НОЋ БДЕЊА

Ноћас на покјање спреман ту на клацкалици

Не могу да трајем мирно инокосан са кусима

На мом гумну распукли се сви добри видици

Одувек носим своје жудње са болним дусима

Туђи виноград рађа кисело грожђе па трну зуби

Ново ми прибежиште к срцу прирасло није

Често се у њему загубим невољно у дангуби

Само је један једини завичај о ком се мило сније

Стих по стих и песма се расплиће и заплиће

Као оглавак чарапе вредним прстима плетиље

Тамо у истину као овде ни једна зора не свиће

Име ми не дозива нико топло и меко из миље

Како некада давно љубљах завичајне милине  

Тако опет певам песму љубави с набојем сете

И ако пред прагом оронуле куће боле тишине

Песник никада не одрасте увек остане дете

О завичају песму посвећења вазда ћу певати

Замрли глас се буди док распирујем жеравицу

И кад ме на капији не дочекују отац и мати

Родна груда мора ослободити исклијалу клицу

Ко овде ноћас и сада очекује љубав мили моји

Као ону вредну пчелињу на цвету у заносу

Времеплов је тесан да поврвеле успонене зброји

И сво златно класје мога детињства у једном откосу

Тка песник своје нове пређе стиха у каницу

Око струка дивљег стручка а он лепши бива

Сву ноћ следи траг зова и јасну звезду Даницу

Док сриче милу завичајну оду у опоју не снива

Урезује стихове по срцу за канонске псалтире

Не копни до позног трена као свећа са чирака

У светој тишини посвету вечну журно разастире

Ова ноћ бдења није се преодела у густину мрака

© 05.08.2019. Славими® Ј. Зеленкапић

Књига: РАСВИТ ОРИОНИДА /2019/

zelenakap.blogspot.com