У МАЛОМ КЛИЈА ВЕЛИКО

Занимљиво је бити са собом у разговору. Ја овдашњи, оном унутарњем у мени беседим.   -Притули нетуљено. Крени да тихујеш. Тишина те чека. У њој се смирај укотвио. По свему судећи на домаку си. Не осврћи се. Било би забавно, али је урокљиво. Ти ниси за остраг. На соби заборава су отворена врата, па пожури да их затвориш. Не тумарај светом него душом. Колико тога не изреченога у њој има. Ожеднели су записи душе. Треба их напојити новом причом из одаја истине. Разумни, и они са душом, разумеће твоје зборовање мисли. Пусти да душа истином проговори...

Ја слушам говор душе, а мислим да су велике речи једино што треба јавити свету. Можда и не слутим да се велике речи јаве саме ненаданим мудрим вриском душе. Нећу да се узадм у смисленост, када спонтано има свој тренутак. Откачињем резе и отварам капије па хитам за водичима речи. Пут узбрдо је тежак и изазован. Одмарам се по често на падинама. Искуствено знам да се напред сеже истрајним корацима. И мале речи су божанствена утеха док не породе оне велике. У малом клија велико. Онај унутарњи мени овдашњем дошаптава:- Не дангуби, и не губи време око ништарија. Клице ће победити грудве смонице. У расту из дана у дан је сила трајања која их усправља и води у листање, и тако из влати на концу бива једар клас. Без сетве нема жетве. Разуми, да су грудве и спотицања ту да се искаже довитљивост и драж изазова. Главно је свему што си чуо:-Не осврћи се сине!

 Одмичем ја у одмицању времена. Тако запажам да туљено одавно не дими. Све је само сиво пепелиште. Упркос свему моје тиховање се распевало. Све је више самониклица. Зелене се песме и приче. Гргољ душе је танан и поетичан. Будан сневам смирај, то лепо одмориште што ме чека. Ако потраје дуже решен сам да спремим и логор коначишта. Сутра је нови дан, и што оно стари веле, нова нафака. Домети су ми на домаку, и само мало, још мало, и бићу тамо. Измакао сам уроцима и то је први знак спасења. Док су они дремали ја минух мимо њих лаким мимоходом. Врата заборава напросто нисам ни видео. Опростио сам им све.

Чудим се како су записи живнули напојени росом душе. Видим како се усправљају, а до јуче су били згажени. Ту су и штитоноше велике речи. Уврстале се ко стражари по ободима бивака. Суздржавам врисак, да злослути не чују, и да се уроци не пробуде. Ништарија ни откуда. Зашле су у своју маглу невида. Небо опроста је ведро. Одавно сам знао да ништарије и ништаци са ништаријама и ништацима кумују. Они нису део мог света и моје душе. Писање је мој живот. Позван сам да будем сејач. О свом вакту доћи ће и жетвари..

Зора ће скоро. Сутра крећем у нови дан из падине са логоришта на успон. Одболовани су жуљеви. Испражњени су умори. Нове воље су пристигле на време. Заноси су ту. У завежљају све сам брижно збрао. На први птичији зов је полазак. Не бринем ни за сапутнике, и они ће самном у устопице. Мој запис оставља траг. Овај запис није молитвени, нити је са белегом урезаним.Траг је постојан и за следујуће нека је путоказ. Јуче и данас нисам узалуд путовао... У малом је проклијало велико. Житна поља се већ злате... 

© 23.06.2016. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице /2016/

zelenakap.blogspot.com