среда, 31. јануар 2018.

ПРОТЕСТНА ПЕСМА

Толике године се намножиле као мрави
Сирот никога немам јутром да будим
Постељу сам собом сву ноћ успављујем
Пролеће скоро жудим да ми душу раскрави
Сву моју самоћу у бесцење нудим
Узалуд… Нико да ме чује… У песми протествујем

Данима из нужде штрајкујем глађу у немоћи
Потрошио сам речи…. Ко ће дуг животу да плати
Сад зашнирана уста ћуте… И ум ломачу чека
Сродници по перу башкаре се сами у својој мирноћи
О клацкалицу бледог месеца дужник се клати
Дозива залуталу звезду Даницу да се врати из прека

Моја зелена Топлица болује ове ноћи жељна буне
С Хисаром заљубљена у таласима носи завичајне риме
Да камен очевог мајдана не поплоча успомене детиње
Стигао је порезник у натури да наплати… Небо куне
Громовима расцепљено… С трлице збира пркосиме
Дечији ум бели поздер у поњаву… И њу су појеле гриње

И књиге… Награде ђачке… За одлично учење и владање
Језу забезекнуто гледају срушени зидови дома… Коловрати
Обзорја… Трну… На мучном зиду маховине окамењених хтења
Не губим веру пред олујама сумње… Чекам Мила наше раздање
Они што су лајали на звезде сад реже… Опет ће љуто лајати
Пристигло худо време… У невреме су изостала суочења

Ко да су куршуми изрешетали биографију ми сироту
Сва је у закрпама болна… Чворови груби основе и потке
Завезали се на кратком губеру… Две поле давно скинуте са разбоја
Нећу мој живот од назеба да оболи… Сушим тугу на плоту
Стогове сена и сламе  подупрети су да не падну… Сирове мотке
Жуљају од тврдог граба и цера… Навиру успомене пре спокоја

Јутра ми краду сновиђења… Амбис се указује… Зјапи…
Чељусти мрве окрајке буђаве коре… Боли ово доба глади
Не трагам суманута сујеверја… По изворишту неверник вечни
У бапске приче и обичаје безобличне… Не требају ми сатрапи
У мојој јеванђеоској вери засађени су прави Христови засади
Уточиште протестној песми нису галаксије и бели путеви млечни…

На овај дан  © 31.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

уторак, 30. јануар 2018.

НЕКА ПЕСМА ПРИЧУ ГЛАГОЉА

Гледам преслице живота и нова предива приче
Ту у самом котлу забуне тврде и наиве зреле
Нови се стих слућене песме сам од себе сриче
Не тражите ме данас кад ме жеље тамо преселе

Сред окна разваљеног прозора у тузи промаје
Мој заробљеник лик и сирото детињство оста
Ускраћен за свовремена сећања у трену издаје
Родитељицо моја мила нека ти је заклетва проста

Занемео у папрати зарасли бунар још истрајава
Уморног путника није срео одавно пред собом
Путељак утабан на коловоду мравињака и мрава
Указује се не надно ко горка мисао пред тобом

Обданица је венчана за свод ужагрен просевом
Јару нико не спречава да покуњену ми главу пржи
Разбуктава се опречно гложење дозвано задевом
Понирем све дубље и већ сам досегaо до сржи

Испод пресољених капи зноја мрчи се бора лица
Увиру једна за другом у плитки затон млитаво
Нису ми некада биле као данас ове странпутице
Толико стране… Чудно је ово време шашаво

Пригарак старе крушке ко споменик удара грома
Растројством страшила у башти зарања ми у очи
Гле како дивљином слободно гмиже корњача трома
Где ли је пошла испружене шије да сате разрочи

Ово врело подне од поподнева лењог на две поле
Овде се време не мери и не одбројава по мимоходу
На трулом пању сви годови су зрели да се расколе
А ни старост се не мења увештала за посвету роду

Преслице живота реших још мало до првог раздања
Да умно спредам на коначишту у паучини мог бивака
Не знам где ће песника довести искидана пређа сања
Можда нова зора дознати неће све моје јаве са сокака

На ком се свака тајна прво растајни пре јавне обзнане
Остадоше пландишта скољена плотом грабовог коља
После три дана заточења враћам се са моје јужне стране
Обремењен искуством… Сад нека песма причу глагоља

©  30.01.2018.  Славими®  Ј.  Зеленкапић
Књига: БЕЛИ ВЕТАР /2018/  zelenakap.blogspot.com

четвртак, 25. јануар 2018.

ЗАР И ТИ...?

Песник сам свој штићеник у дому за незбринуте
Побегао из штавних опанака и развезао опуте
Нико не зна где… А одговорни неће ни да наслуте
У коју земљу даљну… На забаченом путу… У оснуте

Веле:-Он има у глави “сиве зоне” и неке празне минуте
И сећање га лако вара… Загледан у мрље просуте
Ближе му године давне од скорашњих у низу обрнуте
А кости трошне… Слабе и ломне… Као да су од плуте

Идеје га чудне воде… Не знамо јесу ли ћакнуте
И прича исте приче испочетка… Све му онако уврнуте
Распукле и бајате… Труле… Ко иза плота бачене диње жуте
Сутрашњице су увек исте… Сузе прошлост замуте

Искривљена кичма и врат ко на чворноватом штапу гуте
Језиво боду сироту дроњу… Мршави гребени костура ћуте
Презиру пут смрти… И задњим пркосом бране животне путе
Од оних што маслом завидљивости гоје паразите и хране труте

Неће их мимоићи судбина зла… Бог позна чивуте
И празне пушке кремењаче што залуд пале црне баруте
У гору песничку давно су зашле истинске песме кошуте
Године ко крстине у врху њиве за дожеваоницу зденуте

Сјаје безбројне звезде са овог свода не скрајнуте
У миру одбројавају час доласка… На разбројс се не љуте
Гутају време празнине док у мимоходу пролазе кнуте
Свезан је нарамак шибља да нико не поломи пруте

Носи бисаге успомена пртене… Драже но наше од јуте
И кад се новом песмом и строфама оспу прелепе риме гануте
Разгрћу стазу од туђег лишћа… Ноге у болу згрануте
У чуду даљина даљних замете траг можда негде до Калкуте

Назови песници “сеоске снаше” за витезом забринуте
Покорно ослушкују његов поетски глас јеке… Круте
У ставу мирно… Погнуте главе просјака убоге злослуте
Наричу покајнице… Зар и ти… Просјак… Мили сине Бруте!

На овај дан  © 25.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

среда, 24. јануар 2018.

ЗОРИМО ЗОРОМ РАНОМ

Жуђени дан сусрета остао је опет празан
Трагање се мимоишло на раскршћу незнаном
Понорница река остала је да се разлева у казан
А мук да спава у роси док смо зорили зором раном

У ковитлацу облака сиве магле
Депортоване мисли
Чекају усековање главе сагле
На пању освете трагови несувисли

Страхују од одмазде
Истрага није одмакла далеко
Чије су сиротовале бразде
Док је горела њива преко

Грунули су муку с леђа
У процеп виси распета
Опет је дрско преорана међа
Погрешно изабрана страна света

И димна завеса још лелуја
Док сузе очи у очају
Гамижу успомене мрачне из нечуја
Слој туге нове тиње преслојавају

Како да премостим разделницу
Дубоки раздор живота и наде
Залуд ћу чекати моју селицу
Са гробног пута… Шта ми то раде

Праискони из грча недозвани
У давном веку послушно чаме
Ко моме Сунцу Мили брани
Да зором зарумени моју душу осаме

Наготу раздиру гараве зубље
Издише и последњим дахом тражи
Сва њена мука и човекољубље
Припадају мени… Сви поцепани колажи

Горак су укус плитких превара
На окомитој страни трнова ружа
Злодело смрти призвано с олтара
И усана безбожних… Сенку пружа

Велика неман… На уста куља
Ужегли гној дарован до вриска
Докле да ми стопе затрпава иста хуља
И мете траг… Гуши речи… Душу стиска

Дозив у новој песми није остао празан
У њој смо се срели… На раскршћу незнаном
Успомене су живи вали… Река се разлева у казан
Мук одавно не спава у роси… Зоримо зором раном…

На овај дан © 24.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

субота, 20. јануар 2018.

У МИШОЛОВЦИ

Тебе славимо не стигла до заробљеничке стране
И након опсаде ума постоји други небовид јаве
Бачени грумен злехуде среће ако на мир не кане
Вртлози немира укосицом крећу у часе твдоглаве

Снуждено време испосница у бачијама не законачи
По реду праотачком у пребег… Са стрме стране брега
Њиву слободе нису узорали плугови превртачи
Ониско лињање дрема у недрима са зипком стега

Вретенасте вртлоге док упија подивљало небо журно
Кочијаш по језику бљутаве речи растаче до немила
Западна свера се мрачи у гротлу утонућа пурпурно
Пада расипничко време и тајно вече новог црнила

Испод букових жила зелена маховина разлаже сенке
Историјске заблуде неразуми сплићу тупом подвалом
Краставе дечије ногице тек шткљају испод пртене бенке
Изроди није вам за опрост што нас дадосте с алалом

У бесцење на кужној пијаци матрапазина и шпицлова
Једном трулом јабуком затрули се васцели трап наде
Наше убого гумно никада није видело толико кулова
Ко ваш трг код крста о литији некрсних из безбожне параде

Тебе молимо не стигла до заробљеничке стране
Да се освестиш барем једном у овом веку пропасти
Има ли нечега лепог или доброг дела да нас гане
Да се сви себи вратимо и да нас немир не преласти

Зарушене бачије нису надживеле себе и трула времена
Докле ће кочијашки језик да истрајава на тргу код крста
Промрзли празилук заровљен у песку и обријана темена
Два су антипода у набреклој слици и не сродничка врста

Чија је у овај сумрак камарила и билмези дебелог врата
Мрави нису зацарили лажног цара него неки туђи трговци
Накупцима преко реке наша шума препуна жира је продата
Поноћ је глува а народ у страху… Заплео се у мишоловци

© 20.01.2018.  Славими® Ј. Зеленкапић
књига: БЕЛИ ВЕТАР  zelenakap.blogspot.com

четвртак, 18. јануар 2018.

ЂУТУРУМ


Заумљена до смрти мисао се гаси с почетка јаве
Плева и кукољ падају сами низ ветровиту страну
Тишина качи поглед за треперење завесе чађаве
Ко јефтин патинасти брош… Кочије прошле Мезулану

Зове периферија магарећег града… Птица с коца
Кречи… Бусање у груди поразом се сврши ружно
Немир бесмислено трабуња казивање праоца
Сећања детиња не заобилазите варварски јутро јужно

И калдрму Царине… Главну џаду именом јунака
Именовану… Из давних векова отпора… Зулумћара
Овде нећете срести… Поскидане су бисте првака
Хероја устаника… Украдена је и сама превара

Не тражи у нетрагу… Стигло је сведочанствo бола
Одступница лажљивице низ кремен искре ватрене
Збуњена титулама призива мењање падежа и глагола
Знанци и законитости историје руше ставове њене

Превариле се наде јучерашње по загонима туђине
Ко пита једну трауму људску хоће ли се поновити
Потамнела је утроба изврнута расукана са висине
Уз трули пањ навиљак придигли вредни термити

Спољна сијалица разара прозор… Чкиљи жмирава
Ако се милост на трагу спознаје ноћас не обеси
Суди ће јој из закона испао параграф туђег права
Кисело тесто кипи преко вагана… Ко ће да га умеси

Пусти ћук писком обзнани промену ноћне тишине
Слепи путеви и странпутице одвели jе до губилишта
Завист је вазда вечера сласти и сујета… То брине
У кругу споменари умор старине… Не тражи ништа

Куда и камо су се дангубе трошне заглавиле
Док призвук опори коси опали лист свести
У напуштеној штенари окице крупне чиле
Кудравог псета… Нису дознала псеће заповести

Са сеновите стране Плехане куће повратнице пада ум
Цуре млазеви измаглице и главињају завесама тупости
У Крагуј граду ретко се среће као Ти погани ђутурум
Сујетницо и баксузу саткана од лажи… Бог нека ти опрости…

На овај дан  © 18.01.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “МИЛОКАЗИ”  ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 15. јануар 2018.

СМОТУЉАК У ТАЈНИ


На ивици стропа невин
У раскораку виси росуљак
И моје око у осами
Изгнаник из раја Евин
Потуца се беспућем у тами
Огледа сетно у науму да кане
Заплакаће са њим и ожалити
Под пазухом смотуљак
Рукописа… Бол како скрити
Не дам леденој сузи
Са зебном душом да се растане
Данас усправно ходам… Ум не пузи

У налету узастопном ко вулкани
Долазе на њ напади грча
Нико да им затирања забрани
Кочи се лице умивено дугом
По жалном своду
Носимо животе са поругом
Опија мирис смоле
Док се тихо дивим светици смрча
Шумору потмуле дубине
Многи око мене штују идоле
Данас сам са собом у расходу
Нема реч ћути у велу патине

Изгубили су пребројани кораци
Протекли низ у мимоходу
Замућен рачун збрајања
Тражи бројање опет из почетка
Ватрену дугу купају зраци
Дужник самом себи тако
У време поста и кајања
Сан свих снова жеље сања
Хоћу ли истрајати у запису последњем году
Тешко је носити изврнуто наопако
Ко је линију живота сакрио у рису
На кошуљици метка

Један дубоки зарез истине
Голим оком читљив сам се пропиње
За сведочанство опирања
Токовима посрнућа и расула
Потонуле су у виру олупине
Никад више неће стићи у раздања
Цивилизација без историје
У будућности спарушена ко глогиње
На првој слани у праскозорје
Умрла је данас без звона трула
На одру од смрчевине гола жмије
Умотана у језу… Не следи горје

Росуљак више части и бистрине
Разазнаје кануо са сузом
На наше време што чвари
Од мрзлине ко окамењена лава
Залуд је походити туђе закопине
Лови се мутно по жабокречини у бари
Данас је превише песника у завади
Са песмама и древном музом
Слободни стих чаврљања и чегртања
Слободом се закопчава
Гору су стресли пролазни горопади
Сад само цвили оркестар промрзлог грања

Разгрће душу за светло дана
У сплету свих плетеница
Скубе се оно мало лепоте
Иако се до коже свлачи
Испражњен исток и нас све плави
Са запада вода мутница
Отимају душу росуљак и рукопис бајни
Подмукли освајачи
Слуђена глава разумети неће запетљана
О стропу и росуљку окачена слова на јави
Ни менажерију где дивљи питоме кроте
Оста мој смотуљак загонетан у тајни…

На овај дан  © 15.01.2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

недеља, 14. јануар 2018.

ДА ЧЕКАЊА НЕ ИЗБЛЕДЕ

Молим те надолазећа песмо запиши
Да моја неуморна свевремена чекања не избледе
Нека се нови стих што се помаља јави на киши
Он хоће да се близни… Близнаци уистину вреде

Двоструко док  први на другог личи
Сликом… За двојни пробој чекања
У песми није све као у простој причи
Ако ова јава избледи шта ће да одзвања

Сутра кроз успомене драге по мало тајновите
У причи поколењу… Данас кад се речи леде
Запиши песмо света да песник не воли рите
Ни замршене нити од чекања натруле и бледе

Коме ће да се зборе она не читљива сећања
Чекање без дражи изгубљене није више лепо
И потопљено искуство овештало када израња
Песмо запиши да сутра чекање не буде слепо

Без жудње… Да се моја умрла Мила мени врати
Толике године још увек чекам истрајно у бдењу
Хоће ли се једном неумитна смрт животу смиловати
Да нови корен забокори смело у старом корењу

Молим те пробуђена песмо још једном запиши
Док ми се мисли близне у чуварном тору ума
Ево множи се стадо и нико да га не лиши
Пролећне испаше… Док јоште има разума

Ни ове мисли прворотке никако да не избледе
Песмо отвори резе на древној вратници тора
Песнику пастиру покажи пропланак где да изведе
Јагањце беле… Послушај хујање развигора

Из мога срца за тебе песмо и за Милу
 Смерно вреди да душа ко перуника пропупољи
Допусти да жедно утоли жеђ на појилу
Чекање није по мојој него по Божанској вољи...

©  14.01.2018.  Славими® Ј. Зеленкапић
Књига: БЕЛИ ВЕТАР  zelenakap.blogspot.com

петак, 12. јануар 2018.

СУСРЕТ НА ПЛИТКОМ БРОДУ

Усахла река меко жубори на плитком броду
Срели смо се водо прво негде иза прве јавке
Две утваре у разлазу сада журе свом заходу
Остадоше не дорекле врло кључне ставке

Нисам достојно оквасио прљаве чланке
Прашњави глежњи очински јоште сврбе
Руке грчевито прте старе гумене опанке
Док зов глади цревима крчи ове голотрбе

Још једно чобанско потуцање у запис слови
Искуство горко нужно у сећања само замине
Шта ли ће ме снаћи када се детињство укрови
Мала душа не зна будуће жуљеве и године

Заходи чељусти очас тајне на пречац склопе
Без трага у прашини стремљење не пита куда
Не чудим се што црне мисли ове беле потопе
Кад с јавом збиље нагрну да суде без суда

Треба до краја предеверати сва тоциљања живота
И чисто име и ум пронети преко увира границе
Шта ће однети барјак победе мука или простота
Судиће небо и нараштаји за пало или свето лице

У коју књигу да се запише од спомена до заборава
На којем хоризонту водиља звезда или падалица
Светле се и мраче по провиђењу пораз и слава
Селидбару у рађању и смрти није иста клица

Крста и венца и ако се заједно носе по досуђењу
Закон је непроменљив пре венца крст следује
Код прве јавке сусрет бира час на смелом бдењу
Пада у бездан или узлета до свемира… Шта ко снује

То га и снађе без права да љагу баца на друге
Зар су они криви за било коју ину песму бону
На концу конца расплет увек стигне поетске слуге
Са леве или десне обале у ниском или високом тону

Бели ветар намерио је оцедну сунчану дољу да ојужи
Прошарали се лазови тиграсти копнином усред дана
Чудесне милине струје срцем копрена копрену дужи
Вера одјеке звончића збира… Песма је допевана

©  12.01.2018.  Славими® Ј Зеленкапић
Књига: БЕЛИ ВЕТАР  zelenakap.blogspot.com

понедељак, 8. јануар 2018.

КАМЕНИ ЉУДИ

Ободом пресек истине цури поломом сам
Блесак узвратно додирује ивицу пуког неба
Несудник плаче… С троугла скидају уклети рам
Чији то ушур није плаћен за црну кору хлеба

Чланак за чланком ко у стоноге грозне тајном мили
Под калпаком сумрака празно самује гнездо птице
Језива слика иза боја страве тужи… Ужасни Термопили
У кланцу тескобе ноћас не величају продор тмице

Преврат заблуде стигао је на почетак приче
Мантра се кези насеобини мутних облака
Одречна реченица фали а глас се не одриче
Сујетног крика са жице и чаврљања сврака

Суседном гробу шапат времена време крије
По своду капеле песма смрти клизи сама
Јутрос рано овуда снуждене прођоше кириџије
Међу ракљама голе шљиве ветросала се слама

Изнета након Божића бездарјем празнине
Вериге дангубе опет крчкају опору ћуд дима
Мешано имендање скрајнуто са маргине
Мамурлуком пребира успомену по пркосима

Фењер угашени окачен изнад главе надевом стрчи
Док орахова рука штимује небески клавир туђи
Проваљен забран источника олуја смртно крчи
Синија ниска сигом прекривена болује у буђи

Уморни пси мршаво појутарје касно буде
На суду расуд судије је слуђен срамотом
Нарасли спор сујете уозбиљио камене људе
Куја је пошла трагом слузавим за окотом

Алузија свлачи наду једру успењем скоре јаве
Мермерна плоча олтара молитвени тропар сања
На тврдом ступу запис наборе краде тврдоглаве
Песма се брани језгром истине од клеветања

Из књиге живота истргнути су листови поговора
Камених људи статуе без душе на мртвој стражи
Кажипрст претећи боде подерано небо задњег збора
У исти бездан нису пале истине и овенчане лажи

На овај дан  © 08.01.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: “МИЛОКАЗИ”   ВРЕМЕПЛОВ /2018/  zelenakap.blogspot.com

уторак, 2. јануар 2018.

ВАЛТАСАРОВА ГОЗБА*

Ево пар дана загазили сте у годину нову
Изречене су бројне жеље све по слову
И већ се новајлија дама за опанке лепи
Пре прве половине да не будете слепи
Нужно је да вам се на време отворе очи
Касно ће о концу бити кад се госпа расточи
И скроз овешта те буде ружна и стара
Залуд сте је чекали и клечали код олтара
Од жеља и одлука неће остати ништа
Опет ће празне речи скончати на буњишта

Дани су узалуд трапали ко номади чергари
Замке живота врве свуда а они у превари
Узалуд ће те мамузати годину бедевију
Траљавим касом рага прокаса у недођију
Докле лармом око чекања да се замајавате
Ви чекате године а оне не чекају вас… То знате
Све од реда одлазе и никада се не врате
Не чекајте нестварно кад себе и ближње имате

Вечерас у покори прах с ногу отресите прво
Све своју сенку прти… Јелка и бадњак дрво
Чему… Када се сјај и ватра угасе и училе снови
Заблуде су љуте тамнице ума… Тешки окови
Деда мраз и Божић бата глуматају човекољубље
Наивне да подмите а закулисно таје зубље
Хуманост на туђ рачун јефтину има прођу
А других дана током године где су… Што не дођу
Не прерушени без осмеха лажи дарежљиве руке
Нисте ли сити бајки… Живот вам гнезди бауке
Док царују глад и мука нагони језе страха и сузе
Окрените главу на супрот… Презир је за угурсузе

Није уман ко у новогодишњој и божићној ноћи
Блене у расипнички гламур а зна рачун ће доћи
И дани… Ко се то мучно горчином трезни без расола
И ко ће распојасан стезати учкур… До ђавола
Накнадна памет није подвижништво кајања…
Задњу клопку поноћни час када пројави и лажна бајања
Натпис на зиду исписан прстом огољена би истина
Богохулна је Валтасарова гозба* и ђавоља вина
Заноса… Илузије се распрсну у мехуру одметничке пене
И ако бурља мутан разум и колаче се потамнеле зене   

Лекцију од прошле године нисте научили понављачи
Како се сигурно весла чамац живота… Лоши веслачи
У записаном кругу дан за даном по мимоходу пројури
Мешина године је бушна… У несрећи срећа исцури
Са коначницом приспе време… Ближњи вам пресоле муке
Тријумфална капија је закључана јавом у мамурлуке
Заточеници смрти не знају да су загубљени калаузи
Ја нисам чекалац година за вашом софром недрузи
Не следим буљуке на тргу… Жалим неразуме и ватромете
Све док у лудој ноћи расапа и забаве гладује и једно дете

Овако протествујем гласно тражећи зеру милосрђа
Грешна вам благоутробија и савест тупа зашла за побрђа
Грешне вам накане и самољубља и јоште згрчене шаке
Питам се хоће ли небо имати опрост за пустолове рођаке
За све вас знане и незнане у данца чаша загледане
Не браним мојој сузи опомене да за вас ноћас кане
Ни једној јоти из срца преко усана да се пресели у риме
Пре него буде касно молим у раздеоби година течите име
Не за запис у долини смртног сена но за небеске анале
Манифест вере и часног достојања нека следује идеале

Не дајте да се кал за опанке лепи… Ни да се хвата паучина
У уму било којем… Небо је земљи даровало Сина
Благословена је рука која пружа да јој се не врати
У љубави оскудева ко не зна и не жели дар жртву дати

©  02.01.2018. Славими® Ј. Зеленкапић  zelenakap.blogspot.com

*А ти, Валтасаре, сине његов, ниси понизио срца свог премда си знао све ово.
Него си се подигао на Господа небеског, и судове дома Његовог донесоше преда те, и писте из њих вино ти и кнезови твоји, жене твоје и иноче твоје, и ти хвали богове сребрне и златне, бронзане, гвоздене, дрвене и камене, који не виде нити чују, нити разумеју, а не слави Бога, у чијој је руци душа твоја и сви путеви твоји. Зато од Њега би послана рука и ово писмо би написано. А ово је писмо написано: МЕНЕ, МЕНЕ, ТЕКЕЛ, УФАРСИН. А ово значе те речи: МЕНЕ, бројао је Бог твоје царство и до краја избројао. ТЕКЕЛ, измерен си на мерила, и нашао си се лак. ФЕРЕС, раздељено је царство твоје, и дано Мидијанима и Персијанима. 
                                     Стари Завет: Књига пророка Данила 5; 22-28.