Дуго су зазирали и заклањли се од слободе мисли
Једнако лаковерно да ће мучање донети забуну
Водопад речи ипак је текао док токови нису свисли
И минус се увећао на узбудљивом муклом рачуну
Испод жита се пољуљано дешава једнозначна збрка
Каскаде се ређају низводно да газ буде нешто већи
Најзад је посустала савест... Са вечном слободом трка
Мисли су расле унаколо ко вреже... Нипошто пузећи
Настанило се време мудрости узвишене по ободу ума
Мучање се одало још јачем говору у знак дугог пркоса
Да ли су људи заједљиви сишли ради тога са свог разума
Док је пољанама узанси блистала тако јака јутарња роса
Свисла је освета и пале су лажи нечовечног блебетања
Низбрдицом посртања... На њој они нису тако вични
Сад њихова предност истопљена може мртва да потања
Испушеним шумским лушама црног праха постају слични
Да се на рану скору стављати неће прах ветром тек расути
И развејан у поље мртве пустоши што иза њих се изгуби
Време тишине остаје још дремљиво да узурипирано кути
Образ срамоте њихов нико сутра ради ругобе да пољуби
Неће се слобода вечна стидети пошасти и насилног чина
У сећању биће празнина да се ружне речи не спомињу
Издајство њихово далекосежно да позна ова мртва дубина
На чару белине ново јурто наде ће да позна прљаву грињу
Мудрост стамено стоји на узвишеној лествици слободе
Разгранале се једнако вреже изниклице по пољу мира
Верује се чврсто да речи бесане нараштају потоњем годе
Време живота после буке на нарамку сећања крај свира
© 15.10.2020. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ЛЕЛУЈАЊЕ ТРСКЕ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар