среда, 30. јун 2021.

ЈАХАЧ СЕНКИ У ИЗНИКЛИЦИ КУКУРЕКА

 

Родитељима, с љубављу

Село домашње моје по густој магли прва побрђа скрива
Орловска постојбина ураста у небо за коју стопу више
На супрот свему бездан се продубљује и млечи тугаљива
Понор душе... Ко кужи кушаче да летопос сећања лише

И да завежу пертле песми тесној кад тражи слободе и права
А не ореоле... У горком стиху не бројте ми запете и тачке
Дежурни ловци синтагми пустите да гесло у мени обитава
Док поглед чами на зарђалој жици за веш и следи црне гачке

Забуном испраћам јато... У црни забран... У даљ... Док лепрша
Сећање доноси слике и успомене дечијих пртених бенки
Као у стиду младе умируће наде заклањају лице иза крша
Нећу оглав... Ни забрану освртања јахачу... Нужност сенки

На истој овој жици мраз их је пио док су испраћале дан
Са првом пеленом детињства очевом кошуљом бледом
Јесењи пејсаж и њива кукуруза у којој сам рођен... К'о сан
Падају слике на зенице... Проходим сиротињом и бедом

И филм се понавља опоро језив... Дечија сећања изнова боле
Ожиљак изнад левог ока... Дубоки запис љубави мајку зове
Песма иза суше сокаком још одзвања... То сеоске додоле
На жедну земљу Илиндана призивају кишу а не громове

У набору испод ока и запис љубави за оца скрајнут чека
Да сажаљење не окопни сузом песмо истине објаву јави
На гробу под сводом небеснице никла су два болна кукурека
Никоме другом горчину да позајме исписници грке нарави

Опробајте се придеви и речи у алманахе заточене
Нек песма протутњи умом ко пљусак летње кише
У моме срцу јаруга раздељује урвине... Осипају се стене
И потом окомито дубе... Зар да чувам што балдише

Изнурење окупано у зноју и чекам нека појутарја нема
Не чух последњи писак окаснелог воза кроз умрла поља
Узурпирали су ми науме.... За туђе јасле лакше се дрема
Јавне осуде касне... Илузије моје у нека времена боља

Пресахле су ко вирови... Каљугом јаве гацају неми мимоходи
Гранична свера испоснички прободена препуна гнојне слузи
Затровала ми било... Претеге и јарма како да се човек ослободи
Мртви је сан у мору снова и пусти праг силаска доњи ка тузи

Два гроба узнешена сколио ковраг да стварност језивија буде
Увели кукурек окамени сузе и речи... Спознаје мучне грч реже
Збуњен сам истином како године ко измаглице мутне прогуде
Испоснице нећу вас више канити... Нека у миру Вољени леже

На овај дан © 30.06.2014. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2014-2021/ књига: ЛИГЕСТУЛА МЕЛОДА
zelenakap.blogspot.com

Нема коментара:

Постави коментар