НА РАЗМЕЂЕНОМ ПУТУ

Мила отвори двери за љубав с олтара

Да скончаш у миру након путовања

И бдиј ко на ивици листа бубамара

Заспасла у крилу мајке… Шта ли сања

Усуди се и ти поето… Сан је на послетку

Недај да те меље врева урбаних трудова

Реци…- Песмо немој зборити муку јетку

У тврду бразду треба засејати истине слова

По разубљеном трагу касног времена

Понестаје старе жудне и ватре у костима

Срећом реч није нестала… Хоће кремена

Не љуте сузе што се лију у заплетима дима

Скитницу не тражи на мом друму

Не чарај духа невером бајања

Небовид се разлива по твом уму

Посеклих збиља јоште жуде трајања

Што криком најави јато и ове вране

У сумрак дољом било је премного граје

Сада се растоке гнезде и мисли преслане

Како докучити у кутку скривене спознаје

Вуку се опанци отежали од црног блата

И ове ноћи… У ранцу бола носим посртања

Док трчи упорно клатно старог џепног сата

Куда жури… Уснулој поноћи се не клања

Знам… Пропаст се одавно устоличила

Докле ће заокрет погибли мукло да траје

Ако се не одрекнеш мене песмо мила

Ја ћу ти дати срце на длану и откуцаје

Да се времешна блискост скоро разлучи

И раздвоје тамне сенке ноћи у кораке

Могу ли веровати сведоку небеској лучи

Налеглој ивицом поља у плитке размаке

Бол за болом у врзином колу појачава заврзламу

Знај нероднице песмо… Чека те свитак јутрења

Мука за муком тоне у густиш… Разагнај таму

У завету вере дозвана си да примиш знак посињења 

“Опасно по живот” изазивно стоји упозорење црно

На пустом путу нико да ми назове крсно име

Докле ће распукла земља чекати горушичино зрно

Време је да се вером засеје у бразде пре зиме

Подлегле језом колутају телом саме неурозе 

Збуњен у чуду морим себе… Не предаје се воља

Зашто модра пуца крије лишће чемернице лозе

Док тражим разгроздани грозд с ханаских поља

Два се ока уочила усред тмине… Стража блене

Из окова тамнице ослободићу риму да прослови

По калдрми раскопаној ко у крвотоку прсле вене

Пустићу нека мирис скоре кише разносе ветрови

И по врховима брда да путују тешке магле

Нека век цели надничари песма за кору хлеба

Ти Боже душе што клече усправи и оне сагле

Отвори двери вечног града и саме уставе неба

И сутра ће на размеђеном путу таљигати муке старе

Упитници нагртати ко авети и отрови пенити пене

Док траје искра живота бранићу моје песничке олтаре

Ова песма има право да се достојно опрости од мене

На овај дан  © 05.10.2012. Славими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com