СМУК И БЕЛОУШКА

Знате ли Госпе шта су женске песме... А шта мушке

Разлику можда нећете уочити док болују заушке

У време лета на песку ако леже голишаве потрбушке

Још мање у случају халапљивости на дивље крушке

О нервозне и самољубиве ласкалице зашто чупате перушке

Можда боље од вас знају самозване поете “велике њушке”

Ти свеколики зборничари речи док пуцају из празне пушке

Пустите књижевне свезналице сујети песмом дају одушке

Опростите “невиним смуковима” удварања и ваљушке

Свим бадаваџијама на обманама када трљају руке мушке

Наликују лажљивим пецарошима на капиталке ил бабушке

Опијени умови вазда збрчкају лажну поезију у своје бездушке

Шверцери шибицари коцкари имају више стила док деле шушке

Знате ли да старе поете “бардови” нису ветропири и ветрушке

Јесте ли дознале које мудролије зборе ови стихови песме мушке

Коло љубави од римованих речи... Здравицу на искап... На издушке

Са сујетом о првој књизи ту је и ружна јава у струку тањушке

Врле Госпе не расипајте песмуљке као брабоњке овчице калушке

Самозвани пастир поезије звонарицама уделиће тољагом ћушке

Ако немате поетског дара залогај је празан с трозубе виљушке

На женској књизи посвета мушка... Оспе и потпис од Јушке  

По чему се разликју песме... И змија смук од белоушке

По дару ума и душе... Од збрке у не римоване драматуршке

Заплете... На концу конца шта су женске песме... А шта мушке

© 14.07.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига: РАСВИТ ОРИОНИДА рукопис /2019/

zelenakap@gmail.com

П.С. Када песник или песникиња објављују своју песму није нужана белешка. Ја готово никада не посежем за причом о песми. Добра песма треба да говори сама за себе. То је поетстка светиња. Али када је у питању алегоријска песма, са исто таквим насловом, нужно је рећи коју реч о песми, да би се правилно разумела по мотиву и поруци исте. Дакле, симболичан наслов песме СМУК И БЕЛОУШКA има праву поистовећујућу асоцијацију. Но, зашто и како је песма настала овако необично насловљена? 

Наиме, у једном обиласку Шумаричког језера, у шевару леве обале, препала ме је змија белоушка. Са повећаном опрезношћу шетао сам дуж језера, и гле чуда, на десној обали имао сам још непријатнији сусрет са смуком, који се сунчао на пању крај стазе.

Ова језива искуства блиских сусрета са гамадима нисам поодавно имао. Тако су ми се у наставку шетње око језера враћала сећања из времена детињства и чобановања, са успоменама на сличне сусрете са поскоцима и шаркама. Тада сам се мање плашио него данас. Помислићете да се у страху крије мотив и повод за настанак моје песме? Не.

Тога дана у шетњи око језера, и предаха у боровој хладовини, натрапао сам и на једног песника, кога алегорично именујем “песник-смук”, и на једну ”песникињу-белоушку”. Он је њој самоуверено говорио о разлици женске и мушке песме, а да у ствари ни сам није знао, да је песма песма, и да нема род, који јој подарује женски или мушки родитељ. Нису помогла ни моја стручна разјашњења. На крају сам схватио сву јаловост разговора. 

Уствари, песникињу Белоушку сврбела је прича о женској поезији. А Смук ју је намаљивао да јој објави књигу првенац, уз поприличне новце. Плати и имаћеш, шта ти је воља. То је уобичајена стварност у данашње време, када сви пишу, и свако хоће да објави, по било коју цену, своју песму или књигу. Песник-смук не преза од никога и од ничега.

И сами сте сведоци небројаних песничких сусрета, небројаних књижевних конкурса, који пљуште на све стране, сваковрсних такмичења, и врло сумљивих профанисаних безвредних награда, по оном “ја теби ти мени”, уз нестручне, а поткупљиве жирије, и онда хвалисања са неким картонима од захвалница, диплома, повеља... Ту су и бофл збирке, зборници, алманаси, које нико не исчита, јер заступљени чита само своје. На суду и решету времена, све те књиге не опстају јер су плева. Бедне су одреда, када нико о истима да нешто прозбори, или какав релевантни осврт да напише.

 Ова погубна пошаст, поновила се и на недавном песничком сусрету пре који дан, на сусрету наводно такмичарског карактера. Једна часна песникиња ову ружну пошаст је јавно назвала “кукурику и кокодакања поезије”. Поновило се мрско сатирање краљице уметности, узвишене поезије. Раније појаве ове пошасти и стално невиђено погубљење поезије често ме је нагонило на протест, на објаве есеја о поезији, на јавне апеле, на призивање памети самозваних и надобудних песника и песникиња, свих оних без дара и талента, да не убијају поезију. Када све поменуто не помаже, иза упорне пошасти мислим да можда сатирични и алегоријски дух имају ту оштрицу да пробуде погажене савести, и зауставе нечасности у позији и око поезије. Тако је настала алегоријска песма СМУК И БЕЛОУШКА.

Враћајући се из шетње са Шумаричког језера, ружни преживљени сусрети са живим стварним змијским гамадима, и двоје поетских, били су инспирација и подстрек духа, за ову алегоријску песму, насловљену СМУК И БЕЛОУШКA. Саме од себе наметале су се дилеме. Како то да шверцери, шибицари, коцкари имају више “стила” од самозваног “невиног” Смука? Како то да једна Белоушка надобудна шлихтара поетеса, која је мирођија у сваком песничком сусрету, у сваком такмичењу, у свему и свачему, пошто пото хоће првенче копиљака? Одкуда у поезији толике збрке од не римованих стихова, и јефтиних драматурских заплета, толико копиљака и пасторчади? Какве су то песме срочене без талента, без дара и душе? Ко то дрско и безобразно потура змијска женска и мушка јаја? На концу конца шта су женске песме, а шта мушке? Верујем да ће само прави песници и песникиње без сујете, и без увреде, истински разумети сушту поруку алегоријске песме, испеване у том духу, уз проигравану риму, не би ли погубна пошаст нечасности у поезији, и око поезије, са непрестаним убијања поезије устукнула. Важно је на крају рећи да јавна прозивка појаве пошасти није лично именовала никога, именовала је само појаву, па стога нема личне увреде, и места за љутњу било чију, који ће се ту и тамо можда препознати. Такви нека ставе прст на чело, нека се загледају у своју савест, ако савести и часности још има. Понижена поезија има право да брани своје достојанство.