Чека се затишје и простор тишине
Залутао некуд усклик олакшања
Пустoшнo врeмe никако да мине
На раскршћу
векова тек се само сања
Необично али мучно... Збуњује ме врева
На крају живота трају стална посртања
Овештало
стабло у олуји дуго одолева
У сплету подвала нит истине све је тања
Титрају празнине... Већ се кида уже
Нека нова језа у костима потмуло се свија
Топе се дани ко снегови и предели јуже
А
чежња нараста као земља Небратија
Док се с јутром јаве светови моји руше
Љуто боли што не листају невине ми рукеГде је моја Мила зашла... Иза полутара душе
Зашто
сама чами тамо у прашуми муке
У густишу расцветалих рана
Едем није враћен у јура постања
Чекам
декрет да се опозове забрана
Заточено
срце слободу вазда сања
Коме на дар јабуку
да дам логико стара
С дрвета познања добра и зла реци
Задња је убрана из мојих недара
Не
кани се мудрости него ми притеци
Са
древнога сата
опомиње мала шеталица
Ноћ још јутро вара... Неда му да сване
Множе
се кругови и боре… Са лица
Неозарене
сенке одају мук големе нирване
Џелат смрти вратио се из Небратије
Одбегло је време... Живот ће да мине
Није штета... Ни за омчу није
Ово танко уже нека се прекине
Бели пешак на шаховском пољу
Без коњице силне узалуд не гине
Не
посипајте ми ране оштром сољу
Пустошно време зрело је да мине
Звездарница неба тиња помрачена
Бол се с крвљу расипа утробом
Пелин
кљује из расутих вена
Мила
и јуче сам зборио
са гробом
Из
очињег вира сузе нагле готове да кану
Од мене за
мене у уму нема речи
да стаса
Ко ће
песниковој муци подигнути
брану
Ил
ћуприју не би ли спојио обале безгласа
Ова
река живота брза и плаховита
Снева
преливнице бола пенушавог бука
Царским друмом минула је туђа свита
Зашто
је измакла моме
стиску твоја рука
Лахору
предајем песму посвете да је Теби чита
По
заравнима срца… У лета рана да ме води
Тамо
где моја булка мене чека усред новог жита
На
поља истине белица
ево зри обиљем да роди
На
овај дан © 03.09.2012. Славими®
Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ
/2017/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар