Шта да зборим са мојим расудом кад се већ заплео у проформу знаних истина? Но варам се. Заплет још није досегао врхунац не размрсиви. Остало је простора да својски поразговарамо ја и он. Расуд је оно друго лице у мени које ме преслишава, утишава, подбуњује на прегнућа, изводи на поље разума, и по некада шаље уходе да извиде моје слутње.
Ја смерни саборник искустава грчевито се држим оног што кроз живот набрах у котарицама за род знатижеље. Лепо је и тајновито закорачити у свет маште и тајно дотаћи далеки звездани тренутак и доскочити своју рођену сенку. Брзо мислити, дуго сневати и усхићено зборити, то није дано свима. Недокучиви дар бежи у склоп реченица да се разговетно осведочава. Умни ће рећи:- Уметник има стила. А стил је карактерна црта песничке душе са раскриљеним мислима.
Хоризонт се сам од себе размиче пред прегрштима хтења. Небо је штедро улило у мој суд лавину благодати. Просто, ја не могу бити незахвалан. Моја колевка није трулила забадава са сламљачом подамном, у којој се кукурузна шаш узалуд није гужвала. Ја знам које су ме то анђеоске руке љуљале уз хајдучке успаванке гусала. Жалим што моји родитељи, први свети учитељи части и љубави, сада са својим хумкама другују, док ја крај ових корачам. Када бих још који пут могао да чујем мајчин глас као шум ових лептирових крила што ме надлећу, и дрaги звук и одјек из очевог грла уз струне, попут чврчака који се оглашавју по скоро покошеној трави, знам да би преко ових успомена Шумаричких грунуле друде Топличке успомене са извора детињства.
Милости иштем у зову опроста и ступам напред пред олтар њихових расутих костију захвалан и са пијететом. Часно је признати дуг им, који није никад у целости враћен у пуној мери, за њих који су живели за ме. Уосталом овде и нема дуга осим захвалности па се тешим што ја данас живим за моју децу и тако од свог века круним узвратни дар љубави за све мтрве као за оца и мајку. Небеске књиге неће остати празне. Знам, тамо горе већ стоје записи и печатне повеље на век векова у књизи за спомен.
Порука поруку стиже. Мисли се сусрећу и преплићу. Воз живота је крцат. На свим узгредним перонима чекају раздеобу мога пртљага. Пишем и делим песме понајчешће ове постхумне мојој Мили с љубављу. Неки би волели да приме дар мудрости и утехе. Но и ја за узврат примим по који дар од њих да мој ранац не остане убог. До оне крајње станице још ће се улевак моје душе гушити од доживљаја који се слевају.
Све бих да вас загрлим, пригрлим и свијем на груди у ова олујна времена. Надам се да ће моја недра издржати и моје срце у њима. Још нисте до краја чули причу мога живота. Напокон ће те имати и право да судите о мом клатну које се још њише и ако у све краћим амплитудама. Моја колевка још се клати провиђењем зањихана. Љубав столује у мени и око мене…
Не замерите ми што овде зауздавам причу да не утекне у нигднину. Потера ума зна истински да боли. Не волим вртоглавице и стрме низбрдице. Увек су ми били дражи висови и то особито они узнешени и кочоперни. У подножју долине је вазда лакше беседити, али се са висина даље чује. Јесте ли ме чули сури орлови. У вашем оку ја сличношћу тражим моју тачку ослопнца. Не намеравам да преврнем земљу, ову негостољубиву планету којој Божја промисао није у почетку одредила да буде ваше и наше људско станиште. Нас небо зове и чека за благодат. На овој долини сузној корени греха су предубоки. Од памтивека преваре су се уврежиле. Ковраг до насладе боли. Филозофи су затечени а песници су прогнани. Овде тумара пигмејско племе по духу и расте ситна боранија. Свуда уоколо се беле и црвене дивље шљиве. Деца се око њих чичкају као осице. Доње гране су већ обране. У погледима им се гнезди само пука помисао као дохватити и убрати оне на висини.
Хоће ли човек икада искорачити? Изгубљена змијолика пертла самује испод зелене клупе као знак усуда. Сећа ме на онај остављени црвени конац на шипурку из доба мога детињства када се дечија страшна болест жутице тако предавала трну а у молитви за узврат тражила његова румен. Шипурак ту на домак мога вида данас је зелен и не лепрша црвени конац. Само се језа увлачи у моје трошне кости. Згужвану папирну поруку неког разочараног пара у љубави лаки поветарац гони пољем. Тако се завршава или почиње прича у недосањаном парку слободе. Мени се намеће слика пламених мачева херувима који још чувају прилазе рају из кога су изашли Адам и Ева. Истине су оковали свештеници фарисеји ледницима лажи.
Пожелео сам да се смире и моји прогони мисли и да ме јава не враћа на први плач човечанства у плачу бебе који у даљини чујем. Зурим у варљиви хлад кестена који је обљубио стазу. Беседа за мој расуд се одужила ко ове бравуре жила што нехајно стрче по врх земље да ми саплићу ход. Успут загледам моје надланице уморне од писања и модре квргаве вене што меандријају у сплетовима.
Грчевито пишем да се не замерим промислима што се у сваку дубину загледају и попут процепа испуцале коре браздају моје маргине живота. Прича је кренула трагом стихије а у паузама ми се причињава да овде приче и нема. Ток не следи догађаје па све ово прераста у запис мога умовања. Запис упркос овоме не сме бити сморан. Подвалама су склона само шкрабала. Трудим се да ми се не поткраде ова грешка. И вас видим како заједно предемо причу умно. И превише напрегнутог умовања уме да буде шкодљиво.
Мудрост је дар прошлости а само су наде искрене кад ускачу у будућност. Људи из трећег доба се увек враћају у прошлост. И ја сам забасао у ово доба али умем да прекорачим и међе будуће. Чиме ли ја то искрим моју душу када ми се мешају наде и успомене? Драговољно пристајем на распеће знајући да је само у њему истина.
Како вама изгледа слика крста распетог песника и испод крста бездан и ништавило? Свака Голгота има своју епопеју али се само од једне деле ере на ону пре и ону после. Не умем вам рећи да ли бих радије живео у оној првој или у овој потоњој. Потоња је на издисају. Уосталом, све има свој крај и почетак. Клица распада роди се са почетком а умре на крају да опет почне нови почетак како би се све смењивало као згасли пламен вечне ватре пред музејем бола. Укратко, и фараонуи умиру. Овај земни Вавилон искуство збрке неће још дуго трајати. Земља и небо проћи ће, само Његове речи остају. Ове непролазне речи ме опијају. По њима управљам своје кораке. Знам да је много оних који се врте у круг веслајући своје животне чамце само једним веслом. Спаси ме Боже ове пропасти у овом јулском дану. Врата музеја у Спомен парку су затворена. Шумарице успавала Крвава бајка. Неки нови подругљиви графити боду моју душу и варају ми очи. Смрт само у поднебесју корача. Овој несрећој цркви овде није место? Зашто су је подигли и наругали се цврчцима и деци из камене исклесане песме? Докле ће сулуди тркачи на моторциклима да буком изазивају судбину и ови некултурни графити? Не могу да докучим хоће ли сатруле ђачке свеске допустити моме запису да се оваплоти? До Ердоглијског потока стигао је бол одјека: И фараони умиру !
На овај дан © 03.07. 2013. Славими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2019/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар