Песник се сећањем враћа у доба првог плача
Добро се ретко памти... Спопадају га неспокоји
Тешитељ вели... Не бој се освете и исуканог мача
Вилинска кола не разврзуј... Низ косу заплет суља
На сведеном рубу дангуде просто клизе једнако
Док присојем немушт у зноју једнако трапуља
Не полази му за руком... Вапаје не разуме свако
Даровано звоно на предводнику промуклог гласа
Разбија маглу у присују... Штавна опута шкакља ноге
Два кубика навале и немаштине чуче испод појаса
У сумраку овог дана нема ни трунке људске слоге
Пречицом пролазе мравље колоне до мравињака
Помрачен стоји као споменик да муку моју сведочи
Разваљен грабови плот усудом чека зов прескака
Прокужена старост није мила док муку сеобе точи
Вилинска кола се тајно шире... Пртено жуља и гребе
У праменовима магле уклета људска слога уз бок кути
Раздружена позајмица васпоставља учмалости из себе
Сутрашњи дан штуца... Опасно предвечерје болове слути
Звоно на предводнику жустро заскаче прескаку плота
Покидана опута палаца по трави... Зелена коса узмиче
Не тражим пребијену пару у крилу губавца и маскота
Дангубо не чуди се... Вилинска кола као јаје јајету личе
Мравињак сиви стоји... Да не усекну мравље колоне
За сведочанство крајпуташа међаш се не помиче увучен
Вилинска кола не излазе из видокруга моје видне зоне
Љињава крагна прљави зној збира и завет у болу заручен...
© 07.05.2021. Славими® Ј. Зеленкапић
књига: ТУПЕ ОЛОВКЕ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар