ЛИНГАР И ПОШУШЊАРА

надобудном Б.Р.

1. ЛИНГАР

Моја утроба у грчу не тежи преврату

И то је несрећни знак нашег пораза

Ти ми некако дођеш као туђин брату

Зашто су нам се разишли пут и стаза

Са првим кораком распре раскид је почео  

Жалим... Нисмо се разумели међу собом

Не верујем ти претворно си се клео

Празном клетвом мајком и њеним гробом

Опет су ватру палили тамо неки лажљивци

Куда са саообманом и празном досадом

Тешко је сујетниче када ти оболе живци

Још теже је живети са неопростивим јадом

Небо се још није јутрењем меким отворило

Пред поноћ колебања устукнули су гласови

Не чуди се што у замаху сломљено крило

Није за нови последњи полет... Тек витезови

И белци ати знају немир мука у позне сате

Збуњује само измакла правда у ћошак сиви

Ехо ми се враћа... Опрости песниче брате

Реци ми зашто у твоме срцу милост не живи

Мудрости нема... Сујета уметности дуго нараста

Дан помирења замине пре но слава избледи

У речима си невешт и песма лирска ти не баста

Шта ћеш сутра ако никоме нису јасни твоји нереди

У стиховима ти је расуло... Песма осмачка бледа

У позним годинама... Лишен си поетског дара

Незрео за узвишени чин стварања... Без реда

Бесмислен си ко недоношче... Лингар и пошушњара

Глувариш пољима поезије ко краставо олињало псето

На стрв сваки кужно се дајеш да се дроб развлачи

Замршене ти безримне песме у ово време проклето

Погубно страда краљица уметности... Обести од нејачи 

Знај... На лажним турнирима нема песника витезова  

Разголићене двобоје мотре само хушкачи и хуље

Са даром или не смета ми надгорњавање чавки и орлова

Док подиже ружну дреку и док у ропцу пене дромбуље

2. ПОШУШЊАРА

Смртни се спровод спрема... Поезија је издахнула

Последњи ексер у њен ковчегу ко ће да закове

И твоја задња тупа стрела одапета је из офуцаног тула

Ја нећу у ваш обор тамо где се крмаче и крмци тове

Од безбожног клера не желим примити благослове

Бардови самозвани нису од древног поетског кова

Ја нећу тамо где недоношчад за вајну елиту слове

Презир за прљаве игре око награда... До прослова

Није ми стало... Брину ме твоји болесни живци

И то што сваки час напрасно праскаш у једу жучи

Даље од мога малог дома нек иду сви смутљивци

Како двојином дати ујам оном ко неће умом да разлучи

Понављач не прелази у виши разред да банза остаје

Поново исту годину траљаво вуче... Најзад да се испише

Из школе то му је усуд... Нек олињало псето на звезде лаје

Казујем ти моја песмо... Лајање иза плотова ме инспирише

Да у миру тражим свој пут ил стазу... Разлаз је нужан

Праштам ти пошушњаро несрећни знак твога пораза

Није и неће ни први ни последњи бити растанак тужан

Вођен часним зовом одлазим осамљен до зрелих богаза

© 07.08.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

књига:РАСВИТ ОРИОНИДА /2019/

zelenakap.blogspot.com