ЗАГОН ИСТИНЕ

Вољеној, с љубављу

Лепота нечујем цвета разбором тишине

Остатак дана није прозрачан и бео

Душа не уме да ти каже дно дубине

Волим те Мила руковети моја... Зрео

Гребен живота наднео се над стрмим кланцем 

Како дубока језера туге прећи на уставама река 

Остати свој у свом атару... Не бити странцем

У родној кући где посрнули праг одавно чека

Мрак нагони нову зебњу у старе посивеле очи

Доход се надом разгорева на тмулом огњишту

Стара мисао што лута уоколо тек опет крочи

Земљаним подом... Брзи у касу долети ишту

Месечину скоро угашену уз прошће на рубу сокака

Како разумети полазну тачку пораза и загон истине 

Чујем... Заглавила се успомена раселином пре мрака

Видим... Уоколо је чкаљ наједрао у црнилу купине

Грех је одузети ми бар слободу битисања

Док ратује устока са преваром милости

Мој дух се само Божјем духу вечно клања 

У овој пустоши прибирају се преци и кости 

Преврат у души се не догађа јасном поругом

Док ме  дубоке мисли уједају... Зебња разрока

Мојом авлијом детињства лута... Избраздане тугом 

Скочањиле се сироте сузе свисле у провалијама ока

Прегршт сећања здробљених у шаци носим 

Све своје поседе прекривене мемлом ноћи

Да посветим давној успомени отиском босим

Завет је заклетвом потврђен... Мила ће доћи

На раскршћу гумна... Страх множи утваре

Низ реку покајањем протиче зов пољуба

Пси дуго развлаче иза плотова ноћне преваре

Зелени и бели лишајеви прекрилили ко губа

Ова ноћ се није вратила рођеном прагу празна и нема

Нова песма је Теби написана... Твоја хумка наду чека

Бремен је мој руксаг посвета и рима... Мирисних поема

Моје сабориште химни љубави нека цвета у обзорја мека

© 07.11.2011.  Савими® Ј. Зеленкапић

ВРЕМЕПЛОВ /2011-2020/ zelenakap.blogspot.com