ИЗ ЗАГРЉАЈА МОЛИТВЕНИХ ДЛАНОВА

Сведок моје истине је ту...

         И ове вечери безосећајно стоји на раскршћима живота разбуђено а краткотрајно сабориште неспокоја. Неспокоји су вазда злокобници у галопу слутње. Гласам заумље свето за твоју слободу, својом душом, али ме нико не чује. Моја молитва не престаје. Боли ме што ми твоје речи претресају мисли и пљачкају срце. Видим како вилинска магла одломом крајолика гута светове жеља. Пржим се на ватри трајања предуго у уском кругу заокрета.

         Праотац духа прогон није окончао на следу прве риме, и то ме јача у вери. Опуштено бити у замци времена није суђено крилима слепог миша. Тамо негде у прикрајку чучи друга неслобода заточења осветољубивих дана. Маршира стаза издаје пролећа у сусрет увелом врежју. Ако се икада будемо срели под велом паучине, не тражи пољуб туђе сакате руке за милосрђе. Могу ли икада надмашити себе пред казаном врелих траума? Заобилазе нас окуке погружених навика до понора. Када се вољно будем предавао наслади мука, нећу их белешком венчавати за стуб срама. Нек моја свеска-бележница бар једном буде бела од празнине.

         Трећа је ноћ несна у коначиште умора звала панику мисли, за одбрану тора од глади ума. Како и колико су зујања далеког свемира јуришала на прозор моје осаме, зна само трептај ока? Влажне су груди расцветавале набој нове муке за расад из прикрајка. Апсурд је у овом часу брати појимања мојих недокучивих речи за празну коначницу вашег несигурног суда. Можда ће неки мудрац јасније разабрати завежљај мојих пртљага. Ако буде имао части да моје чвориште само од себе пукне, може му се и посрећити. Читаву ноћ и дан владале су досадне кише, пре првог суноврата мојим орницама иза олује. Мени се није кисло, а суђено ми је.

         Тулим се пре рока, да би ме и сутра чувала ноћ. Мој фитиљ сам ћу подрезати. Молим вас само за грст гаса. Тротоар је мокар од бара, и лењо се протеже пред израстање. Беже ми ноге у срасле кораке. Са његовом влагом душа ми је пуна буђи. Апатична си ми и без образложења јучерашња несрећо, испод вела наивно сакривена. Не бежи на другу страну тесног тротоара. Вече се неће мирно свршити по тебе, предосећам непогрешиво, као игла на мапи земљотреса. Учмалом цвету не доливајте кише, њему му је суђено да неорочено свене. Ја не волим расправе, и имаш моје обећање, неће је ни бити. А сусрет је у твојој вољи.

         Ван усиљеног тока разлив траје, несклон паралелама, онако кривудаво у чворове. Бакропис избраздани осеничили су усеци, као грозницу нарасле мрље. Касни једино човекољубље, да се упије, у залеђину промрзлих надања. Опет су неке суморне але, разлокале вечне путеве, са сугребима уписаним. Ако се икада поврати опомена неће стајати онако стамено, већ накривљено, као страшило у конопљишту.

         Варљив је овај понедељак, у земљи каснећег сунца, до испијеног неба бледилом. Јутарњи крик из разбарушене росе, кога су каниле језе, да пробуди дан, одселио се у неповрат. Преорали су ми међе ума, али се нећу судити, за крчевину родну и поља мога семеништа. Опет сам пустио да надвладају разум и мир, твоју стару похлепу. На истом вашаришту дангуба, остале су твоје накане у расулу, и све је падове однео вртлог пропасти. Блокада стално поновљива, улива ми нову зебњу, хоћу ли се решити муке напасти и вируса?

         Моји су бели лишајеви моје сребро. По своду трагају нове мисли, дивље изниклице, да осведоче самопостојање. Градим своју слободу речи, и отресам клевете твоје. Ја сам слободни уметник, осведочен песмом. Не допуштам ти љагу, и пакост, којом си чврсто оробљен. Твоји судови имају корена у сасвим нечем другом, до грубих речи, које расипаш у ветар. Нећу да их чујем. Оне ме се не дотичу. У твојим неистинама, јаче познам моју истину, и њом горостаснији бивам. Ти си кратког фитиља, и кратких речи, а о памети, нећу ни да зборим. Песма није само кратка фора глупости, којом бедно засмејаваш публикум. Само оскудни песници певају у пола гласа, загрцнути у свом недовршеном стиху, и заглибљени у песмуљак.

         Моје су песме ко плавне реке обилне бујно. Оне траже широке обале за свој ток. И кад се прелију, не носе муљ и затон, као твоји гњат иловаче, но наду берићетну. Залуд ти је зборити, када си глув и огрезао у тешке предрасуде. Нећеш схватити и када ти се време насмеје, па те прогласи блентом. Сведок моје истине неће одоцнити.

         Мешовито је твоје сујеверје на сцени, а знано је да је дошло из прикрајка тамног века. Невид се счаурио у оку, па главиња. Нема пророка да замеси кал, да ти излечи бољку слепила. Ванвременско је ово доба, окужењем сишло на косине немира, и врзма се по грбачама несрећног народа. Само су моји пуки трептаји трепавица умрљани сузама, знак да се нисам предао. Ко ће те ожалити остављени? Постхумну посвету беоњаче неће познати. Искидана је важна страница књиге. Понор читања зјапи. Срушено је моје и твоје двомостовље.

         Враћен из себе, и разлучен од тебе, корачам истим тротоаром. У младости корак ми је био дужи, а данас некако све краћи, али још корачам, а ти си пао у своју каљугу. Одбијаш пружену руку инатан. Нека ти Бог једини у помоћ притекне. Милост просјака буди наду, а осионост твоја теби је гаси. У кораку је чудо, којег се лишаваш без воље да устанеш. Тешко је на зор бабу уседлити. Ноћни перачи улица, слутим, да ће те шмрком у какав прљави сливник згобељати. А потом, залуд ће те јутро тражити код црквене капије. Јутарњи лист неће забележити како је још један црквени миш умро од глади и зиме.

         Астал је празан. По која мрва залутала нечија уста чека. Прсти се нису сабрали за прекрст. Нико их није учио овој заблуди. Тропрсно кршћење је подвала. Склопљене шаке су топлије и умилније за молитву. Понизни вапај јаче листа са приљубљених дланова, док се они тако молитвом љубе загрљени и сједињени. Са болом гледам твоју песницу отпора стиснуту у грчу. Три прста у грчу само муку сведоче. 

         Искрено те сажаљевам. Ти нећеш дар милости, јер ти је злоћа оковала руку у гвозденом лакту. Пре ће се лакат сломити, него испружити. Личиш ми на окамењени оронули споменик-крајпуташ. А време пролази, и пролази... Раскршћа живота остају у болу неспокоја. Злокобници галопа слутње већ су протутњали. Ја сам сабрао нове мисли, и подмладио срце, па нека нови претрес почне док се срцем молим Богу за тебе и себе склопљеним длановима. Знам да само из загрљаја молитвених дланова искри љубав. У згрченом тропрстарју чита се себичност а љубав остаје счворена. О, да ли ћеш ти ово разумети? Чист разум и мир су вазда били и остали свети само у загрљају молитвених дланова... Сведок моје истине је ту... 

На овај дан  © 15.07.2013.  Славими®  Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2017/  zelenakap.blogspot.com