" Требa имати
много мудрости, па знати остарити, без ружноће, без пакости и без туге - три
кобне ствари које иду заједно " – Јован Дучић
Не изискујте мирисе од немирисних, као што ни ја то у овој
цртици нећу искати. Преко овога се ипак мора проћи. Ту и тамо се загрцнеш, али
кад се повратиш, очи ти се зацакле. Нисмо се истински отрезнили, а већ нам лупише
нови шамар. Јесте да боли до сржи душе, али намеће оно вечно „били или не
бити“, то јест. ко ће да одоли?
Кураж
је спасоносна. Не шамарајте савест туђом савешћу. Умијте свој образ чашћу. Пред
троуглом похлепе, глупости, и надобудности, не остављајте своју сенку. У
млазевима питкости што миле кроз вододерину има више утехе него саучешћа. Пробитачно је кроз маглу наћи пут и не
залутати. „Буди Бог с нама“, је чуђење, а не дозив Бога. Нема вајде од чуђења,
а и дозив Бога без вере, је узалудно труђење усана. Преселити се из превоја
свога ума, значи сићи у долину сопствене суштине. Шта те у присоју душе чека,
казаће ти долазећи дани, и дубоке промисли. Нека промисли буду отрежњавајуће.
Ако засигурно нису, не промишљајте пролазне и неважне мисли.
На
споредном путу осим прашине и чкаља нема цветова јагличка. До раскрснице има
много корака, у зноју и намери. За окомито камење не заустављајте своје очи, да
вам не посеку поглед. Куражи буди нам садруг. Овом долином сузном ипак се мора
проћи. Путуј путниче саплемениче и прођи испод дуге знака обећања…
Жуљеви
и опанци су сва моја имовина, уз завежљај сиротиње, који понесох из домовине.
Нисам сигуран, имам ли стварно отаџбину, или тражим некакву домовину. Није исто
имати отаџбину, и стићи у туђу домовину. Овде где невољно пристајем није исти
мирис калопера као тамо. Туђи и мој калопер су од исте врсте, али не и истог
мириса. Ни сви мириси не опијају исто. Покоравам се жудњи водичу а не гоничу.
Одустајем
за кратко време од свог расписа и трагања за старим успоменама, јер ме нова
јава дроби брже но стране лавље чељусти. Не велики дневнички запис могао бих да
сведем у једну просто проширену реченицу. Немам снаге чак ни њу да срочим, јер ме
белешке са маргина обарају с ногу и урнишу начисто. Узалуд се питам, ко је
исписао маргине мога пожутелог живота? Старост
не трпи спуштене резе на вратници. Треба их отворити, и у авлију пустити госта,
властити живот, да вечерамо скупа.
Педантни
хроничар истрошио је мастило, а у венама нема одвише крви, да њом допише
поговор дневничког записа. Шта уточити? Када се трагови крви спеку и мрље продру
на полеђину листа, ко ће их толковати? Касно схватам, да нисам један једини
несрећник, у колонама сабраће, што исто као и ја тумарају земним шаром,
бесциљно и бесмислено. Уточено је одавно испивено.
Хоће
ли ико од људи сабраће добацити хоризонт? Садашњост је сахранила будућност, а
прошлост садашњости држи опело. Човечанство гамиже у супротном смеру, усудом
одређено на скончање. Како ићи на супрот свеопштој струји, и имати свој смер?
Није време времену мрења. Да ли нас је неко обмањивао да је сунце далеко, а о
коначници житија писао о пристиглом времену смрти, али се пре свега није одрицао
времена власти?
Не
дирајте ми покорицу на гнојној рани. Оно мало части овом садашњем бледом и
тромом поколењу фали према прошлом. Будућа поколења немају вреже да се за ово
наше вежу, јер су наше вреже одавно увеле. Труле тикве не могу све да се саберу
у једне канате. На мобу берачи нису дошли и неће доћи. Све оде преко гране.
Причам
вам причу, а и сам се у њу ожалошћен уваљујем. Сумњам да ме ико слуша, и да ме уопште
чује. Наше апатичне људске душе, имају дубље и веће рупе, од оних црних
свемирских. Бездан се незасити отворио, па нас данима и годинама гута. Од реда
стојимо у колони чекајући немо свој ред потонућа.
Саплеменик,
наш мудри човек, зборио је, да треба имати много мудрости. А наша истина
стварности сведочи, да у нас готово да нема ни зере мудрости. Знамо да смо
остарили, али смо „тоше“ које се праве да не знају како и зашто? Јесмо ли се то
помирили, да изумиремо док не изумремо начисто? Мудрост је говорила о старости
без ружноће, без пакости и без туге. А наше лудости говоре о ружној старости, о
окорелој пакости, и аковима туге. На све стране кипти ружноћа, пакости чуче ко
авети на сваком гумну, а океани туге не бурљају светом, него нашом отаџбином.
Сво
ово тројство кобно, здружено заједно иде са нама, и уз нас, устопице. Вучемо
овај пртљаг од детињства до старости и у старости. Пред гробом га предајемо
наследницима, да се пртљаг не увошти. Сведочим вам моју спознају живота, да коров
рађа и множи коров. Канцеру у метастази нема лека мој Јоване…
На даље овде нећу писати ни један редак више.
Знам да би ме ти мудра главо разумела. Ако се икада негда будемо срели, тамо иза
хоризонта вечног, наставићу запис, где је, и како нам је зафалила мудрост, и
како „остарисмо а памет не стекосмо“…
©
18.02.2018. Славими® Ј.
Зеленкапић
књига: СВОДИЉЕ, цртице zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар