1.
Жали се старији господин свом исписнику: -Мислим да имам вртоглавицу... Исписник
му као у чуду шеретски вели: -Ма није могуће! Старији господин мртав озбиљан
вели: -Очију ми, где год се окренем, видим људе са два лица! Исписник сада
озбиљан пита: -Јели богати, а ја имам ли два лица? Рекох ли ти... потврди му он.
На то ће овај: Ајде здраво нисмо више исписници!
2.
У горњем градском парку на клупи седе два пензионера занета у тривијане
приче. Да ли су заиста тривијалне? Један
ћорета у погужване новине, а други га затракује. У по прегледања читуља, први
вели оном другом што нешто стално запиткује, правећи се невештим. –Чуј, луд се
понекад и излечи... Али глуп никада! Да знаш мој паметњаковићу. Види колико има
ових страница са читуљама. Знаш ли ти колико је ових слика оних што су одапели?
Умиремо бре сваки дан. Смањује нам се ова наша јадна Србија. Нема наталитета.
Нема пара. Даве нас. Умањили нам пензије. Скупоћа и оскудица. Банкрот смо.
Чујеш ли, банкрот и шворц. И још нешто да ти додам. Имам за тебе и једно
наградно питање: -Како се зове човек који у Србији пронађе посао? Будући да си
глуп, сигурно не знаш, човек се зове проналазач. А ти проналазиш рупе у закону.
Рушио би власт. Доста гунђања! Видиш да си се над рупу наднео.Тешко мени где те
нађох таквог. Немој више зановетати... Ми смо још и нешто глоцнули од живота, а
шта ће ова изгубљена омладина? Чему ли се нада? Чабру! Запамти сви смо у чабру.
Боли ме глава од твог запиткивања. Хоћу да прочитам читуље из „Политике“ и неки
скандал, неки нови абер, ако су га објавили. Све ти је ово мој друшкане бајата
прича осим читуља. Када на нас буде дошао ред, и када ми одапнемо, неће бити
читуља, говорка се да се Политика укида. Немој више зановетати!
3.
Јутрос враћајући се са шетње из Шумарица, чуо сам један нечувени бисер.
На тротоару при врху наше главне улице за сто кафића седају младић и девојка.
Прилази им цура из кафића и пита их:- Шта је по вољи за Вас двоје? На то ће
девојка гошћа да предухитри свог младића као из топа: -Мени једну фанту, пошто
сам фантастична, а он ће коњак... Чувши ово, дуго нисам могао да у свом
премишљању закључим: Ко је овде фантом а ко цвоњак? Шта велите ви?
4.
Премишљам вам ја тако о разним ситуацијама у животу, о појавама, и ко
зна о чему не још. Тако опет у раној шетњи једног јутра на ум ми дође дилема:
Шта су проблеми и зашто настају? Знам да живот не би био занимљив да нема
проблема. Думам ја тако сам са собом. И напокон закључим: -Проблеми настају из
два разлога. Прво када много разми-шљамо, а ништа не урадимо. И друго, када нешто
урадимо, а у опште не размишљамо. Зар закључак није истинит? Но дилема остаје.
Питам се, да ли ваља много премишљати или не премишљати? Знате оно, двапут мери
а једном сеци, или што на ум то на друм? Досетио сам се, није квака у
размишљању, но у раду или нераду. Немојте мислити да је исправна она
лакомислена људска узречица: Радио или не радио, свира ти радио...
5.
Ових празничних дана све је било у знаку чекања. Питао сам се, у чему је
драж? Зашто је важан дочек рецимо нове године. Сигурно је истина, да драж није
у новој години, када ће и она једном бити стара, када овешта и изанђа, чим
отпочне да се круни и осипа као чарапа. Колики су чекајући нову годину били у
заблуди. Мало им је ова него причају о православној. Ја имам другачију
животну филозофију. Ја нисам чекао нову годину. Ни ову, ни ону прошлу, а нећу ни наредну, ни потоњу што ће доћи иза ње. Зашто би их чекао? Ни године не
чекају мене. Оне долазе и пролазе и без мог допуштења, доносећи и односећи.
Гомилају се и савијају човекову кичму. Но упркос свему, човеку је суђено да
чека и исчекује. Истина дражи није у годинама и њиховим сменама, но у чекању.
Зар човек нема ништа друго чекати осим година? Но на крају крајева није мудро
да живот прође у будућем чекању овога или онога, или освртања у прошлост. Треба
живети свој презент! Не можеш имати боље сутра ако толико мислиш о ономе што се
десило јуче. Живот стаје када престанеш сањати. Нада умире када престанеш
веровати. Љубав престаје када ти постане свеједно. Јавите ми ако се године
буду враћале. Сат времена ми ништа не значи.
6.
Иза овога није на одмет да се запитамо: -У чему је смисао живота? Или,
има ли живот смисла? Многи пре нас су себи постављали ова питања. Мудрост
човечанства је дала одговор. Мени се допада мудрост мудрог ума какав је био
филозоф Ниче. А о је рекао: „Ко има „зашто“ због којег живи, може се носити с
готово било којим „како“. Тако ако ја и ви знамо зашто живимо, знаћемо и како?
Сваки и свачији живот има смисла. У одговору како га живимо је и одговор зашто?
Не допустимо да нам живот буде празан и бесмислен. Оплеменимо га животом за
друге, љубављу и хуманошћу и живот ће бити вредан живљења...
7.
Неколико доконих жена из комшилука за ове празнике на неизоставном
комшијању, торокају сатима уз дневну
седељку. Пошто су све живо и свашта изоговарале, једна између њих ће осталима
рећи: „Лепо је знати да некоме фалиш... Ево ја, где год да одем у комшилук кажу
ми: Још си нам само ти фалила"... Шта
рећи? Женска посла! Но њена друга из женског друштва да јој не остане дужна
онако узнешено и охоло каже њој и осталим женама. -Знате шта за мене говори
комшилук? Ко са мном изађе на крај, свака му част! И ово су женске ћуди! Чуј
читаоче, велике истине има у сазнању да велики људи или жене говоре о идејама.
Просечни људи и жене говоре о стварима. А мали људи и жене говоре о другим
људима и женама.
8.
А сада нешто од мојих промишљања о пријатељима и пријатељству. Недавно
сам прочитао вредну мудрост која вели: -„Немој се плашити непријатеља који те
руже и оговарају, него „лажних“ пријатеља који те грле.“ Немојте ме ви
претворни пријатељи грлити и тапшати по рамену. Знам вас! Одавно сам се уверио
и схватио: -Година је све више, а пријатеља све мање. Неки умиру са годинама а
други су годинама мртви у лажи. И ако ово знам не разочарава ме, нити ме хвата
апатија. Усвојио сам као моје животно гесло речи мудрости једног непознатог
аутора који каже: „Нико никада није повредио свој вид, гледањем ствари са
ведрије стране“. А та ведрија страна је коју казујем себи:- Не тражи пријатеља,
но ти прво буди частан пријатељ. Давно сам научио да не требам веровати свим
људима и женама. Али сваки нови пут помислим да нису сви исти. И догоди ми се
да погрешим... И грешке су школа живота.
9.
Питам вас да ли је паметно то што ја увек помогнем свима, а само себе
увек изоставим? Знам није лепо бити себичан и грамзив. Велико „Ја“ у коначници
је само мало „ја“. Истинита је вековна мудрост.- Рука која пружа увек је изнад
руке која прима. Библијски закон љубави каже: -Мило- срђе да вам не дотужи! Слободан
сам да те питам пријатељу и сабеседниче мој. -Да твоја љубав и милосрђе нису
заспали? Поручујем ти. -Имај свој
став и свој свет. Ја да немам свој свет, ископнио бих у овом. Потврђује се
истина да је боље бити и сам него у лошем друштву. И себичњацима и грамзивцима
озбиљно поручујем: -Не испробавајте стрпљење добрих људи... Они се тешко
наљуте, али се зато никада више не предомисле... Наук је за наук.
10.
Ново печени муж жали се пријатељу такође недавно ожењеном. - Ко ми је
крив... Мењао сам здраво за готово... Прешао сам са мамине домаће супе на
женину из кесице... Видиш шта ме је задесило? На то ће његов пријатељ:- Не могу
да те сажаљевам. Да знаш само како је мени? Ово више није живот, ово је тест
издржљивости... Не верујем да ће уже издржати. Ти бар имаш супу из кесица, а ја
ни клин чорбе. Па нека буде оно куд пукло да пукло. Ко нам је крив? Женили смо
се за један дан, а не за све године... Накнадна памет не вреди! Опет и овај
наук је за наук.
11.
У уџбенику за данашње родитеље који бих ја искуствено написао на првој
страници као посвету обавезно би стајало следеће: „Ако желите да вам деца
постану добри људи, потрошите на њих дупло више времена, а дупло мање новца“
Ово је моје животно искуство у подизању и васпитању моја два сина... Ни ја,
ни они, нисмо живели у раскоши, но у скромности, и то је био прави темељ на
коме су мене моји родитељи подигли, а и ја моју децу. Раскалашност и новац
кваре, а скромност и утрошено време на заједништво са децом су им штит и
ограда. Послушајте ме ви очеви и мајке, и ви деке и баке. Није довољно само
посадити љубав. Љубав треба и заливати. Деца су наше највеће благо.
12.
Мој поштовани и врло умни отац Јован сетујући ме док је још био жив
говорио ми је много паметних речи. Хвала му на сваком савету и свим очинским
речима. Данас могу рећи да су ме оне пратиле и одржале у животу на правом путу.
Не из бојазни, но из љубави и поштовања, ја сам за све ове моје године следовао
очеве савете, а богме и исте понављао мојој деци, додајући и друге мудрости
којима ме је живот подучио. Између небројаних очевих савета сада се присетих
како ми је он говорио: „Ако се икада нађеш у погрешној причи, напусти ту
причу“. Колико памтим, ретко сам се затекао у погрешним причама, и да сам морао
доносити одлуку да напуштам такве приче. Једноставно нисам желео допуштати да
приче пишу мој живот, него да живот пише моју причу. Тако се није могло изаћи
из живота, нити је живот допуштао да се напустити стварна прича. Ово су моје животне
филозофије без фелера.
©
03.01.2016. Славими® Ј.
Зеленкапић
књига: БЕЗ ФЕЛЕРА, цртице
/2016/
zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар