МУК СЕ СА МУКОМ СРОДИ

Дао бих оба ока Вољеној с љубављу

Нећу гледати прозир и дубину плаве зене
Ни мрзовољу тражити у кругу самоће
Пусти поноћи да траг зоре свитањем крене
Извориште душе је узаврело... Све клокоће

Вреди ли стајати остављен на клацкалици спознаје
Ширити руке узлету наде по своду безименом
Прерано стигле осуде а не почасти на рубу издаје
Пролази живот праћен тумором и обгрљен сеном

На истој усеклој грани окачих секиру муке
Преврнух маштања шетњом кроз прошла доба
Из зачараног круга изродиле се тихе опоруке
Шапућем само досеглу жељу... Дао бих ока оба

За моју Милу и исцељење... Ступам болном маршутом
На њој глас птице чује моје срце уморно и пало
Сунце се предало западу по сунцокрету нагнутом
Исток рађања тражи и зрно наде у шаци преостало

Песник не хита песмом у загрљај рођеној тузи
Мост дана и ноћи препречен оста без вечног мира
На крилима кајања покорно око последњу сузу сузи
Рука се маши и дрхтајем тражи груби штап пастира

Детињство рано поникло на гумну иза сокака
У тору сећања обитава и по авлији иза камене ограде
Разноси га белином блесак грома у завади облака
И врашки путеви уклети таје зарасли у ковраг досаде

Мало имало па нестало у празним наћвама плесни
Глува ноћ зароби песму у поспаном прозору
Ови окови патње наметнути постали одавно тесни
Уцрвљала се душа чежњом... Жижак изједа кору

Изнутра висок зид се диже... Спознаја даљином лута
Чудне се мисли врзмају посеклим кликтајем јутра
Очи су потамнеле и раскршћа се разилазе на пола пута
Данас сам овде био просјачки син а где ћу бити сутра

Ваља... Не ваља... Бројаница се смањује до нуле
Посведочити уму није лако у окаснело доба
Под слеменом назеби зашли и речи падају труле
Шапућем само досеглу жељу... Опет бих дао ока оба

За моју Милу и исцељење... Све моје риме сад сведоче
Мук се са муком сроди и празнина се простре из душе
Повоји слуте ране и убоје.. Кључају вулкани и гној точе
Увели ладолеж изнад врата куће тугују после суше

На данашњи дан © 11.06.2012. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2012-2021/ zelenakap.blogspot.com