За твоје поводе мој повод неће бити
Разлог разлаза кад угарци се ватре гасе
Ако се усудиш на длану моме заноћити
Без узглавља на празан лакат зна се
Под окриљем издаје у коначишта туге
Пород нерођени тражиће муку јавом
Место те безбрате чека на рубу каљуге
У размаку две тишине и углу прљавом
Пољем мог једрог жита зрикавци зричу
Здружену песму изложили су сунцу и виду
Сунцокрети дижу главе заветом се заричу
На верност свечано и тихо ко невеста у стиду
Твоје тескобе братства ништа ми не значе
У људски простор ума прошива се пролет
Страх ме је да се са докова токови не откаче
И да у потопу таласа потоне моја бела голет
Одавно на вису разума не горе нове ватре
У дугом низу куљају туђе мутне воде
Ала и врана се дигла да дух ми слободе сатре
Мој живот сања дане и песме да ме ослободе
Од суза млечних трава и биља појутарја цакле
На мапе сећања враћају се избрисани записи
До некролога стигле речи ко ће их слушати дакле
Кад омча осуде невиног над главом ми виси
За ускрснуће из тамне клети како отворити крила
Одговор се не чита у занемелом оку мржња коначи
Џелату посао ледено срце је дао и оклопе бунила
Обљуба жртве насиљем ужета траје док се качи
О вешала а шуљави клас ковитла ветар љути
Време дописује истине у низу ситних слова
У рукопису опоруке да понови се жртва слути
Праведни процес и невиност докаже ера нова
Језик се развезао па збори мудре истине
У заносу љубави гори постиђен образ вере
Боже вајаш ли новог човека од рајске глине
Дај му дах живота да у васкрсу кости збере
Пролазећа умља жилама набреклим теку
И последњу бразду превара је заорала
Другим током ако се не улијем у новоме веку
Мој чобански живот није био пасторала
Чије то преварне усне грешни поклич зборе
Ако ће доброту мог срца збирати црви и мрави
Подијуми су празни и таме гроба засторе
Су спустиле тешке за распад законите нарави
У тмурну јесен запрушила је похлепа
Одводе кишне... Наталожило се лишће увело
Испод седих власи скривају се умља слепа
Хоћу само мирни спокој... Презирем опело
На мојим пољима пустите да се јате вране
На хумку је стигао пре рока замор века
Нек труну по њивама песме у крстине сабране
Толики народ... људи... а нигде нема човека
На распућима расуле се речи нејасном даљином
У блеску грома запис је остао не читани
И траг опроста са Христом Божјим Сином
На вешалима и на крсту част се жртвом брани
Избегли дан прегажен на путу лежи сам
Јастребови високо горе небом исписују круг
Натерали су ме да себи самом раку ископам
Нису ми допустили да будем дужан бар тај дуг
Да задњи зној пролије неко уместо мене
Мало је грабежи остало за задњи трен
Целу муку испи постиђен месец пре прве мене
И небо обуче хаљину црну а земљу обави сен
Неко чобанче друго кад буде јавило стоку
Ко зна када нашим гробљем на покладе
Највиши круг потамниће без ропца и сузе у оку
Грч се преселила испод непца за вучји зов наде...
На овај дан © 21.11.2011. Славими® Ј. Зеленкапић
Времеплов /2017/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар