ЗАГРЉАЈ МЕСЕЧИНЕ

У старом гнезду зачкољице смртоносно се роје 

Не тичу ми се ни за живу главу... Злу мало треба

Стршљенови ће кидисати... Не дам да ме упокоје

Бесрамне але...  Погибао мучки одасвуд вреба

Из ластара што шикнули су потом нараштаји

Није се дало знати засигурно бивство идола

Грлато куштримче грудобољу не свиклу таји

По задоју сањара искони приште до тупог бола

Грудве се руше са купе кртичњака плитко доле

Обруб истине ништи крајичак ока тек снатри

Боли посрнуће свако и кад се песме разболе

На ветру муцавости цвили потоњи роб ватри

Груша се пена бела пред увиром замућене реке

Пламичак месечине вири иза облака... Из сања

Под пазух грчим смион овештале изношене деке

Узалуд тражим раскораке зашле у преврат раздања

Арија ноћних хорди са пусте ленге увек ме буди

Имам двојбу и дангубу у недоба са празнином

Јунак романа из живота на концу себи сам суди

Доживотно изгнанство у загрљају са месечином 

© 19.07.2015.  Славими®  Ј.  Зеленкапић

Књига: БИЉЕЗИ ГОРЊЕГА ЗВАЊА, рукописи /2015/

zelenakap.blogspot.com