Чега се сећати увек а шта избрисати што пре из врела
Толико трагова мојих у исписима књига остаће да спава
Све има рок и време... Изникла истина брзо је сазрела
Некада сам почео овде... Данас завршавам свој век
Између је не написана историја. Ток радног живота
Није се шепурио... Неда се зелени струк ко кукурек
Плетиво је остало плетено у разна доба да се мота
Коме сам поклонио толике године живота и рада
Да данас тај терет у болу носе моја уморна плећа
Изостале су многе части и одступница ми тешко пада
Не стоји више усправно испражњена убога врећа
Украли су моје семе за своје запарложене њиве
Кукољ се није дао почупати а давно му је било време
У мом воћњаку чекају јесен своју многе јабуке црвљиве
Нових калема нема у крчевини да се прикалеме
Лицемерима је залуд поруку заветну остављати
Бестидно ће газити достојанство за своју самообману
Самониклог није спознао нико испод толике папрати
Сами међу собом кад без мога благородства остану
Истребиће се ко пужеви голаћи на расколу после кише
Мени ће бити жао скучености њихових злобних видика
Устајала бара тешке жабокречине заудара и буђ мирише
Рогови у врећи не могу да се сложе свако је сам клика
За себе и своју вајду... Ситничавог духа пуног похлепе
Није ми било лако у тој мемли и тровачници смрада
Због вере су ме гонили и судили а сада хоће да расцепе
На оно јуче и моје сутра... Узалуд страдалник иде да страда
На пут свикнуте одлазе ноге и не утешна душа
Можда је неко светло слободе тамо што ме нејасно мами
Послушник и полтрон ничији нисам био то ме ни сада не куша
Одиграћу до краја своју улогу и задњи чин у драми
Са опроштајем сваком и свему... Пре него завеса падне
Нећу леђима да затворим и срамом бар моја врата
Покупићу све чауре и испаљене метке пакости из собе радне
Остављам сав плен тровачима, лешинарима и псима рата
Песник се једино песмом брани и њој поверава
Из ње да утекне неће моћи нико пред судом времена
И кад никога не буде било више и када нас прекрије трава
Остаће ови стихови запис последњег дана и опомена
Увек ће неко почињати а неко завршавати свој век
Смена је неминовност као што се смењују ноћ и дан
Неко је био изрод и остао а ретко ко је записан ко човек
У летопису овом моје друге куће из које сам изагнан
28.10.2011. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com
У мом воћњаку чекају јесен своју многе јабуке црвљиве
Нових калема нема у крчевини да се прикалеме
Лицемерима је залуд поруку заветну остављати
Бестидно ће газити достојанство за своју самообману
Самониклог није спознао нико испод толике папрати
Сами међу собом кад без мога благородства остану
Истребиће се ко пужеви голаћи на расколу после кише
Мени ће бити жао скучености њихових злобних видика
Устајала бара тешке жабокречине заудара и буђ мирише
Рогови у врећи не могу да се сложе свако је сам клика
За себе и своју вајду... Ситничавог духа пуног похлепе
Није ми било лако у тој мемли и тровачници смрада
Због вере су ме гонили и судили а сада хоће да расцепе
На оно јуче и моје сутра... Узалуд страдалник иде да страда
На пут свикнуте одлазе ноге и не утешна душа
Можда је неко светло слободе тамо што ме нејасно мами
Послушник и полтрон ничији нисам био то ме ни сада не куша
Одиграћу до краја своју улогу и задњи чин у драми
Са опроштајем сваком и свему... Пре него завеса падне
Нећу леђима да затворим и срамом бар моја врата
Покупићу све чауре и испаљене метке пакости из собе радне
Остављам сав плен тровачима, лешинарима и псима рата
Песник се једино песмом брани и њој поверава
Из ње да утекне неће моћи нико пред судом времена
И кад никога не буде било више и када нас прекрије трава
Остаће ови стихови запис последњег дана и опомена
Увек ће неко почињати а неко завршавати свој век
Смена је неминовност као што се смењују ноћ и дан
Неко је био изрод и остао а ретко ко је записан ко човек
У летопису овом моје друге куће из које сам изагнан
28.10.2011. ©лавими® Ј. Зеленкапић
ВРЕМЕПЛОВ /2016/ zelenakap.blogspot.com
Нема коментара:
Постави коментар