не знају за глад, и гладне године, шта год да будем дробио, биће им од презира, попут проје коју су презрели и заборавили, још када је опанак постао ципела. Узалуд, ћу можда беседити, када је толико данас таквих, које још увек жуљају залутали каменчићи у ципелама. Није дакле срамота изути се, и извадити каменчиће, и жуљеве залечити древним мелемима. Којим? Оним којим су се исти лечили у време мога детињства. Нема ничега лековитијег и делотворнијег од праха из луше, на тек прслом жуљу и набоју, из кога се цеди гној и мука. Засута рана најчешће на петама и рукама, прахом из природе, зарасте за дан два, и нигде трага од ожиљка.
           Ето овим личним искуством, поновљеним небројано пута у мом животу, ја дотакох срж истине, и саму исцељујућу тему. Права занимљива беседа је исцелитељска. Није то Теодоре, само твоја беседничка мудрост, него и моја, научена и стечена, у личној мојој школи живота. Твоје умно поређење беседе и женске сукње, по дужини и краткоћи, јесте занимљиво и тачно. Али умна главо, кад би могао да чујеш, реко бих ти, данас се беседе не могу поредити са женским сукњама.
            Данас има много више самозваних филозофа и филозофије, него у твоје време. Данас има много оних који беседе све и свашта, на дуго и на широко. Језика лажи има толико, да оно што изблебетају, како то мој умни народ мудро каже, да ни пас с маслом не може да полиже. А тек да сада устанеш из гроба, и да видиш женске сукње нашег времена, ја верујем да би пао у несвест. Данас сукања и нема, оних отмених и дугих. Кажу да је мода крива. Ја то не бих рекао, јер су криве усијане и шупље главе, што су сукње скраћиване, и скраћиване, од чукљева преко глежњева, до испод колена, па изнад колена, све до оних званих мини сукања.
             Дуго време хит су биле мини сукње. Но у нашем веку и оне су готово протеране. Госпође и госпођице, су се одавно прво преобукле у најтешње панталоне и хеланке, па у шорцеве, а сад перјају и обнажене. Да само бар један дан видиш како парадирају у некаквим изрешетаним и подераним панталонама, са голим коленима, ти би Теодоре заплакао. Ја ти признајем да се увек згрозим када видим ову глупу моду. Не бих да повредим било коју женску, нити да посегнем за поређењем са гускама у магли. Некако ми буде жао сваке цуре, госпођице и госпође, тако жалостиво одевене. Увек помислим, и сетно се питам, зашто се у свом изобиљу враћају наводној сиротињи? Када се ето тргнем и освестим без ваљаног одговора, ипак себи признам да ово јадно женско, а богме и ређе мушко модирање није беда и сиротиња, него лудост. Казаћу ти Теодоре, да не помислиш ни ти, ни било која женска, да сам ја женомрзац, и да сам неко закерало. Беседим о овоме, не из пакости, него из чистог сажаљења и љубави према посрнулима. Куда и докле иде ово поколење, питам се са болним сазнањем, у који понор срља? Ако још има разумних, ваља да се опомену, и да се врате натраг са ивице амбиса. Ради спасења бар једне разумне особе, сваки редак овде записан вредело је рећи.
          Ипак се сиротиња духа и лудости не могу поредити са материјалном сиротињом. Далеко је то од наше сиротиње која је била и остала часна. У оно време није се показивала чедна голотиња, и пука подераност. Јесте било закрпа на закрпу, али све је било чисто, и са мером стида. Ретко је ко одударао од већине и закрпа. Стајаћа одела, она свечана, сукнена, од конопље ткана и везена, нису се носила свакога дана, осим о благдану. Од ових данашњих намерно подераних, мој Теодоре, да те Бог сачува. Шта да ти више и даље беседим. Знам како би крикнуо:-Куку, леле,…! Не љути се што ћу то ја рећи: -Куку, леле и теби и мени, али и куку Њима…!

© 09.09.2017. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ИЗ КВАДРИЈУМА /2017/ zelenakap.blogspot.com

среда, 6. септембар 2017.

ПРОМЕТЕЈУ ЧУВАЈ ВАТРУ

За даљна брда умире прозукло сунце
Носећи умор немира и мој глас
На гори душе сретох себе и бегунце
Где верној небеској ваги претеже леви тас

Не чујем одјек док у мени пишти црв
Пламса несагорив купинов жбун
У долини бића растрзају ме зуби ко стрв
Иза пакости ваше не оста ни трун

Гладне хијене оглодале ми кости
И нерођено сунце с истока неће да зури
Обимна књига не чува све жалости
Покисо живот зебе изгубљен у бури

Несвршен глагол запада у крвав сплет 
Библијски опрост седам пута седам
Нова збирка Псалама моја руковет
Музику није чула... Болну је гледам

У ковраг зарасли пути и вечни мир
Бог је спустио сидро љубави на Голготу
Са мога храста пао је тропрсни жир
Не стигох да напишем оду животу

Толико векова иза још влада исти мук
Нема су раздобља обе ере стала под исти свод
Из књиге живота живот се исписа пук
Нојеве барке нема…Куд иде наш самртни брод

У храму вере миропомазујем се сузама
И јецај капље јесени живота… Препун ми длан
Докле да корачам сам а хтео сам са вама
Знам шта ми се спрема фарисеји... Ваш клан

Идем на ходочашћа своја и за вас ридам 
Будан да чекам зоре свете и блага сванућа
Док замке снују зло се спрема... Раскидам
Нити ваше паукове вере изгоном са беспућа

А ви ми преоравате безочно личне међе
Јаву јутом не сањам не уснио без узглавља
И рушим пећину хајдучку ко чудоређе
Да кљасти живе и хроми ходе Бог се јавља

На Гестиманској стени у зноју крвавог чела
Чува ме анђеоски загрљај у свакој ноћи бола
Подижем вером Нови завет из старог пепела
Ја песник и пророк са посланицама Апостола

Коњаници Апокалипсе касају... Силно јуре
Кроз опаку ноћ... На све стране земног шара
На гиљотињи времена нико не подмазује котуре
Уши нам навикле на шкрипу... Од лажи до превара

Добује мозак... Мука прождире стоглаве мисли
Облаци посивели по путевима неба куда језде
Све кораке избојисмо... А они се загубили... Свисли
У амбису таме... У апсане... Гује и акрепи се гнезде

Месец се скрива плашљиви... Никако није стамен
Само је овде чврст и одважан Прометеј луталица
Узалуд купинов жбун гори... Све је блеђи пламен
Нико више да опржи крила на фењеру свица

Историја се поновила ето... Ала и врана кидише
Из кљуна сурога орла истина смрти језиво кричи
Позлило ми... Под оловним небом даноноћне кише
Прометеју чувај ватру да се не угаси... Из свег грла вичи

За младунце у гнезду тражим очински залогај спаса
Људи су оставили дужност људскости.. Везују чвор
Овај век гоморски може ли чути вапај у лонцу ужаса
Што кључа... Орловску пилад не дај да уграби твор

Не бежи са лађе… Неће да потоне... Нојевом тесару
Илија небески ковач што поткива ате у жару ватре
Вели… Разгоревај нову купинасту жељу... Ка олтару
Дођи да Богу мили истребљени сами истине не снатре

На овај дан © 06.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogspot.com

недеља, 3. септембар 2017.

ГДЕ ЈЕ МОЈА МИЛА ЗАШЛА...?

Чека се затишје и простор тишине
Залутао некуд усклик олакшања
Пустoшнo врeмe никако да мине
На раскршћу векова тек се само сања

Необично али мучно... Збуњује ме врева
На крају живота трају стална посртања
Овештало стабло у олуји дуго одолева
У сплету подвала нит истине све је тања

Титрају празнине... Већ се кида уже
Нека нова језа у костима потмуло се свија
Топе се дани ко снегови и предели јуже
А чежња нараста као земља Небратија

Док се с јутром јаве светови моји руше
Љуто боли што не листају невине ми руке
Где је моја Мила зашла... Иза полутара душе
Зашто сама чами тамо у прашуми муке

У густишу расцветалих рана
Едем није враћен у јура постања
Чекам декрет да се опозове забрана
Заточено срце слободу вазда сања

Коме на дар јабуку да дам логико стара
С дрвета познања добра и зла реци
Задња је убрана из мојих недара
Не кани се мудрости него ми притеци

Са древнога сата опомиње мала шеталица
Ноћ још јутро вара... Неда му да сване
Множе се кругови и боре… Са лица
Неозарене сенке одају мук големе нирване

Џелат смрти вратио се из Небратије
Одбегло је време... Живот ће да мине
Није штета... Ни за омчу није
Ово танко уже нека се прекине

Бели пешак на шаховском пољу
Без коњице силне узалуд не гине
Не посипајте ми ране оштром сољу
Пустошно време зрело је да мине

Звездарница неба тиња помрачена
Бол се с крвљу расипа утробом
Пелин кљује из расутих вена
Мила и јуче сам зборио са гробом

Из очињег вира сузе нагле готове да кану
Од мене за мене у уму нема речи да стаса
Ко ће песниковој муци подигнути брану
Ил ћуприју не би ли спојио обале безгласа

Ова река живота брза и плаховита
Снева преливнице бола пенушавог бука
Царским друмом минула је туђа свита
Зашто је измакла моме стиску твоја рука

Лахору предајем песму посвете да је Теби чита     
По заравнима срца… У лета рана да ме води
Тамо где моја булка мене чека усред новог жита
На поља истине белица ево зри обиљем да роди

На овај дан  © 03.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић 
ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com

петак, 1. септембар 2017.

ПЉУСАК ПОЕЗИЈЕ

Химна капима поезије

Неко је кумовао „Капима поезије“
Не очекујући пљусак можда бојажљиво 
А оно данима с поетског неба лије 
Иза кишне и поетске завесе ко је провириво

Толико мира чистог и разуђености има
Лепа реч предана само лепоту недри
Преплићу се новотарије па залута и рима
А оно источна страна неба разгорева па ведри

Јахачи расплели гриве... Зове и јужна 
Некуд к северној жури да је помилује
Да се разледи и не буде више тужна
Оставимо им „време разигравања“ нека зује

Све кошнице песмоносне за медоносну годину
Зрело је променити име у „Пљусак поезије“
Ова њива пуна крстина моли: Раширимо подину
Брзо се снопљем дене стог... Шире се визије

За њима треба стремити... У распукло небо вере
Свемирске тајне и даљине маме поетска пера
Небески геометар помера летву... Чита премере
После пљуска ил капи... Доста је било кликера

Деца нову игру хоће... Можда шљивак туђи 
Преко плота изазива „Бескрајни плави круг“
Нудим ти модре шљиве за котарицу... Слободно уђи
Под мојим стаблом сви песници... Буди им друг

Којем се царству приволети... Који узети стег
Сваки поетски штит покрштен витешким знаком
Ако ти нећеш к нама прићи к теби ће прићи брег
Лепо је бити „мокар од љубави“ по пљуску јаком

Кишобрани су само за плашљиве усамљенике
Скупљање под исти тескобно бива... И није фер
Они рубни са маргина увек покисну ко једне кике
Цуре из комшилука... Назови „прва лига“ буде звер

Велико срце имамо и ми из друге зоне
Не намештена игра даје посебне дражи
Прљаве награде и оне кланске у које се тоне
Глиб су туђи... Бисерне капи блистају без лажи

Иза кишне и поетске завесе ко је провириво
Зна да је неко кумовао „Капима поезије“
Не очекујући пљусак можда бојажљиво 
А оно данима с поетског неба лије... лије...

На овај дан © 01.09.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2017/ zelenakap.blogdpot.com