Себи сам поставио тешко питање. Можда одговор лежи у исконском? Можда самообмана има узрочности у битисању? Одговор на тешко питање кочи и људска немоћ и вечна ограниченост да спозна узроке и да досегне сваку тајну. Људско биће је саткано од тајни. Свет који нас окружује је био и остао вазда загонетан. Вреди ли онда труд и потрага за ваљаним одговором, кад нам се чини да исти бива полуодговор са копреном? Полуодговор је исто што и полупречник. Целину круга једино исписује пречник. Ову линију која сече средиште ја тражим. Њу бих да измерим и исчитам, за себе и за тебе, кога верујем исто питање опседа. Зашто уметници живе и умиру?
Итинољубиви људи не воле лијаве одговоре. Лијаво воће, ствари, љигави људи, несавршени облици титрају у сећањима чак из детињства као уочене ружноће. Учен да љубим истину, да волим лепо, да тежим савршеном, часном и поштеном, да будем трагалац за одговорима, и сада осећам да набројене лијавости жуљају бистри раум. Како онда, тако и данас, то ме гура у потрагу за лепотом, носи у маштање, уводи у борбу за истину. Лепота речи, поезија, књиге, звук меденице, топлина огњишта, очеве гусле с јуначким песмама, милина цветних ливада и пој птица, и многа тога лепог, а овде не споменутог, оплемењавало је моју душу, душу песника дату ми по провиђењу. Чини ми се да сам тако ушао у поезију, у ствараштво, у бит истине, да никада из ње не изађем. Намножиле се песме и мој извор још гргољи већ више од пола века. Ускоро ће се завршити ова година посебног јубилеја није ни било. Не помишљам да сам зборим о свом животном делу, ако га други нису обележили и запазили као предуго и веће од педетогодишњег књижевног и уметничког стваралаштва. Но неоспорно је, да је од потока настала нова река у мом сливу. Ко ће је и како именовати није моје? Може ли ова река тећи без увира када ме буду испратили из садашњег бивака у онај други, они коју остану после мене да чекају свој испраћај?
Заиста зашто уметници живе и потом умиру? Какав то траг живот оставља? Путеви живота и смрти јесу различити, али и најмање у двоје сличе један другом. Човек се роди и умре. Полаз и крај. А ово између може ли се код сваког човека звати животом или дангубом? Одкуда књиге песама, кратких прича, ређе дугих романа, тужбалица, драма и томе слично? Која то рука исписује бол, грч, скученост, пену таласа звану дани, окруњене године, по који метеор једва зван срећом, који се иза бљеска угаси? Толико црних села, небројаних споменика, јаруга и јама, плавих гробница, толико плача и туге, зар земља јоште носити може? Живот се убрзава, људи хрле, модерне новине технике узимају свој данак, а ми све огољенији и празнији трајемо неко време у становима бетонским кавезима, дехуманизовани ко балсамоване мумије. Ретки ће вам назвати добро јутро, пожелети добар дан, пружити руку на поздрав, упутити осмех, казати благородну реч, послати писмо, даровати песму, помоћи да издате књигу, дати прилику да објавите оно што сте створили, ил просто скинути шешир уз благи наклон. Завист других нераздвојни је пратилац вашег успеха. Ову лекцију живот понавља на сваком кораку. Рођени хуманиста, истинољуб, идеалиста, сањар, човелољуб, песник... , напросто ово не разуме и не прихвата. Докле ће зло да надгорљава добро? Докле ће штакори и мољци да гризу вредноте? Реткост се изгубила у виору векова мржње, зависти, грамзивости, злобе, суревњивости, пакости, трачарења, надобудности, гледања преко плота и у туђу чорбу, у ружним речима, насиљу, подметању, крађи, ратовима, отимачини, превари, плагијату... О, заиста овај ружни низ је предуг и не може се исписати до краја. Малобројна зрна добра, хуманости, љубави, саучешћа, човекољубља, истине, моралности, племенитости, благородних речи, чисте поезије, истински јесу зрна горушичина. Ако су некада и били бисери сада су лудост, како то млади веле нису кул, нису многоцени, будући да је зло надвладало добро, да је морал пао на дупке, и да је неморал важећи кредо. Црне хронике су преузеле примат над подвизима. Мач критизерства, телевизије, филмске продукције, поплава књига сумљивог садржаја, свакодневна естрадна продукција идола и култова, до зла бога прљаве политике и политиканства, манипулисање масама уз мас медије касапи сваки разум. Обогаљене лепоте, упрљане савести, људи без душе и срца, профанисане награде, којештарије... сада су манир који доминира. У овој бари човечанства сме ли да се разум пита зашто људи уметници живе да би напокон умрли? Хоће ли се и моја запитаност овде прекинути? Не!
Данас је сахрањен један овдашњи песник наш суграђанин. На овом пролазном свету да смрт смени један живот није необичност. Али коб песника и многих уметника често је сурова и у самртном часу. Сахрани пријатеља по перу, дугогодишњег знанца, присустовао сам уз само пар људи. Из Удружења писаца нашег града, на жалост, нико није дошао да се опрости од песника. Можда их треба питати хоће ли се наћи неко да и њих сутра испрати на њихов пут неповратни? Зашто неким писцима држе некрологе, и објављују сабрана дела, а неке препусте гробарима и неумитном забораву? Подела на „признате“ и „непризнате“ је болна и неопростива увреда, не толико за покојника, колико за оно што је остало у наслеђе, уколико наслеђа и буде. Ова злоба се прелила из живота и у смрт. Писцу неправедно гурнутом још за живота на маргину, и ако није са маргине, чини се да залуд потроши живот не би ли одбранио своје место и име. Стваралаштво се брани само, и браниће се, док је века и света, ако не остане у фијоци, и ако не заврши у контејнеру уколико и од наследника буде одбачено. Почетно питање зашто људи живе и умиру проширено има смисла још једном се гласно запитати зашто уметници живе и умиру? Како своје стваралаштво одживе а живот не преживе? Шта ако их оно не надживи? Безгласни са не отављеним трагом зађу ли у измаглицу смрти неће се никада вратити. Како онда искобити ову коб? Живите да не умрете заувек, и не мислите на некрологе, на створена дела, књиге и награде, на друге неважне свакојаке пролазности, на то ко и колико ће вас од сабраће испратити, него колико ће вас нових читалаца читати, уметника следити, у чијем ће те читању и слеђењу живети, заједно са делом које сте им предали? Зашто уметници живе и умиру? Одговор још није довршен и не мислим да се може довршити. Но кад једна смрт и сахрана као ова последња мога пријатеља песника узбуркају песничку душу, не чудите се запитаности. Запитаност овде не престаје да би опет васкрсла кад поново било ког уметника будемо испраћали у неки други спокој. Можда ће моја запитаност бар за трен пробудити твоју запитаност док будеш читао ову цртицу.
Да би запитаност била целовита морам ти рећи у истом дану када је минула једна сахрана увече у градској библиотеци нашег града збило се књижевно вече и представљање романа насловљеног „Ако икада умрем“ у отменом амбијенту, са бројном публиком, знаног овдашњег књижевника. И опет моја запитаност, јесам ли присуствао у једном дану догађајима са краја исте амплитуде, која се привиђа као стварност или магновење? Књижевник је написао како рекоше „роман ругалицу“ једну фикцију из визуре бунџије, што је и сам по ко зна који пут посведочио својом саркастичном беседом и ове вечери. Интригантно је и збуњујуће истодобно да неко ко је се издавао дисидентом, неко ко је се „камењем бацао“ на своје време, власт и државу, на писце, на много шта, лутајући по белом свету, носећи самопрокламовану етикету „изгнаника и жртве“ вратио се у своје гнездо, да под старе дане поново просипа свој јед, а да је некада имао привилегију у истом том друштву и држави, уредника занамените издавачке куће, и све оно што тај положај носи. Не спорећи ништа од овог интригантног и збуљујећег па ни право на повратак у завичај, ни право на роман ругалицу, и властита убеђења и томе слично, опет стоји запитаност, колико је неко вредан, признат или непризнат, и како наводно „мали“ писац да стане уз „великог“? Први има само закупљено гробно место и споменик који је сам себи подигао за живота, и недај Боже ако не буде плаћан закуп сутра може бити прекопано, а други уз помоћ признате институције и друштва склапа уговор да има своју спомен собу у родном селу, да има легат у коме ће се устројити велика лична библотека. У кући писаца у родном гнезду ваљда ће сутра да битише дух покојника и његове величине. Када све ово спознаш што није изнедрио само пуки случај у једном истом дану, оба догађаја којима ја бејах сведок и учесник, и то што записах, верујем читаоче да ћеш из ове цртице можда разумети зашто различито уметници живе и умиру? Зашто наводно велики и мали и у смрти нису једнаки? Знам да је можда због дужине цртице, у ово кусо време, када је на сцени крака форма и уметничка краткоће, па и безражложна брзина, у ово инстант време, многи неће прочитати, ти је прочитај целу и до краја. Бићу и твојом запитаношћу свестан да још има разумних. Ништа више!
На овај дан © 27.11. 2014. Славимир Ј. Зеленкапић
књига цртица: ДЕВЕТА ЧЕКАОНИЦА
ВРЕМЕПЛОВ /2014-20020/ zelenakap.blogspot.com
РАНИЈИ КОМЕНАР:
Хвала на осврту? Ту смо где смо. Но није се предати. Суд времена као решета је једино праведан. Плева ће пропасти а једро и здраво семе опстати. Зашто уметници живе, ако не живе за стваралаштво? Смрћу се дело и заврша и можда отпочиње. Запитаност остаје...?
ДАНАШЊИ ДОДАТАК:
П.С.
Коментарисано пророчки, или не? Ту смо где смо. Запитаност остаје? Ништа се није променило након толико година протока времена. Још је и горе... Јаз је још уочљивији. Ова пошаст короне га је продубила. Неко је велики да наводно заслужи помпу и рецимо дане жалости, а други је мали да само уђе у статистики број умрлих. Не спорим да има великих по имену и делу. И таквима треба одати достојну почаст. Можда ће мо се спорити око достојности и претеривања. Но ни за тиме нема потребе. Све је јасно... Али, дали у смрти има разлике...? Јели губитак, смрт и бол, могу да се мере? Умиру ли и цареви и просјаци? Велики и мали... Зато су само мали смртници статистички број? Кратко се спомену умрли, рецимо уметници, глумци, песници, и остали обични, и већ сутрадан бивају заборављени. Они уђу у маглу сивила и заборава. Јучерање смрти прекрију данашње... Број умрлих се чита као дневни извештај. А свака смрт има име и презиме... Дилема остаје, зашто ствараоци живе и умиру? Сви умиру, али сви не остављају исти траг, рећићете мудро... Свакако то је истина, али дали живот сваког створа оставља траг? Величање у смрти, ваздизање имена и дела, да би били још већи, и ни речи о безименима нису правичност... Где је граница скромности и достојанства? Где је туга и жаљење? Где је људска људскост? Суд времена нека суди... Наводно “велики” споменути у овој истинитој цртици и коментарима, овдашњи пишче и “мали” умрли опростите. Били сте само повод поновној запитаности разума, без накнадног слагања или неслагања, оних који ће о овоме промишљати... Суд времена је једино праведан...
Нема коментара:
Постави коментар