КАД ЦРНИ ПОЧИСТИ БЕЛЕ

Не срљам у туђе растоке и сам расточен

Хоћу да лицем у лице сусретнем се збиљо

Век живота што проживех можда је орочен

Умем ли казати како сам све ово истоциљо

Камено тоцило одавно не држе труле соје

Заваљено у ковраг коприва и траве снује

Сан заборава и неке давне и дивне камене боје

Сећање мирно чами ни једном јотом не протествује

Песма сада се овде не пише као у оне дане

Пабирке нико не прибира за домазлук сутра

Где су се загубиле чисте врлине под ковом мане

Југ је у беди својој несвесно искобио источна јутра

Све је у заласку мртвилом сакралним заноћило

По некад попци буде глуву тишину и безнађе

У замету времена нестале су руке да тоцило

Окрену за почасни круг… Није ни доба млађе

У свом вакту дошло изнад сенке тужног тоцила

Копрена лоше среће одавно све држи у грчу јаве

Болно је искуство када живот изгуби кормила

И олуј подигне буру смрти а она закључа све браве

У бездан кључеве баци да пролом не досегне нико

Вероломно доба муке не враћај се у преваре старе

Само је песник овај и пре своје смрти умирати свико

Кад речи умру и разгради се рима где наћи домаре

Да надгледају песникову кућу у оронулом стању

Мучна је сторија њена… О тоцилу је тек увертира

Била за твоје гануће кад се читачу нађеш у познању

Прошлост у садашњости за сутра потезе не ковертира

Игра живота и смрти нема реми… Знано је ко кога матира

Пешица против коњице губи битку… А песник краљ дика

И поетеса краљица допадну ли ропства у нужди абдицира

Кад црни почисти беле остане да се распреда пораз ко хомилика

Сад разумете зашто не срљам у туђе растоке и сам расточен

Хтело се и би ми од руке да лицем у лице сусретнем се збиљо

Век живота што проживех докучио сам да је одређен и орочен

Слутим и у епилогу не рекох до краја како сам све ово истоциљо

©  10.09.2018.  Славими®  Ј. Зеленкапић

књига: ТАРПОШ /2018/ zelenakap.blogspot.com