У књизи „Трагедија генија“ нашао сам ауторски поглед и запис који обелодањује ко су песници? Не бих да пре цитата помислите да себе бројим у геније. А не бих ни да помислите да у њему нема истине. Трагедија генија је истина. Ако и нисам геније, свакако јесам уметник, који у животу није имао само једну трагедију, него сијасет, а оне су честа коб уметника, а особито песника.
Но, познато и доказиво не треба даље доказивати, зато читајте цитат: „Песници не стварају своја дела, јер је Бог, онај који потчињава себи дух, узима песнике за своје слуге. Он хоће, да каже, одузимајући им памет, да они нису творци тих чудесних дела, када им је душа смирена и када су у власти разума. И пошто их обузме занос, стварају и изазивају наше дивљење. Запажено је да су знаменити песници, уметници и политичари били помало меланхолични, помало душевно болесни, а помало мизантропи. Лепи стихови стварају се у стању заноса. Све што ствара геније производ је заноса.“
Изазован је овај цитат, у намери да саопшти да песници не стварју своја дела сами од себе. Ту је Бог и његов дар коме Он да да буде песник он је песник. Велика је истина да су прави песници Божје слуге. Признајем ја сам био и људски слуга, у детињству служинче, чобанин који добро поима шта је и ко је слуга. Признајем и да сам Божји слуга који ево преко педесет година служи на Божјем олтару књижевности, особито поезије. Инспирација, или ти по овом цитату занос, су одиста својствени песнику. До душе има и оних који га немају, а умишљају да су песници, што би се пре могло рећи да су квази песници, или ти занатлије без заноса. Дакао да данас највише има овог друго песничког соја.
Неоспорно је, поезија није занат. А данас на жалост, поезија је многима постала занат, или још ближе речено докона окупација. Поигравање са поезијом није далеко од шарлатанства. Када се људи поигравају са животом што неби послушали глас заводника који их наводи да се играју и са поезијом? Колики данас у поезији играју преварантску игру шибицарења? Нагледао сам се, начитао, и презаситио шибицарења и шибицара, вајних песника, на друштвеним мрежама, у бројним трећеразредним зборницима, на конкурсима, манифестацијама и догађајима са преврнуто обученим кошуљама, сведоцима неукуса, неморала, плагијата, јефтиног профитерства, сукњичења, нечасних награда, и чега све не. Ова пошаст нема меру.
Меланхолија уметника је чини ми се прирођена им. Иако није истина да су „помало душевно болесни“ у оном физичком смислу болести, јер напросто наш земни шар би био пренатрпан лудацима, и неби их све могао носити. Ако је уметност лудост, а сви уметници лудаци, ко би за све њих саградио толике луднице? Болна душа јаче јеца, то је истина, али то је само узрок да се изнедри права песма из душе, или уопште узев неко уметничко дело. Дело настаје, рађа се, а не ствара, како то многи чине на задату тему. Стога за мене као песника није увредљиво што сам у књижевности „зидарски шегрт“ а не краљ који само држи жезло и господари.
Господарење никада није племенито као служење. Велики „Ја сам“ био је слуга и пастир у намери да службом и жртвом на крсту задобије човека за његово царство. Тако се и песничко царство задобија службом, жртвом, а не самопроглашењем и отимањем трона. Лепи стихови стварају се у стању заноса. Тако ја остајем у заносу, и ако овде не теку стихови него прозни запис. И ови редови носе музику поезије и мудрости. Шта је лепше од музикалности душе саме песме? Тешко је када песма није ни песма ни проза, него „модерни“ бућкуриш. Никад се неће завршити двобој у корист слободног стиха. Везаном стиху, слободни је бацио рукавицу, ругајући се вековима прошлим у којима је писана права поезија и у којима су тиховали прави песници. Они се нису слободним стихом утопили у безличну песничку масу као песници у време нашег века, него су исписали властити траг, а чије звезде и данас сијају, и светлост им је још јача у мраку, или сумраку поестског неба, од прегустих сенки песничке бораније. Овим не поричемо право постојања и писања слободног стиха. Проблем је што њега могу успешно да изнесу само необично даровити песници, и то ретко, док песници без дара бесмислено табанају истим не поштујући никакве законитости поезије.
Говоркали су ми често неке поетске скутоноше и још више успут сујетни заједљивци, будући да су запажали пред собом једно скромно поетско биће, поистовећујући у ово наопако време скромност са лудошћу, да скромност није врлина но мана. Ја се узалуд не супротим овој њиховој заблуди, верујући да скромност и унутрашњи мир иду руку под руку. То је лично необориво искуство које ме је охрабрило и очврсло у намери да будем и даље скроман, јер другојачије и не умем, а скромност ми је у коначници увек даривала мир, упркос пролазним немирима, губитку због скоромности, и чак успутне жалости, не ради себе, него вечитог питања, зашто се губи и страда, где је ту истина, и зашто зло надгорњава добро?
Коначница на коју заборављамо је оно што је срж. А мир душе и срца нема цену. Научио сам и животну лекцију да није нужно да присиљавам себе и да се доказујем пред недоказивима. То не треба чинити јер доказивање код неразумних само појачавају сујету, завист и зле намере, да вас унизе, спутају, подметну клечку, да вам „укаљају“ образ и које шта друго. Они који образа немају неће марити ни за ваш образ.
Гранитна је истина да вам људи не праштају успех. Све ће учинити да не останете на том врху. Препуштањем осећају унутрашњег спокоја, надрастањем себе самих и завидљиваца, избећи ће те нове ожиљке на души. Доказивање је опасна замка. Пустите да време ради за вас и његово решето. Суд времена ништа не може поништити. Кад тад поравнање дође. Они који се понизе биће подигнути и узвишени, а држници ће бити строваљени у прашину. То је закон Божјег милосрђа и правде. Иде време и већ је настало када ће се у истину знати ко је Краљ а ко шегрт?...
На овај дан © 04.02.2015. Славимир Ј. Зеленкапић
књига цртица: ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА - ВРЕМЕПЛОВ /2019/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар